Pamtim imena gljiva, a ljude sam pozaboravljao

***

Moj rođak, videvši da narod bere vrganje i lisičarke i da ih prodajući prilično zarađuje, odlučio je da i on okuša sreću. Krenuo je u šumu i sa sobom poveo svoju ženu i snahu. Poneli su korpe:

– Odjedanput, pojaviše nam se neke crvene sa bijelim tačkicama po vrhu. Hajte ove da beremo, vidite što su lijepe, rekoh ženi i snahi. I dok smo brali, ugledah ja ispod jedne homore puno takvih i odoh tamo. Njima neću da kažem, hoću ja da naberem najviše. I skoro sam napunio korpu. Išli smo još jedno sahat po šumi i skupljali samo takve crvene. Kada smo otišli da ih prodamo, oni nam rekoše da takve ne otkupljuju.

– Pa šta da radimo sa njima? – upitah otkupljivača.

– Šta god hoćete. Bacite ih.

– Jes’, pa da ih vi poslije pokupite. Bacićemo, ali ćemo da ih ugazimo – rekoh i sve smo ih na njegove oči ugazili kao da je kamion prošao preko njih.

***

Kaže mi Panta, berač i prodavac pečuraka na Bajlonijevoj pijaci: – Juče su svraćali kod mene neki muž i žena, glumci, Živanović ili ne znam kako se prezivaju, raspitivali su se za tebe. Je li znaš ko su?

– Ne znam. Mnogo sam ljudi upoznao. Kad bih ih sreo, možda bih ih se setio po liku, a ovako, po imenu, ne znam. Znaš, od kada se bavim gljivama, sve manje imam mesta u glavi za ljudska imena. Gljive pamtim i znam ih na hiljade po imenu i prezimenu, a ljudska sam pozaboravljao ili jednostavno više nisam u stanju da ih zapamtim.

– Vala tako je, i ja mušterije pitam po deset puta za ime – daje mi za pravo gljivarski panter.

***       

U jesen 1996. na beogradske pijace masovno su izašle na prodaju razne vrste gljiva. U početku je najviše bilo pomešanih otrovnih šampinjona Agaricus xanthodermus sa jestivim Agaricus campestris. Probao sam da osvestim prodavce, ali je vrlo slabo sa tim išlo. Teško su se rastajali od ulova. I nisu verovali da se ja baš razumem u ono što su oni izneli na pijacu. Narednih dana prodavci su se pojavili sa divnim vrganjima Boletus aereus, pa sa obe vrste velikih sunčanica (Macrolepiota procera i M. rhacodes), a verovatno i sa M. rhacodes var. hortensis sumnjive jestivosti i ponekom Armillaria tabescens.

Jednog dana primetio sam punu korpu grmastih mednica i prišao sam da proverim prodavce da vidim da li znaju šta prodaju:

– Šta vam je to?

– Bukovače!

– Ma kakve bukovače! – pobunio sam se.

– Lisičarke! – dobaci žena iz susedstva.

– Ma koje lisičarke! – ponovo sam protestovao.

– Panjure, panjure, odlične su!

***       

Ide dlakavi satir kroz šumu i zuji. Nogavice je zavrnuo do kolena. Umesto cipela nosi čaponjke. A gore, tamo gde se trup završava, ima lepu nasađenu tršavu glavu. Ide od gljive do gljive, bere ih uz veselu pesmu i ubacuje u korpu koju nosi na kuku. Čini se da ga ni briga nije da li su jestive ili otrovne. Izgleda da mu je više stalo do pesme nego do gljiva:        

Ubr'o mali bata

punu korpu Clitocybe dealbata,

pa povik'o s vrata:

Vidi, šta sam ti don'o, tata!

Ali tata, lisac stari,

pa za gljive i ne mari:

Gleda sinka, češe se po kosi:

Idi zlato, poklon mami nosi.

***       

Kažem mladom mikologu: – Znaš li da se i Amanita rubescens pojavila na beogradskim pijacama?

– Ho, biserke, svašta, a otkud one? Gde li ih nalaze?

– Kako otkud? Po Lipovičkoj šumi, po Bojčinskoj, po Avali i drugim šumama.

– Nisam znao. Mislio sam da u okolini Beograda ne rastu.

– Ti u šumu i ne zalaziš! I zapisaćeš da ih ovde nema – rekoh ljutito, začuđen njegovim slabim interesovanjem za terenski rad.

***       

U rano proleće vraćam se s prijateljem Mariom sa staništa Verpa bohemica. Prolazimo preko nadvožnjaka kod bloka 45 i upućujemo se pored veštačkog brega koji je, izgleda, atomsko sklonište. Odjednom primećujem na putu nekakvu bezobličnu, riđu grudvicu, sličnu karfiolu.

– Vidi ovo! – kažem prijatelju.

On prilazi i onakav kakvim ga je bog dao, nagao, bez razmišljanja šutnu nogom predmet na koji sam mu skrenuo pažnju. 

– Neko je istresao ostatke zimnice – kaže ležerno.

– Ali, vidi, pa ovo je vezano za zemlju. Ovo je nekakva čudna vrsta smrčaka –  kažem.

Osvrćemo se. Pored staze i na uzvišici nalazimo još 5–6 identičnih komada. Neki su već izlomljeni. Uzimamo zdrave komade i zagledamo: miris je kao kod svih smrčaka, nabori na kapici jako gusti i duboki, a unutrašnjost, nekarakteristično za smrčke, ispunjena nekakvim vijugavim mesom. Narednih dana moj prijatelj našao je još nekoliko komada na istom staništu, ali i na nasipu uz autoput.

