Beskućnik koji se pod svakim krovom oseća kao kod svoje kuće
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Paradoksalne ljubavi

Poslednje sveske časopisa Izraz nesumnjivo potvrđuju ono što smo i ranije slutili: da je to jedan od najboljih naših časopisa danas. Možda je on to i zbog toga što, ne ograničavajući se nikakvim određenijim svojim „sistemom”, isključivo svojom formulom, u ovom času otvara vrata različitim piscima i omogućava im da kažu najraznovrsnija, često sasvim oprečna, svoja gledišta. Ja ne nalazim u ovome jedan pozitivan kvalitet stoga što se u tome ogleda princip demokratizma; više je nego poznato da je demokratizam, u jednome poslu kulture, u jednom poduhvatu, često neka vrsta eklektizma, koji je daleko od toga da aktivno nosi jedno mišljenje i da omogući da se ono iskristališe u delo. Ovde se, zasad, ne radi o tom principu, već o nečemu bitnijem; stvari su vanredno polivalentne, naša misao često odviše jednostrana da bi mogla da ih obuhvati u svoj njihovoj složenosti. Ako mi, kao pojedinci, ne možemo tu polivalentnost da shvatimo i izrazimo koliko je potrebno, neće li ta složenost stvari da se iskristališe u onom utisku, u onome poslednjem tragu koji za nama ostavljaju naša toliko različita, i tako protivurečna dela, ako se uzmu u svom sveukupnom zbiru? Ako bih smeo da kažem i jedno prisnije svoje iskustvo, priznao bih ga u dve-tri reči: u filosofskoj lektiri, ali i u beletristici, uvek sam težio da biram za gotovo jednovremeno čitanje sasvim oprečne pisce. Tako sam, u onome što sam, kao utisak, kao senzaciju, dobijao posle toga, nalazio jednu plus dimenziju, koju nijedan od ovih pisaca, sam po sebi, sam za sebe nema.

Sreten MarićTako je uostalom svugde, u ovome svetu živih protivnosti, koje nam omogućavaju, svojim objavljivanjem, da dođemo do kakvog-takvog iskustva celine. Tu se već neposredno upućujem članku esejista, profesora Sretena Marića, objavljenom u januarskom broju časopisa Izraz. Profesor Marić, stručnjak za francusku literaturu, ali i filosof, piše ovde povodom novoga slikarstva, neku vrstu prolegomene za anketu koju ovaj časopis, izgleda, ima nameru da pokrene. Onaj ko poznaje dosadašnje radove Marićeve, zna da je on nadasve veliki ljubitelj svega što čovek, u oblastima duha, može da ostvari. On je radoznao, u njemu ima nečega od nezasite gladi radoznalca, ali i nečega od starog kova intelektualca-pesnika koji, sposoban da se svemu adaptira, vanredno sugestibilan, preciznog sluha, predstavlja jednog iz porodice (danas tako retkih) naslednika poslednje renesansne formule ovakvog znalca-ljubopitljivca. On bi da bude svestran, on se neštedimice daje svugde. On se ne pita šta će se sa njim za to vreme desiti, kao što se čovek-putnik, nošen vetrom putovanja od jednog do drugog pejsaža, ne pita neće li njegovu sopstvenu ličnost pejsaži da razgrabe, tako da njemu samom neće ostati ništa. Pomalo nalik na ogledalo, po tom reflektovanju svih stvari u njemu, ali ne manje i po lakoći s kojom se kreće, od jednog do drugog pitanja, on je (kao i ogledalo uostalom), jedna provokacija. Pogledajte samo kako je skakutava, kako je ćudljiva njegova misao u poslednjem članku, u časopisu Izraz. On je jednom kod izložbe MLADIH NA BIJENALU, drugi put kod Lisijena Goldmana, zatim kod filosofa Fukoa, uvek svugde kod kuće, ali zbog toga, nema sumnje, jedan beskućnik.

