Paranoja & promaja

Kao što su nekad fini ljudi umesto jednog strašnog medicinskog termina koristili ljupke eufemizme poput „francuska" ili „engleska bolest", u zavisnosti od strane La Manša na kojoj se nahode bolesnici, tako se posle jednokratnog i neopozivog gledanja filma Balkanska pravila u civilizovanom svetu ima koristiti termin „balkanska (bolnička) pravila" za paranoju u bioskopu pored vas. Vizuelni simptomi: dvočasovna uspešna potraga za porodičnom i seksualnom srećom u kojoj veselo i incestuozno učestvuju otac, sin i žena, odnosno maćeha, sve sami dobri ljudi i samopregorni patrioti. Auditivni simptomi: zvuci uvertire Vagnerovog „Tanhojzera" na srpskom vojničkom groblju u Solunu.

No, paranoja i promaja, dve srpske endemske bolesti, nisu mimoišle ni vašeg odanog disko mistika iz petog reda bioskopa „Kozara", koji se posle foršpana za Engleskog pacijenta (ranjenik bez identiteta) i reklame za „Džoni Voker Crvene Vrpce" (Škotlanđanin koga svet najviše voli) do koske uverio kako je film koji će gledati neraskidivo vezan s tajnom lika i dela J. B. Tita, građanina sveta o čijem se pravom identitetu ne zna mnogo - ili barem nešto malo više nego što se zna o sistemu kojim je reditelj Darko Bajić pretočio scenario Radoslava Pavlovića u knjigu snimanja.

 Daleko od toga da je film dosadan. Dapače, on će angažovati sve vaše moždane sile da biste pohvatali konce ove dejvidmorelovske špijunske avanture koja eksplicitno seže u prošlost, sadašnjost i budućnost Službe državne bezbednosti, što će reći nacije same - jer, Bože moj, svi smo mi odbrana. Pogotovo takozvani spavači, koji nemaju veze sa onima iz remek-dela Telefon Donalda Zigela, pošto nisu hipnotisani nego svesno hibernisani u beznačajnim zanimanjima do momenta kad će biti upotrebljeni na opštu polzu. Ideja je sledeća: pošto su onih najmanje dvanaest poznatih tajnih službi koje je imala SFRJ vodile bespoštedan međusobni rat, istaknuti operativac jedne od njih - Matori, u ekspresivnom tumačenju Lazara Ristovskog - preuzeo je na sebe zadatak da oformi novu Službu za buduće dane, pokušavajući da nadigra kako konkurenciju tako i istoriju. Služba svoje kadrove ne bira, nego ih pravi sa svojim ženama i, kad stasaju, baca ih u čeljusti borbe sa unutrašnjim neprijateljem i spoljnim faktorima - pod uslovom da prežive krvavu inicijaciju, u kojoj, po svemu sudeći, presudnu ulogu igraju geni. Jer, ko bi mogao da zaludi srce operske pevačice, sadašnje žene Matorog (Ana Sofrenović) do li njegov sin Prašnjavi (Branislav Lečić na tajnom zadatku kojeg nije svestan) iako je ona, naravno, špijunka, verovatno kćer Baje (Aleksandar Berček), bivšeg šefa, prijatelja, protivnika i poslušnika Matorog, koji se, pak, iz lažnog groba sveti dušmanima, a da sve ostaje u porodici, i tako dalje u svetlu budućnost. Prema pisanju „Nedeljnog telegrafa Plus", jedan od vodećih ljudi u Službi je posle premijere rekao kako je Lazar Ristovski to bolje odigrao nego što pripadnici Službe inače obavljaju, i da je film malo sudbinski, malo šekspirovski, ali najviše srpski. Odnosno, kako reče arhišpijun Polonije: „U tom ludilu ima smisla".

Sistemska disketa koju su mi, kao „spavaču", implantirali u komatoznom stanju na straži u diskoteci apatinske pivovare, aktivirala se u času kad sam s velikog ekrana začuo Andrićevu besedu na francuskom s dodele Nobelove nagrade 1961. Počeo sam drugačijim očima da posmatram svet u mraku bioskopske dvorane. Devojka ispred mene jela je „mars" čokoladicu - špijun, očito. Naš ili njihov? Čitano unatraške, taj se proizvod zove „sram", baš kao što se „Rudnap" čita „Pandur". Ništa nije slučajno, pa ni činjenica da igumanija u manastiru koji posećuje Prašnjavi, u dva navrata pogrešno kaže da je Avram svoga sina Isaka žrtvovao, ne rekavši da je Gospod Isaka zamenio jagnjetom. Greh ili greška? Najverovatnije oboje.

Pa onda ta bela kutija sa crvenom mašnicom zapremine portabl televizora, koja pri prvom pojavljivanju sadrži glavu protivničkog agenta. Isti paket vidimo 25, odnosno 35 godina kasnije, ali ga u oba slučaja Nikola Kojo kao zli funkcioner Službe ne otvara. Samo se strese i počne da drhti bez reči. Moj zadatak, učitan u korteks još one mistične noći u Apatinu, bio je da otkrijem šta se u njoj krije.

Mogućnosti su se smenjivale istom brzinom kojom su se međusobno u flešbekovima, flešforvardima i prezentu kokali srpski, hrvatski i jugoslovenski agenti na velikom platnu a da nismo znali ko je ko. Šta je u kutiji? Borka Vučić? Zulufi Kiće Slabinca? Žito za koje Đinđić nije znao? Ruski flaster? Biseri Dače Ž. Markovića? Sabrani izborni glasovi Nove demokratije? Super secko? Prognoze Zvezdinih poraza u sledećih godinu dana? Pivo za društvo? Rečna podmornica namenjena za Krško? Dve kratke priče D. Ćosića? Modni saveti Ruške Muline? Desetohiljaditi deo remitende „Politike ekspres"? Đino Banana? Klinički dosijei svih ljudi koji misle da je Maksovizija bolja od BB šoua? Tonski zapisi poslednjih Titovih reči: „Sve što želim u ovom trenutku... Oružjem protivu otmičara... hodam kao zombi"? Naravno!

Kutiju poslednji put vidimo u operskoj loži. Glavna junakinja je operska pevačica. Njen muž i svekar je Matori. Matori je Tito. Operska pevačica je Gertruda. Gertruda je Hamletova majka. Hamleta je igrao Leka. Mi smo Titovi. Tito je naš. Kad malo bolje razmislim, svi smo mi pomalo špijuni. Film je gotov. Sledeći put ću vam se javiti iz opere. Tamo se krije rešenje veze između Vagnera i Zejtinlika. Lepo kaže Polonije: „...Ima sistema".

*Tekst originalno objavljen u XZ magazinu u maju 1997. godine