Srpski književni glasnik, vodenica malograđanske kulture
Alge Vane Bor

Photo: nadrealizam.rs

Papirnato testo

Politici od 1. januara 1934. objavljen je i ovaj — recimo — kominike:

»Jedna od novina od 1. januara je i preuređenje »Srp­skog književnog glasnika«. U reformama hoće se naročito dvoje: prvo, što potpunije okupljanje književnika oko li­sta, koji treba da bude izraz njihovih težnja isto kao či­talaca, drugo, što življa smotra opšte duhovnog života našeg i stranog. U toj smotri, naporedo s književ­nošću treba davati široko mesto diskusiji ekonomsko-socijalnih i političkih problema koji danas uzbuđuju svet.

U tom cilju upravni odbor stavio je u dužnost svo­jim članovima, g. g. Slobodanu Jovanoviću, Jaši Prodanoviću, Jovanu Jovanoviću i Milanu Grolu, da preduzmu što treba. Pošto je nekoliko brojeva izišlo u privremenoj re­dakciji njihovoj, oni su, zadržavajući u rukama samo opštu direkciju u ime uprave, obratiti se gđi Isidori Sekulić, g. g. Ivi Andriću, Šibi Miličiću, dr Kosti Lukovicu, Niki Bartuloviću i Milanu Kašaninu, s molbom da uzmu učešća u radu na preuređenju lista. Kao sekretar redak­cije od nekoliko meseca već je g. dr Nikola Mirković. I list je već s brojem od 1. januara u toj redakciji.

Iza prvih izvedenih reforama, list će staviti na kori­ce imena članova književnog odbora i uredništva.«

A u samom Srpskom književnom glasniku, u broju od 16. januara, objavljeno je isto to redakcijsko obaveštenje, ali tu, iako stilski nešto uprošćenije (ekonomski i politički problemi, na primer, tu više ne uzbuđuju svet), ono čini samu operaciju podmlađivanja  toga časopisa još  tajanstvenijom, birokratskijom i komplikovanijom. Taj kancelarijsko-voronovski ritual preporađanja  sad izgleda ovako: postoji jedan upravni odbor; pa taj upravni odbor »stavlja u dužnost« izvesnim svojim članovima, to jest jednom delu samoga sebe, »da učine što treba za reorganizaciju«; ti članovi, »uredivši privremeno nekoliko brojeva«,  »u međuvremenu su stupili u razgovore sa jednim brojem svojih saradnika«  »koji su umoljeni da uzmu učešća u poslu na preuređenju lista«; taj »jedan broj saradnika« obeležen je kao književni   odbor,   i   taj književni odbor » u toku uređivanja prvih brojeva učiniće predloge o definitivnoj  organizaciji u kojoj će redakciju uzeti u ruke urednik — zajedno sa književnim odborom«, to jest zajedno sa jednim administrativnim telom  (»jednim brojem saradnika«) koje već izvodi one reforme među koje spada i organizovanje književnog odbora, to jest samog  sebe kao administrativnog tela, i posle kojih »izvedenih reformi« književni odbor stiče pravo da se i čak i na korice stave imena njegovih članova, koja su, međutim, već objavljena, i pravo da jednog iz tog »jednog broja saradnika« istakne kao urednika ili više njih kao »uredništvo«, što predstavlja jednu novu počasnu hiruršku operaciju u tom vrzinom kolu gde je  nemogućno   razabrati,  —  među tim upravnim odborom i pojedinim njegovim članovima, tim književnim odborom i pojedinim njegovim članovima, tom »opštom direkcijom u ime uprave«, jednim brojem  saradnika i  saradnicima čijih težnji »isto kao čitalaca« list  treba  da  bude izraz, sekretarem redakcije, uredništvom i urednikom — ko koga imenuje, ko koga obrazuje, ko kome pomaže, ko koga rađa, preporađa, operiše. Ali ma koliko ritualne pojedinosti tog spasilačkog reorganizovanja bile profanima nedokučive, izgleda očigledno  da organizam koji treba obnoviti i od staračke iznemoglosti spasti mora da bude od kapitalnog značaja i neocenjivo dragocen, kada je za to spašavanje stavljen u pokret jedan tako impozantan i tako složen birokratski aparat. Taj organizam, međutim, naime časopis o kome je reč, pogođen definitivnom sklerozom, toliko je izgubio od svoje životne vrednosti da ga ne samo ne vredi sa tolikom pompom spašavati, no da ga je li nemogućno spasti. Njegov slučaj je beznadežan. Iluzorno je podmlađivati ono što bespovratno pripada prošlosti, ono što je u stvari mrtvo, ono što, kao gospodin Valdemar Edgara Poea, živi još samo jednim prividnim, posmrtnim životom.

