Feljton: Jugoslavija, zabluda najboljih (3)
Azgrr 18 S

Photo: Paulina Lanzerotti

Pamflet koji je zapalio Zagreb

UZOR

Moraće ipak da prođe mnogo godina od Bečkog dogovora da bi jugoslovenska ideja sazrela i na tom putu će biti mnogo prepreka. Na samom početku 20. veka činilo se da je ona i blizu i daleko. Na jednoj strani dve moćne carevine pokazuju znake posrtanja, na drugoj strani u Srbiji i Hrvatskoj politička situacija ide u pravcu koji ne vodi približavanju dva najveća južnoslovenska naroda. Srbiju, koja je pod kraljem Milanom uspela da izbori punu samostalnost i suverenost, razjedaju unutrašnji sukobi, a u Hrvatskoj su odnosi između Hrvata i Srba promenljivi i podložni trenutnim političkim potrebama ili ličnim sujetama.

Srbija je posle Karađorđevog ustanka gotovo kroz čitav 19. vek predstavljala uzor ostalim južnim Slovenima jer je, uz Rusiju, jedina slovenska zemlja koja ima, kakvu-takvu, svoju državu. Ali, kroz čitav taj vek ona je lutala i nikako nije uspevala da se stabilizuje. U tom veku je svaki srpski vladar, vožd, knez ili kralj, bio nasilno uklonjen: Karađorđe je ubijen, Miloš oteran, pa vraćen, Karađorđev sin Aleksandar oteran, Mihajlo prvi put oteran a drugi put ubijen, Milan prinuđen da abdicira, njegov sin Aleksandar ubijen. To je vrh ledenog brega. Ispod njega su bune i ratovi, politički okršaji, nepomirljiva borba stranaka, dvorske afere i spletke i ojađeni narod koji sve to trpi i kao da čeka spasenje sa neba. Svirepo ubistvo kraljevskog para u majskom prevratu 1903. u Beogradu prelilo je čašu. Čitava Evropa se zgražava nad tim divljačkim činom. (U noći između 28 i 29 maja 1903 po starom kalendaru grupa oficira je izvršila državni prevrat u kome su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga kraljica Draga, čime je prekinuta loza dinastije Obrenović i na presto je došla dinastija Karađorđević.)

Kome takva Srbija može da bude uzor, ko bi poželeo da se ujedini sa njom i šta je to što Hrvati, Slovenci i Srbi iz Austro-Ugarske mogu da dobiju združivanjem sa Srbijom?

Tako se pola veka posle Starčevićevog rasisitičkog ekskluzivizma i na drugoj strani pojavio neko ko će taj ekskluzivizam  pripisati svom „veličanstvenom narodu“. Jedino će „ćivuti“ ostati tamo gde su ih smestili i hrvatski i srpski rasisti

Možda je najlakše odgovoriti na pitanje šta dobijaju austrougarski Srbi, jer većina njih, ali svakako ne i svi, na ujedinjenje sa Srbijom gledaju iz emotivnog ugla. Ali i njima je jasno da je takvo ujedinjenje nemoguće bez ostala dva naroda, u prvom redu ne bez Hrvata sa kojima su teritorijalno pomešani. Dakle, mora postojati politički interes koji treba da osigura za sva tri naroda bolji život u novoj zajednici, a to znači pre svega stabilnost, ne samo političlku, već i ekonomsku, zatim snažnu državu koja je u stanju da brani svoju teritoriju i svoje interese i koja će svojim građanima obezbediti prosperitet.

SUKOB I SMIRIVANJE

Samo godinu dana pre majskog prevrata u Beogradu, u Hrvatskoj su odnosi između Hrvata i Srba na najnižoj tački zbog lukave politike jednog mađarskog grofa, bana Kuena Hedervarija koji je banovao Hrvatskom punih dvadeset godina, od 1883 do 1903. Ustupci koje je činio Srbima postigli su cilj – izazvan je revolt kod Hrvata. Do otvorenog obračuna dolazi u avgustu 1902, kada je list Srbobran, glasilo Srpske samostalne stranke u Hrvatskoj, preneo iz Srpskog književnog glasnika članak pod naslovom Srbi i Hrvati koji po intonaciji, pa i rečima koje koristi ima karakteristike političkog pamfleta.

Nikola StojanovićMlađani i ambiciozni Hercegovac Nikola Stojanović imao je samo 22 godine kada je napisao ovaj članak, pa bi mu se to moglo uzeti kao olakšavajuća okolnost. Ali ostaje pitanje šta je motivisalo beogradsko uredništvo uglednog časopisa da to objavi, a posebno urednišvo zagrebačkog Srbobrana da taj članak prenese. A šta je napisao Stojanović? On pre svega tvrdi da „Hrvati niti imaju posebnog jezika, niti zajednice običaja, niti čvrstoga jedinstva života, ni, što je glavno, svesti o međusobnoj pripadnosti i s toga ne mogu biti posebna narodnost...“ Dalje Stojanović piše:Hrvati dakle nisu ni pleme ni posebna narodnost. Oni se nalaze na prelazu iz plemena u narodnost, ali bez nade da će sačinjavati ikada posebnu narodnost...“ Pri tome, Stojanović ne krije krajnji ishod, a to je da su Hrvati „na putu da postanu – srpska narodnost“, uveren da „proces pretapanja nitko ne može zaustaviti“.