Ja sam neodoljivo osećao, oduvek, divljenje pred ovakvim, sve ređim i sve usamljenijim radoznalcima (a takva je bila Isidora Sekulić, takav je jedinstveni naš esejist Pavle Stefanović), izvesno strahopoštovanje ravno onome koje uopšte imam za beskućnike: biti svugde kao na svome, ne znači li to, u izvesnom smislu, ne biti nigde trajno, neprestano? Obično se veruje da je ovakav tip radoznalca, duhovnog letača i uživača, tip neproduktivan pa – u vreme našeg današnjeg sveta, koji je realne naloge i imperative produkcije fetišizirao, razvio do mita po kojem je sve produkcija, i sve vredno samo ako je ta i takva produkcija – sledstveno tome da je takav tip i suvišan. Ali beskućništvo, o kojem govorim, nije neproduktivno; ono je izvan svoje kuće jer je izvan opipljivog svog dela, onoga koje bi moglo da ponese određeno ime, koje bi, samo po sebi, bilo nekakva „marka”; ali beskućništvo koje vodi ovakve duhove od kuće do kuće, jeste onaj duh-lutalica, onaj duh-putnik-namernik koji nas pohađa i približava drugima, povezuje s njima u svome iskustvu, u svojoj imaginaciji. Danas (opšta je to poznata stvar) živimo u doba takozvane specijalizacije, koja iz dana u dan, shodno razvitku nauke ali i potrebama tržišta, postaje sve uža, sve „specifičnija”. Ova specijalizacija, međutim, ne postoji samo u odnosu na pojedine oblasti kao celine; ona postoji i u jednoj jedinoj oblasti. I same oblasti, specijalizacijom, atomiziraju se iz dana u dan sve više. Ako nikada, u stvari niste mogli da ni u Platonovo vreme kao ni u ovom času, izgovorite reč „pesnik” ili „filosof” bez zazora, bez slutnje: da ima toliko mnogo nepomirljivih sadržaja pesnika i poezija, toliko nepomirljivih smislova filosofije da ne može biti ni govora o Pesniku kao takvom, o Filosofu uopšte, danas to gotovo svako oseća. Težnje u savremenoj likovnoj umetnosti, na primer, o kojima je ponešto rekao Marić u Izrazu, beskrajno su protivurečne; one izgledaju nepomirljive. Izgleda, ponekada, da nisu nepomirljivi samo slikarstvo takozvane apstrakcije ili takozvane nove figuracije, već i da u samim ovim tobožnjim pokretima (kažem: tobožnjim jer oni nikakvi POKRETI odavno već nisu, osim za neupućene, koji ne osećaju sve fundamentalne razlike koje se tu javljaju), postoje moćne razlike koje otvaraju nepremostive provalije.

Sreten Marić sa unukama Ratomira Marića u SubjeluIpak, uprkos svemu tome, evo naše ne samo čisto intelektualne sposobnosti (ili potrebe) da sve to razumemo, već evo i naše sposobnosti da sve to, što se naoko ne miri, na neki način čak i volimo. Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”.

Ja verujem da u svakoj mržnji na današnji svet leži neka, ma kako skrivena, ljubav (ali tragična, ako hoćete), ljubav za taj svet. Ja verujem, dalje, da u svakom divljenju oblakoderu leži sećanje na tu malu kuću u kojoj nostalgično meditira Sreten Marić

Ova ispovest, koja se poziva, pomalo, i na drevna vremena s neskrivenom nostalgičnošću, pa i sa izvesnim sentimentalističkim akcentima (koji inače ne odgovaraju ovome piscu), živa je provokacija za najraznovrsnije razgovore. Ipak, svim tim razgovorima, o mladima sa bijenala, o oblakoderima, o Goldmanu, o ljubavi za Pjera Emanuela, o pravom hlebu, pa i o ovome sentimentalizmu pomalo u trogatelnom maniru poznog 19. veka, pretpostavljam razgovor o protivurečnosti ovoga stava, koja je, verujem, vanredno jasna. Pisac to i ne krije. On je čak tako i stilizovao svoje rečenice, tražeći (čak odviše očigledno, zato ponekada i bez željenog literarnog efekta) upravo onaj kvalitet paradoksa koji proizlazi iz te protivurečnosti. I upravo tu, u samoj njegovoj potrebi da istakne tu protivurečnost svoje misli, svojih ljubavi, ja vidim jednu od veoma važnih opomena koja bi mogla da se uputi našoj epohi struke i znanja, svima nama, opomenu koja bi možda mogla da se prosto naprosto nazove fenomenom ljubavi ili određenije, našom sposobnošću za ljubav.