Dovoljno je prelistati, na primer, poslednjih desetak svezaka Srpskog književnog glasnika, pa da se uvidi — bez obzira na to da li su slova na koricama tanja ili deblja, da li piše ili ne piše da časopis »uređuje odbor«, bez obzira čak i na relativno manju ili veću vrednost pojedinih objavljenih priloga — da taj časopis, samom svojom strukturom, ne živi i ne može da živi, da vaskrsne. U samoj svojoj prirodi, u samim najsuštastvenijim uslovima svoga izlaženja, on nosi neizlečivo načelo sasušenosti i mrtvila. Mutne redakcijske okolnosti pod kojima izlazi, tradicionalni obziri koje mora da ima, neodređena malograđanska podloga u socijalnom pogledu, strašljivi eklektizam u književnom i puna konfuzija u ideološkom pogledu, lišavaju taj časopis svake jasnije fizionomije, svakog stava, svakog unutrašnjeg vitaliteta. On je bezbojan i bezličan, a hteo bi da bude objektivan. On nije »iznad okršaja« — što, uostalom, u današnjoj istorijskoj situaciji ne bi ni mogao da bude — on je negde u prikrajku, u ćorsokaku. Kako ni sam nije postavljen ni na kakvu svesniju, pa ma i svesno reakcionarnu platformu, on nema preciznijeg  „plana sa koga govori, pa ne može ni pojave koje beleži da postavi na jedan konsekventniji plan; u njegovoj perspektivi, upravo u njegovom nemanju perspektive, te pojave gube svoje stvarne razmere i srazmere; ne zna se šta je važnije šta sporednije.

U svojoj nameri da pruži što življu smotru duhovnog života i da u toj smotri da »široko mesto diskusiji ekonomsko-socijalnih  i  političkih   problema« (što danas svakako znači konjunkturu), ovaj časopis nagomilava sve veći broj raznih pregleda, prikaza i beležaka, ali u tom statičkom i statističkom nagomilavanju kvantitet se ne preobraća u kvalitet.

Ta hroničarska i bibliografska revnost znači samo još jedno mehaničko otaljavanje kancelarijske rabote; te hronike i beleške nisu ni kritičke, pošto se sa te lelujave srednjolinijske pozicije ne može uopšte ništa precizno i efikasno kritikovati, ni informativne, pošto su u dva smisla neiscrpne: one ne mogu da obuhvate sve društvene i kulturne pojave i, što je gore, one ne iscrpljuju smisao onih pojedinih pojava o kojima govore. Iz tih mnogobrojnih prikaza i beležaka čitalac, u stvari, ne sazna ništa. On čak ne može ni da ima poverenja da, u toj malograđanskoj idejnoj dezorijentaciji važnost ili nevažnost pojedinih kulturnih događaja i simptoma odgovara važnosti ili nevažnosti koja im je pripisana u pojedinim odgovarajućim člancima, referatima ili noticama: od suvih i stilski rogobatnih pseudoanaliza g. Milana Grola ili Povremenog, preko sekretarskih beznačajnosti dr Nikole Mirkovića, do nakaznih inepcija E. Zaharova,  jedinog  Glasnikovog referenta za celokupni ruski, sovjetski i emigrantski, kulturni život. Puno  se  tu  nakupilo  starih  i mladih, prilježnih i nehatnih, anonimnih i poluanonimnih hroničara koji možda misle da ispunjavaju neku veliku kulturnu misiju, a u stvari ispunjavaju samo onih gustih osamdeset strana koje po stereotipnom i dosadnom šablonu treba dva puta mesečno ispuniti.

