Beskućnik koji se pod svakim krovom oseća kao kod svoje kuće

Paradoksalne ljubavi

Radomir Konstantinović
Sreten Marić, u svome članku (koji se zove, pomalo sumorno, verujem i pomalo njemu neadekvatno: Glasnici apokalipse), iznosi jedno svoje priznanje: ”... ja sam vrlo kolebljiv eklektik, to jest sa filozofskog gledišta najgore što se može biti. Šta mogu! Ja sam iskreno na strani mladih sa Bijenala, ali shvatam i one koji osuđuju njihovu ’ciničnu distancu’, ja sam i za Pjera Emanuela ali shvatam i Kartijea, za Levi-Strosa ali u osnovi i za onog direktora fabrike automobila, to jest volim poeziju i dobru knjigu uopšte, ali, u nedostatku arapskih hatova, strasno volim i dobra, rasna kola – mislim automobil. Isto tako, srećan sam da moja zemlja što više napreduje, da se u njoj dižu hiljade fabrika, da njenim autostradama jure milioni automobila a po njenim njivama prosipa izobilje veštačkog đubreta – pa ma i ono smrdilo. A opet nesrećan sam kad pomislim kakve će rezultate imati ta božja blagodet – po Goldmanu a i po mnogim drugima koji su to studirali – što se ljudi tiče, kakvi će izgledati moji kršni, blagoglagoljivi Užičani kad od njih naprave ’stručne analfabete’, tim više što se kod nas ti ’stručni analfabeti’ obično fabrikuju od onih običnih, nestručnih. Čekam, da bih se ponosio, kad će Novi Sad u kome sada živim, postati milionski grad i pokriti visokim oblakoderima tankih zidova, toliko tankih da su skoro prozirni, i poslednje vrbake kraj Dunava gde ćućore ljubavni parovi. Ali što se mene tiče, sve sam nestrpljiviji da nađem kućicu u nekoj ne mnogo posećenoj dolini gde još ima mršavih prirodnih livada, neposečenih moćnih hrastova, i gde se još jede pravi hleb od dobre stare pšenice u furuni”

Natrag na tekst

Ostavite komentar:

Morate biti prijavljeni kako biste ostavili komentar