Film "Apples" (2020)
Apples

Photo: TIFF

Pandemija amnezije

Apples / Mila

2020.

režija: Christos Nikou

scenario: Christos Nikou, Stavros Raptis

uloge: Aris Servetalis, Sofia Georgovassili, Anna Kalaitzidou, Argyris Bakirtzis

Ako smo mislili da je grčki »weird wave« upao u manirizme koji će učiniti da se na ovaj ili onaj način ugasi sam od sebe, prevarili smo se, makar za sada. Kada svet preuzme tu čudačku dramaturgiju i kada se najsuludije verbalne vratolomije počnu izgovarati ravnim tonom i sa ozbiljnim izrazom lica, onda je upravo moderni grčki art-film nešto što ga može opisati. Selektori venecijanskog programskog sklopa Orizzonti su pogodili u centar selekcijom dugometražnog prvenca Christosa Nikoua pod nazivom Apples za film otvaranja koji definiše »novu normalnost«. Na svojoj festivalskoj turneji koja će, po svemu sudeći, biti dugačka, što u fizičkom, što u virtuelnom obliku, prikazan je kao manjinska koprodukcija na Festivalu Slovenačkog Filma ovog oktobra u Ljubljani.

Ono što naš svet, a i svet opisan u filmu, čini »novo-normalnim« je pandemija. U filmu se radi o pandemiji amnezije koja iznenada pogađa svoje žrtve tako da se oni samo tako probude sa teškom glavoboljom i skoro sasvim izbrisanim sećanjem. Protokoli lečenja, odnosno nege su već postavljeni: nakon kratkog ispitivanja u bolnici, pacijenti bez imena mogu sačekati da ih rodbina eventualno pokupi ili se priključiti eksperimentalnom programu pod nazivom »Novi identitet« gde će, pod supervizijom doktora, kroz ispunjavanje jednostavnih, banalnih zadataka osvežiti svoja sećanja ili stvoriti nova koja će poslužiti kao osnova njihovog novog ličnog identiteta.

Jedan od pacijenata je i Aris (Servetalis), markantni bradonja koga je sudbina uhvatila nespremnog u autobusu. Zapravo, možda on i nije bio tako nespreman za »resetovanje«: u trenutku kada ga upoznamo, on je već u problemu sam sa sobom, zbog čega udara glavom u zid u svom sumorno osvetljenom stanu. Jednom kada ga amnezija uhvati, on će zaboraviti i sopstvenu adresu, a od sećanja će mu ostati to da voli da jede jabuke, voće koje navodno pomaže za bolje pamćenje.

Jednom kada uđe u program, dobiće novi stan, spartanski opremljen stan na korišćenje, kao i kasetofon preko kojeg će od glavnog doktora (Bakirtzis) dobijati zadatke i uputstva kako ih rešiti. Sve to mora dokumentovati fotografijama, a isprva jednostavni zadaci poput šetnje parkom i vožnje bicikla postaju sve kompleksniji, opasniji i bizarniji, od izlaska u bar, plesa, konverzacije i pijanstva, preko seksualnog sparivanja do fingiranja saobraćajne nesreće, posećivanja umirućih pacijenata i njihovih pogreba. Jednom kada upozna Annu (Georgovassili), za koju se ispostavi da je takođe u programu, Aris više neće biti sam. Pitanje je, međutim, mogu li dve oštećene osobe, svaka za sebe ili zajedno, popraviti svoje živote i je li njihova sumorna sadašnjost ipak bolja od prošlosti koju ipak žele da prizovu.

Filozofski koncepti i antropološke teme osnova su grčkih »weird wave« filmova, i Nikou i njegov koscenarista Stavros Raptis u tom smislu ne odstupaju previše od standarda. Uticaj najpoznatijeg predstavnika pokreta Yorgosa Lanthimosa, posebno njegovih ranijih filmova kao što su Dogtooth i Alps, evidentan je, što i ne treba da čudi s obzirom da je Nikou svoju karijeru započeo upravo kao Lanthimosov asistent na Dogtoothu. Od starijeg kolege Nikou preuzima tonalni balans između dramskog, čak i tragičnog, i apsurdno-humornog sa mračnim pod-tonovima. Preuzima i cerebralni, hladni stil izlaganja, utišanih emocija i strukturiranih, statičnih kadrova montiranih u nešto sporijem tempu. U odnosu na Alps, sa kojim se donekle poklapa tematski i u smislu »castinga« (Aris Servetalis je igrao jednu od glavnih uloga i kod Lanthimosa), ipak je nešto koncizniji, naročito prema kraju filma.

Apples, međutim, nije samo puka primena Lanthimosovih smernica na donekle novi materijal, već Nikou unosi i nešto stilskih nivoa. Prvo, Atina koju on portretira vanvremenski je spoj savremenog sveta i onog iz bliže (analogne) prošlosti, primera radi korišćenje kasetofona i kaseta umesto, recimo, mobilnih telefona ili USB diskova. Drugo, Nikou optira za stari, uski format slike 4:3 što polako postaje novi retro-trend u kinematografiji, ali u slučaju Apples to itekako ima smisla jer je na taj način teskoba koju likovi osećaju prikazana i vizuelno. Konačno, paleta boja se dosta razlikuje od sterilnih tonova obično prisutnim u »weird wave« filmovima, ona je ovde tamna i zagasita, sa jednako dobrim razlogom. U Nikouovoj poetici je tako moguće pronaći uticaje Spikea Jonzeja i, naročito, Charlieja Kaufmana.

Kada se crta podvuče, Apples je originalan, inteligentan, pažljivo i detaljno urađen film koji savršeno pogađa sadašnji trenutak. Sa druge strane, ima u sebi dovoljno dubine i univerzalnosti da se na tome ne zaustavi, već da nastavi sa kopanjem po mračnim hodnicima ljudske duše i ljudskih emocija. Pred Christosom Nikouom je možda sjajna filmska karijera, ali svakako internacionalna, budući da mu je naredni projekat na engleskom jeziku. Apples u smislu ove godine ostaje zdrava, sočna, doduše nakisela jabuka u košari trulih ili bezukusnih i to je vrlo dobra vest.

Oceni 5