Sa jedne strane, usled te uporne ambicije da periodično liferuje svojim nevernim čitaocima pet tabaka štiva, sa druge strane, usled svoje nemoći ili nemogućnosti da izvesne priloge odbije, i najzad usled nedostatka svakog izoštrenijeg kriticizma i kriterijuma Srpski književni glasnik predstavlja jedan rasadnik (ili bolje herbarijum) pretrpan svakojakim, obično uvenulim, literarnim cvećkama i biljkama, kao što su, na primer, smilje i kovilje i bosiljak Milice Janković (»Najstarija tetka stanovala je na drugom kraju varoši... Teča je bio u lovu ... Devojčica je mislila: šta je tetki trebao taj strašni teča... i čuvaću se kao zlikovaca onih koji govore da nema Boga«), koprive Siniše Kordića (.. »duh moj... k'o Bog zvezdama mislima se roji«), smrdljevak dr Ksenije Atanasijević, maslačak Desanke Maksimović, goropadni kaktus Dragomira M. Jankovića (»Život tera svoje, i živi, podgurivan njime, mora da uprti na se nepitan može li izdurati«), popino prase dr Milana Kašanina, čičkovi Milana Grola, soporifični mak dr Dušana Nedeljkovića, mahovina dr Svetislava Stefanovića (»Čije smo, čije to grehe kijali« — na zdravlje! —) idealističke krizanteme Todora Manojlovića, divlje agave Nika Bartulovića, dan i noć Iva Andrića, zevalice dr Koste Lukovića, fuksije i linije Siba Miličića (poema Saloma, pedeset i pet ovakvih strofa: »O sva si kao na krilima, — Dokle ćeš igrat? Doveka? — Nozi ti lepšeg čilima — ne satka ruka čoveka« Doveka?), lepa kata dr Vladete Popovića (»Ljudi se uglavnom mogu podeliti u dva tabora: u one koji govore da nešto jeste kad jeste, i da nešto nije kad nije; i u one koji govore da nešto jeste kad nije, i da nešto nije kad jeste... Pošto pravda izvire iz istine, kao reka iz svoga izvora; pošto je pravda kao katedrala, a istina kao temelj katedrale... Drugog pakla na zemlji nema sem duše u kojoj vlada krajnja sebičnost, koja zna samo za laž... Zašto ja pišem ova razmišljanja? Zato što sam gledao jedan engleski komad... Kriterij istine je u definiciji istine koja glasi: istina je ono što jeste...« Itd. Ogromna je šteta što se ta Razmišljanja o govorenju istine ne mogu navesti u celini, tim napisom postignut je jedan rekord koji je teško bilo postići. I tako dalje. I tako dalje cveta ta uvažena malograđanska literatura, tako cveta i vene, i tako sasušena čuva se.

Pesama ima mnogo, jer po utvrđenom redu igara mora da ih bude, ali poezije nema. Od svega što je napredno, Srpski književni glasnik sistematski bira ono što je najgore, najmrtvije, da bi se bez opasnosti moglo uvrstiti u herbarijum. Prozaični primerci takozvane »socijalne« lirike ne odudaraju u njemu od deklamatorskih ili sentimentalnih primeraka takozvane »čiste« lirike, visokoparne, dekorativne i nepodnošljive.

I posle jednog kratkog boravka u toj ohladneloj staklenoj bašti jalovosti i dosade, čovek se neminovno pita da li je uopšte mogućno da se sa takvom paradom i sa tolikim pretenzijama štampaju i šire sve te literaturizirajuće beznačajnosti, i da to mora tako da bude, kada to ni za  koga nema stvarnog interesa,  u  trenutku kada se  svi zidovi ovog zemaljskog pakla tresu u nečuvenoj i krvavoj  groznici, koja je predznak i znak strašnog ali spasonosnog rušenja tih zidova koji i čine ovaj svet i ovo doba paklom. Ali za sve ove sujetne i dremljive botaničare ili baštovane, »drugog pakla na zemlji nema sem duše« ... Zašto ti ljudi pišu, kad njihovo pisanje nema nikakvog ni subjektivnog ni objektivnog opravdanja?

Ali oni neumorno pišu. I u čitavom tom njihovom pisanju ne događa se ništa, i ništa se ne može dogoditi. I ova mala vodenica preživele malograđanske kulture okreće se neumorno i melje neko prašnjivo zrnevlje za koje avetinjski vodeničari, koji se tu sablasno skupljaju, misle da je žito. Ti fantomi onda mese to sivo brašno puno pepela, peku to papirnato testo na nepostojećoj vatri svog misaonog izgaranja, i tako se svakih petnaest dana baca na ovo palanačko tržište intelektualnih taština jedna bleda i bezukusna lepinja, koja ničiju duhovnu glad ne može da utoli, i koja se zove Srpski književni glasnik.

*Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Danas, br. 3, 1. mart 1934.; preštampan iz Ristićeve knjige "Književna politika"

Oceni 5