Sreten i Nikol MarićOvaj fenomen ljubavi je fenomen jedinstva protivurečnog, čak jedne iskonske, neodoljive težnje ka tome jedinstvu. Duh ovoga fenomena možda bi mogao da se shvati kao sam paradoks, kao sama kontradikcija, ali koji su to (taj paradoks, ta kontradikcija) samo pri površnom gledanju, pri pokušaju jedne nezazorne nedijalektičke racionalizacije svega. To što mi možemo da volimo protivurečne stvari, koje se međusobno ne slažu, može na prvi pogled da se učini kao isključivo sociološki ili istorijski, problem epohe; mi smo neka „prelazna” epoha, mi smo i ono što je bilo i ono što će biti. Pisac ovoga članka, po tome, trebalo bi da bude onaj koji piše ovako jer je i čovek današnjice, ali i taj stari Užičanin koji se na sam pomen blagoglagoljivosti i dobroga, pravog hleba, gotovo rastuži.

Međutim, problem je suštinskiji, i nalazi se, svojim korenima u većoj dubini, tamo možda gde ne postoji totalna razlika između stvari, gde su one ne samo mogle biti bliže jedna drugoj već gotovo jedna „u” drugoj, gde se jedna izražava drugom. Ako se ne varam, u istom broju ovog časopisa, pominje se negde stvar koju dobro znamo, da se umetnost uvek posredno izražava. Umetnost je, po tome, metaforička, čak i kada to nije formalno, kada njena tehnika nije jasno, neposredno, vezana za metaforu. Zašto je to tako? Možda zbog toga što ona sluti, (oseća instinktivno, veruje to a da sebi o tome i ne mora računa da polaže) u jednu komplementarnost pa i suštinsku dijalektičnost stvari, a pogotovo njihovoga odjeka, njihove slike u nama.

Crna boja – znaju to slikari – ne kazuje fenomen crnog, ponekada, crno se ne kazuje samo intervencijom beloga, već potpunim odstranjivanjem crne boje. Mislim, tako da se ljubav u novijem pesništvu naročito, kao pesništvu sveta koji je maksimalno svestan te komplementarnosti, ne kazuje jezikom koji bi bio neposredni „ljubavni” jezik; često, to je jezik očajanja, ako hoćete čak i besa. Ima više ljubavi u furioznim trenucima pesnika Anrija Mišoa, na primer, i više odanosti životu u gađenjima Bodlerovim – po onome kako se oni reflek tuju u nama, kako u nama odjekuju (a oni su odjek, i samo odjek, a ne ono što su „po sebi”, sami za sebe, u neljudskom, nerezonirajućem prostoru) – ima tu više ljubavi nego u mnogim pesmama napisanim, juče i danas, sa željom da se ljubav neposredno kaže. Ukoliko je naša svest o komplementarnosti sveta veća i preciznija i ukoliko je, uostalom, i sam naš odnos prema svetu složeniji, pa samim tim za racionalnu misao, za čisti analitički um, i paradoksalniji, utoliko je složeniji, pa i paradoksalniji, i naš sam izraz toga odnosa, toga našeg stava prema svetu.

Možda postoji, nagađam, nekakvo ipak trajno uporište neke trajne renesanse u nama, jedan neiskorenjivi renesansni duh, onaj koji se objavljuje ne samo ovom potrebom da se pronikne u bezbrojne svetove, već – mnogo više i nesumnjivo mnogo realnije pa i značajnije – našom sposobnošću da volimo ono što našoj pameti izgleda zauvek posvađano, a što ova sama sposobnost voljenja, ostvarujući se, otkriva u nekoj neraskidivoj združenosti, u bratstvu

Da je Sreten Marić, govoreći o novoj umetnosti i njenom cinizmu, ovo imao u vidu, možda bi izbegao, pre svega, da kvalifikuje ovu svoju ljubav za sve, kao sposobnost povezivanja formalno a ne i u suštinski protivurečno, kao eklektizam. Jer, ako je eklektizam moći voleti raznovrsne, i međusobno protivurečne stvari, možemo li za bilo koju od tih stvari, uzetih pojedinačno, da kažemo da su eklektičke zbog toga što se izražavaju (pa dakle i što uopšte „egzistiraju” tako, kad već mogu da se izražavaju) sebi suprotnom stvari, pojavom, stavom, osećanjem? Ako nema direktnoga izraza stvari, onda nema ni autonomije stvari; jedna stvar, koja se izražava jezikom koji pretpostavlja jezik druge stvari, nije i ne može da bude autonomna stvar. Ali, samim tim, ona je protivurečna u samoj sebi, to jest ona u tome svom nepoznavanju samoće, u tom nepoznavanju svoje tašte individualnosti u koju su mnogi filo sofi, pesnici (pa i vekovi) verovali, predstavlja jedan sasvim umanjen i „ličan” izraz, ali ipak izraz! čitavoga sveta. Njeno načelo, koje bih mogao da nazovem njenim čistim životnim načelom, jeste načelo ove složenosti, ovoga posrednoga njenog izraza.