Posle godinu dana potrage po raznom gljivarskim knjigama za vrstom, otkrili smo da je to nova vrsta za Balkan, prema tome i Srbiju, Morchella steppicola, vrsta koja raste u proleće po ruskim i kazahstanskim stepama.

***       

Dugo smo nas nekoliko stalnih posetilaca šuma tragali u okolini Beograda za pravim vrganjevskim staništem. Konačno smo ga otkrili. Tu su bile stotine kilograma vrganja. Zatekli smo ih u različitim stadijumima života. I raspadnute (u vidu kravlje balege), i sasvim mlade (u obliku valjaka), i sasvim razvijene, zdrave i tvrde. Prvi iz našeg društva koji ih je ugledao, a bio je to onaj koji je za njima najviše žudeo, uzviknu na sav glas: – Gde si, srećo moja!

– Ja sam pomislio – rekoh kroz smeh – da ti se iznenada pojavila supruga.

I mislim da ne bi bilo suvišno da uz ovu crticu citiram velikog norveškog pisca Knuta Hamsuna, koji u knjizi Plodovi zemlje kaže: “ Pa čak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog značaja. Čovek se ukoči i prebledi kad ih samo pogleda. Vrganj niti cveta, niti se miče s mesta, ali ima nešto u njemu što savlađuje; neman je on, liči na pluća koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.”

***       

Šetam s prijateljem Donićem u kasnu jesen kosmajskim njivama i šumarcima. Tražimo gljive. Po jednoj njivi bile su razbacane velike bundeve, a moj prijatelj pomisli da su puhare pa poskoči radosno i ne rekavši mi gde i zbog čega ide, zaleprša preko sasušene oranice. Ali kada se primače i dotače veliki okrugli plod, okrenu se prema meni i razočarano viknu: – Tikve!

***

Zove me telefonom zabrinuto, kasno uveče, gljivar početnik da proveri da nije umesto jestivih grmača ubrao “malu smrt”.

– Proveri otisak spora. Jestiva Armillaria ima bele spore, a otrovna Galerina braon.

– Pa ne mogu, ja sam ih već marinirao i stavio u teglu.

– Baci teglu i gljive! – vičem u slušalicu besno.

***

Jada mi se prijatelj Čudić, pesnik i ribolovac, koji se u poslednje vreme zanima za moj šumski rad: – Znaš, ovi nas na Tamišu stalno zezaju. Svaki put kad odemo na reku, nešto nam prirede: jednom podignu branu, pa voda teče k’o luda, drugi put zatvore branu, pa voda nadolazi, treći put nešto treće. Riba ni da gricne. Skoro se uvek vratim praznih šaka.

– Jeste, misliš tako, a kao da mi gljivari nemamo nikakvih problema. Taman padne kiša, a mi se ponadamo gljivama, kad sutra puste vetar, pa posle mraz, potom vrućinu. Ti misliš da ovi naši sede skrštenih ruku.

***

U rano proleće, ja i moji prijatelji gljivari tragamo za gljivama od Progara niz levu obalu Save skoro do Obrenovačke termoelektrane. Gljiva je malo. A zatim svraćamo kod jednog dede, koji živi kod crpne stanice u kući bez struje. Deda nam priča da pravi rakiju (dao nam je i da probamo, bila je izvanredna i žuta kao dukat) od kajsije i džanarike, a na lulu stavlja jednu gljivu koja rakiji daje tu zlatnu boju.

– A koja je to pečurka? – pitao sam.

– Ne znam kako se zove, raste na dudu. Tu mi se negde zaturila.

– Je li ova, tata? – upita njegova kćerka koja je pratila razgovor i koja podiže ruku do niskog krova prizemne kuće i izvuče sasušenu gljivu ispod roga.

– Da, ta je – odgovori deda uz prekoran pogled naivne i ne baš maloletne kćerki.

– A, to je Inonotus hispidus – pružih ruku i preuzeh gljivu, koju posle razgledanja dodadoh mojim prijateljima gljivarima.

***

Idemo kroz šumu. Petorica nas je. Kao i obično, tražimo gljive i kao u većini slučajeva, ne nalazimo ih. Kaže jedan: – Zašto nisi u Beležnici napisao kako smo u jesen 1993. godine, onog dana kada nisi išao s nama u šumu, doneli u tvoj stan pune džakove onih mrkih Entoloma, a mislili smo da su bili Lyophyllum, jer je tako X. utvrdio.

– Jeste! –  buni se prozvani X. – A zapiši kako je Y. tog istog dana preporučio svom kumu da bere panterovke umesto biserki!

***

Imam u obližnjoj beogradskoj šumi nekoliko divnih i na skrovitim mestima rodnih kola đurđevača. Radujem se svakom proleću zbog njih. Ali, ne lezi vraže, neko mi ih je otkrio. Taj neko je brži i detaljniji od mene. Pretpostavljam da bi to mogao biti Miša Stanisavljević, moj prijatelj i nekadašnji gljivarski drug. I dalje ono prvo, a sada gljivarski neprijatelj. I stvarno, jednog dana zatičem ga na mom "imanju". Provirujem kroz granje i kažem mu prekorno: – Ne diraj mi u krugove!

(Nastaviće se)