Jasno je već iz ovog da mladi Stojanović pokušava da neke stavove Vuka Karadžića iz članka Srbi svi i svuda tumači na svoj način i jezikom koji Vuk nikad ne bi upotrebio. Jer Stojanovićev članak je „garniran“ koještarijma, kao što je tvrdnja da su Srbi, „za razliku od Hrvata, tolerantni i velikodušni“, da su „sentimentalan i častan narod“, da su „ekskluzivni protagonisti slobodarske svijesti, naprednosti, kulture i civilizacije“ i da „srpsko je mesijansko poslanje, posebno prema Hrvatima, da ih obrazuju na neki način za slobodnoumne ljude…”

I onda dolazi ono što liči na pretnju: „Ta se borba mora voditi do istrage naše ili vaše. Jedna strana mora podleći. Da će to biti Hrvati, garantira nam njihova manjina, geografski položaj, okolnosti što žive svuda pomješani sa Srbima i proces opće evolucije po kojem ideja srpstva znači napredak”. Zbog ove pretnje i spominjanja „istrage“ Stojanovićev pamflet je vremenom dobio i svoj kolokvijalni naslov Do istrage vaše ili naše.

Pretnja koja iza ovakvih „misli” stiže nije mogla da završi drugačije nego kako je završila. Zagrebačke ulice su poslednjeg avgustovskog dana i naredna tri dana do 3 septembra 1902. bile poprište rušilačkog pohoda mase koja se ustremila na sve što je srpsko: rušene su i paljene prodavnice, institucije, lokali, cepane zastave. Kuen Hedervari će demonstracije zaustaviti uz pomoć policije i vojske ali će biti potrebno mnogo truda i takta da se, bar donekle, saniraju posledice koje su nastale po hrvatsko-srpske odnose.

Ali Stojanović ne miruje. Posle rušilačkih demonstracija on u Novom Sadu objavljuje brošuru kao odgovor na ono što se događalo u Zagrebu, pri čemu se ne libi da za to  optuži katolički kler i Jevreje. Tu su i rasističke poruke u kojima Stojanović o Srbima piše kao o „veličanstvenom narodu“, „najlepšim predstavnicima slovenske krvi“, „najlepšoj rasi evropskoj“, dok su na drugoj strani „popovi“ i „Ćivuti“ kao „glavni akteri hrvatske duštvene i političke scene“ koji idu „ruku pod ruku“ i čija je mržnja „morala jednom izbiti na površinu“, jer su „hegemonija jezuitska“ i „ćivutstvo“ uzrok „degenracije hrvatske politike“ koja je „došla do izražaja“ u neredima u Zagrebu.

Tako se pola veka posle Starčevićevog rasisitičkog ekskluzivizma i na drugoj strani pojavio neko ko će taj ekskluzivizam  pripisati svom „veličanstvenom narodu“. Jedino će „ćivuti“ ostati tamo gde su ih smestili i hrvatski i srpski rasisti.

Nikola Stojanović će 15 godina kasnije imati sasvim nove poglede na odnose Hrvata i Srba: učestvovaće na Krfu, kao član Jugoslavenskog odbora zajedno sa istaknutim hrvatskim prvacima, u donošenju Krfske deklaracije koja je predstavljala značajan korak ka ujedinjenju i stvaranju jugoslovenske države. Biće među onima na koje se Nikola Pašić požalio regentu Asleksandru da su „naši Srbi izgubili svaki karakter i postali više Jugosloveni“, na što je Stojanović u svojoj knjizi Jugoslovenski odbor (članci i dokumenti) koja je objavljena 1927 u Zagrebzu, odgovorio: „Kao Srbin nisam mogao da budem izdajnik velikog jugoslovenskog programa“.

Sve do sloma Austrougarske monarhije 1918, u mogućnost ujedinjenja pod habzburškom krunom verovala je većina Hrvata i Slovenaca. Čak ni svi Srbi u Austro-Ugarskoj nisu bili uvereni da je ujedinjenje pod Srbijom moguće, prosto zato što je Srbija bila mala i slaba u odnosu na veliku monarhiju, opterećena svojim problemima i unutrašnjim trzavicama. Tek dolaskom kralja Petra na presto mogućnost ujedinjenja sa Srbijom postala je izvesnija, „u nju su počeli da veruju i oni koji su do tada bili skeptični“*. (*Vladimir Ćorović: Istorija Jugoslavije, 1933).