Ja verujem da u svakoj mržnji na današnji svet leži neka, ma kako skrivena, ljubav (ali tragična, ako hoćete), ljubav za taj svet. Ja verujem, dalje, da u svakom divljenju oblakoderu leži sećanje na tu malu kuću u kojoj nostalgično meditira Sreten Marić; i to toliko verujem, da sam spreman – svestan ove posrednosti izraza, ovoga našega života koji uvek kao da je nekakav život pod „maskom” – da tvrdim da je oblakoder možda samo metafora jedne takve male kuće, koju negira, neke takve divne, usamljene straćare, i da, ostvarujući sebe, koji brutalno nije ta kuća, na neki način „nosi” u sebi nju, tu kuću, san o njoj, poziv da se u nju uđe, kao što verujem da je i san o oblakoderu san koji se sanja samo u nekoj takvoj potleušici. Pokušajte da vidite oblakoder u pejsažu iz kojeg je prognana i poslednja ovakva straćara, ili bar bez sećanja na tu straćaru, i vaš oblakoder srušiće se, u sebi samom, kao oblakoder.

Ni mašina nije mašina, ona je hleb koji se „izražava” mašinom, koji se stvara pomoću nje, neka vrsta metafore hleba, njegove metaforičke egzistencije: nemoguće je voleti hleb, a jednoga časa ne osetiti negde, na dnu te ljubavi, ljubav za mašinu. Bar u svetu naših fikcija, tamo gde se svi socijalni, istorijski problemi svode, kao nekakvom velikom filtracijom, na jedinstveni problem života, između dve smrti, ili ako hoćete, između dva života (onoga koji nam prethodi, onoga koji nam sledi), stvari žive samo tako, samo što mi ne moramo uvek toga da budemo svesni. Možda ovo gvožđe, koje danas izgleda kao izraz apsolutne tehnizacije sveta, nosi u sebi mogućnosti velikih poema ispevanih hlebu (a one se već možda i pišu, već i slikaju). Naša sposobnost da razumemo različite stvari, pa i da ih volimo, (ono što čista logika ne shvata, u čemu vidi samo kontradikciju ili eklektizam), ta naša sposobnost za ljubav koja je jedno nad–razumevanje, ne može biti ništa drugo nego produženje, ljudski izraz, ljudska projekcija ove komplementarnosti i dijalektičnosti koja povezuje na prpogled nepomirljive svetove, otkrivajući na taj način da nijedan od njih nije „samo” ono za šta smo ga u prvom času držali, jer prosto naprosto nije usamljen u svojoj jedinstvenoj egzistenciji koja bi imala da se završi tamo gde se on završava.

Tu negde, okončao bih ovu kratku napomenu: treba biti oprezan prema izjavama, spoljnjem značenju i izgledu stvari, a pogotovo u oblastima umetnosti. Jedan takozvani antihumanistički stav može, svojom gorčinom, svojim besom na nas kakvi danas jesmo, da bude dublje i istinitije humanistički od humanizma koji bi se neposredno izražavao, čak i u sistemu jednog Fukoa. A onaj koji, sposoban da na sve naše, tako različite, pa ipak tako jedinstvene glasove odjekne, on je naša viša svest, opomena da nismo toliko tehničari i specijalisti koliko se misli i da naša tehnika i specijalnost, na kraju krajeva, ako uđu u tu svest, ako dobiju svetlost od nje, nisu toliko puko „tehničke” ni specijalističke. Možda postoji, nagađam, nekakvo ipak trajno uporište neke trajne renesanse u nama, jedan neiskorenjivi renesansni duh, onaj koji se objavljuje ne samo ovom potrebom da se pronikne u bezbrojne svetove, već – mnogo više i nesumnjivo mnogo realnije pa i značajnije – našom sposobnošću da volimo ono što našoj pameti izgleda zauvek posvađano, a što ova sama sposobnost voljenja, ostvarujući se, otkriva u nekoj neraskidivoj združenosti, u bratstvu. Zato su nam beskućnici potrebni, ovi bezimeni, ovi putnici–namernici koji lutaju od kuće do kuće, od oblasti do oblasti, od dela do dela, nalazeći se konačno tek u svojoj divnoj nesposobnosti da se konačno nađu pod samo jednim krovom.

*Emitovano 20. januara 1967. godine  na Trećem programu Radio Beograda

Oceni 5