SRPSKI PRESTO

Petar Karađorđević je imao skoro 60 godina kada je stupio na srpski presto. Iza sebe je imao život pun lutanja, borbe i besparice. Imao je skoro 40 godina kada se na Cetinju venčao sa kneginjom Zorkom, najstarijom kćerkom tadašnjeg crnogorskog knjaza, kasnijeg kralja Nikole, koja je prerano umrla 1890. Kada se Petar posle majskog puča pojavio u Beogradu da peuzme srpski presto doveo je sa sobom kćerku Jelenu koja je tada imala 19 godina i sinove Đorđa, starog 16 godina i Aleksandra koji je imao nepunih 15, kao i sinovca Pavla, dečaka od 10 godina o kome se Petar starao. Kao unuk Karađorđev i sin kneza Aleksandra, Petar je dočekao da konačno ostvari svoje vladarske pretenzije i skrasi se u zavičaju. Zatekao je Srbiju u jadnom stanju, bolesnu od loših i samovoljnih vladara, na lošem glasu u svetu zbog svirepog ubistva kraljevskog para.

Možda Petar nije imao intelektualne sposobnosti Milana i Aleksandra Obrenovića, ali je u sebi nosio i negovao oficirsku čast i čvrstu odlučnost da Srbiju učini pravom evropskom državom u kojoj vladaju red i, pre svega, demokratija. Ali okolnosti mu nisu išle na ruku. Na jednoj strani je pretnja Austro-Ugarske da Srbiju potpuno izoluje i nastavi ekspanziju na istok, na drugoj strani su nedovršeni poslovi Srbije na njenom jugoistočnom krilu u kojem je još uvek prisutna otomanska sila.

Ali srpski presto, ko god da je na njemu, kao da je uklet. Mladi prestolonaslednik Đorđe, inače ćudljiv i „kratkog fitilja”, 1909. je udario svog poslužitelja, koji je, (da li od posledica udarca, ili bolesti koju je od ranije imao, ili i zbog jednog i drugog), posle dva dana preminuo. Ova nesreća se pretvorila u novu dvorsku aferu u trenucima kada je Srbija i sama bila potresana aneksionom krizom (aneksiona kriza je nastala 5 oktobra 1908 pripajanjem Bosne i Hercegovine Austrougarskoj, čime su povređeni međunarodni ugovori i odluke Berlinskog kongresa, a Srbija se osetila ugroženom zbog učvršćivanja Austrije na Balkanu) i zapretila je da ozbiljno uzdrma srpski presto. Mladi Đorđe je olakšao starom kralju tako što je sam zatražio da bude lišen nasleđa prestola. Za prestolonaslednika je imenovan 15 meseci mlađi Aleksandar čiji se temperament, ali i karakter, znatno razlikovao od Đorđevog. Tako će tragičan događaj na dvoru u prvi plan izbaciti novog prestolonaslednika Aleksandra, čoveka koji će obeležiti naredno razdoblje od 25 godina.

Petar jeste demokrata, ali je i ratnik. Upušta se zajedno sa bugarskim grčkim i crnogorskim saveznicima u prvi balkanski rat koji Srbiji donosi proširenje i definitivni odlazak Turaka sa Balkana. Odmah zatim došlo je i do drugog balkanskog rata protiv dojučerašnjeg saveznika Bugarske, iz koga su Srbija, Crna Gora i Grčka izašle kao pobednici, ali koji je na svim stranama doneo ogromne ljudske gubitke.

Kralj Petar sa porodicom i tazbinom iz Crne Gore na dan krunisanja. U prvom redu su crnogorski prestolonaslednik Danilo, njegova supruga i srpski prestolonaslednik Đorđe. U drugom redu su princeza Jelena Karađorđević i prinčevi Pavle i Aleksdandar. Iza njih su crnogorske princeze sa pratnjomNa kraju balkanskih ratova Srbija postaje dominantna sila na Balkanu, ali iscrpljena i još uvek pod pretnjom sa severozapada koja će samo godinu dana kasnije postati realnost i dovesti do Velikog rata, kako se tada Prvi svetski rat nazivao. Kralj Petar je u tih nekoliko godina fizički sagoreo. Da li samo zbog starosti i bolesti, ili i zbog zamršenih političkih odnosa i stanja u vojsci u kojoj su pučisti iz 1903 vodili glavnu reč, čemu nije bio u stanju da se suprotstavi, Petar vlast prepušta svom nasledniku, ali i sam prolazi golgotu Velikog rata.

Aleksandar će od časa kada je od ostarelog oca uoči početka Velikog rata dobio da kao regent vrši kraljevsku vlast, postati čovek koji će komandovati srpskom vojskom i dirigovati poslovima ujedinjenja, prepuštajući političarima da pregovaraju, a ostavljajući sebi da presuđuje i donosi konačne odluke. Kada je posle smrti kralja Petra 1921. i zvanično postao kralj, uz njegovo ime će uvek stajati — Ujedinitelj.

Kada je 5 oktobra 1908 Austro-Ugarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine a Bugarska uz pomoć Austro-Ugarske proglasila nezavisnost, Srbiji je postalo jasno da je i ona na meti Habzburške monarhije koja više ne krije aspiracije da ujedini Jugoslovene pod svojom krunom i tako izoluje Srbiju. Austrija će posle tog čina pojačati propagandu kojom je trebalo ubediti celu Evropu da Srbija ujedinjenjem Jugoslovena stvara Veliku Srbiju koja ugrožava njene interese. To će joj šest godina kasnije biti i glavno opravdanje za objavu rata Srbiji.

(Nastaviće se)

Oceni 5