Sokratska Ijubav (1)
Itall 01 S

Photo: Return of the Prodigal Son. 1619. Guercino. Italian 1591-1666. oil/canvas

Paravan za istopolnu Ijubav u italijanskoj renesansi

Neki od učesnika u raspravi pretpostavljaju da se pre 18. veka nisu mogli pojaviti homoseksualna samosvest, samoodređenje i potkultura: oni tvrde da su naši prethodnici mogli jedino znati za pojedinačne „sodomističke" činove, utoliko što ideja „seksualnog nagona", kao činitelja same srži nečijeg identiteta, jednostavno nije postojala. Stoga su homoseksualci u prošlosti bili određivani kao „pojedinačni grešnici". Potkrepljujući svoje stanovište, oni navode nepostojanje nagoveštaja bilo kakve homoseksualne potkulture u povesnoj dokumentaciji, naročito nepostojanje bilo kakvog koncepta nalik ovom „homoseksualnom", kakvog danas poznajemo.

Moje gledište je unekoliko drugačije. Ovaj članak će pokušati da dokaže kako je smišljena „ćutnja" starih istorijskih dokumenata zapravo vrlo glasna. Istraživanje naučnika, na čije sam se ideje pozivao, usredsredilo se na modernu i savremenu istoriju, i postavilo je prava pitanja za period koji su oni proučavali, ali su im zato promakli neki značajni pokazatelji iz ranijih vekova. Mišljenja sam da je ono što je, do sada, mnoge varalo bio, u stvari, njihov pokušaj da u starom mentalitetu razotkriju koncept nalik „homoseksualnosti". Međutim, čini se da takav koncept nije postojao pre 18. ili 19. veka.

Izgleda da je „rođenje" homoseksualca u 18. stoleću, naprosto, posledica procesa koji je trajao vekovima, a nastajuće odlike homoseksualca moguće je prepoznati mnogo ranije. Osamnaesti vek samo priznaje postojanje jedne stvarnosti dobro znane od ranije, iako ona, zvanično, nije bila prepoznata.

Mnogo pre 18. veka, nailazimo na dokumenta koja pod „pojedinačnim činovima greha" tzv. sodomije otkrivaju značenje koje teoretski (po zvaničnom mentalitetu) ne bi trebalo da postoji.  Do sada smo tragali za zamecima „homoseksualne samosvesti" u kategorijama kojima sebrani ili veliča „homoseksualnost" u etimološkom značenju. Zapravo, tragali smo, s nevelikim uspehom, za raspravama o sexualitas - što će reći, u staroj terminologiji, o „sodomiji". Ali upravo to je ono što su stara društva osuđivala i kažnjavala.

U svakom slučaju, reč „homoseksualnost", kako je uopšteno koristimo, takođe obuhvata koncept „homoerotizma". Stoga bi pametno bilo pitanju prići s druge strane, tragajući za svedočanstvima homoerotizma u povesnoj literaturi. Naposletku, dok je sodomija oduvek osuđivana, homoerotizam nije. Štaviše, nisu svi nekonformisti odabirali da se bore i otvoreno suprotstavljaju društvu u kome žive. Naprotiv, većina njih nastoji da se prilagodi i pokaže kako nove ideje, čiji su oni nosioci, nisu ništa drugo do ortodoksni nastavci onih ideja koje su odbacivali.

Članak će analizirati fenomen koji je do sada bio u mnogome zanemaren od strane gej naučnika: amor socraticus i kako se on teoretizovao u Italiji tokom 15. i 16. stoleća. Pozivajući se na nova ili malo poznata dokumenta, nastojaću da prikažem kako ovaj koncept može da dosegne koherentne strategije i odbrani ono što danas nazivamo „homoseksualnim nagonom", dopuštajući osobi da se otvoreno iskaže (barem u meri u kojoj je to moguće). Osim toga, videćemo kako jedna strategija, sasvim drukčija od nama danas poznatih, može biti jednako uspešna kao i moderne - ako ne i više od toga.

Nije potrebno da opisujem filozofski razvitak koncepta amor socraticus-a, zadatak na koji su mnogi drugi naučnici već odgovorili.  Želim jedino da proučim vezu (ako je uopšte ima) između onoga što danas zovemo „homoseksualnom Ijubavlju" i onoga što su naši prethodnici nazivali amor socraticus.

ITALIJANSKA RENESANSA I SODOMIT

Jedno od najzanimljivijih pitanja koje iščekuje analizu na ovom polju istraživanja, jeste sledeće: čini se da naše doba nije jedino u kome je istopolno ponašanje pripisano urođenom stanju. Izgleda da ovo gledište, na neki način, dele barem dva razdoblja u istoriji, stara Grčka i italijanska renesansa.

Za razliku od zvaničnog crkvenog stava, po kome su istopolni odnosi smatrani činovima, gresima potaknutim đavolskim nagonima, čini se da su mnogi ljudi bili mišljenja da je sodomija vrsta bolesti, manija. Istovremeno se čini da su i mnogi „sodomiti" činili sve što je moguće ne bi li izbegli samoodređivanje kao takvo (međubedreni, pre nego analni činovi, uobičajeni su za četrnaestovekovna i petnaestovekovna suđenja, čak i u slučajevima silovanja) te su uspešno branili svoje ponašanje i osećanja. Mnogi „sodomiti", primerice, pitali su se kako sodomija uopšte može biti zlo, budući da su je upražnjavali kraljevi, pape ili čak drevni bogovi?  Drugi su svoja osećanja krivice držali pod kontrolom, smatrajući da će se na samrti ispovediti, pokajati i tako se spasti.  Oni „slobodniji" smatrali su i tvrdili kako je religiozna moralnost obmana, smišljena da drži ljude pod kontrolom.

Očito, mora da je bilo ljudi (naročito u gradovima) svesnih toga šta u društvu predstavlja „sodomija" i koji su se, budući „dobri hrišćani", za života sasvim uzdržavali. Njima nije bilo potrebno da se preispituju jesu li „sodomiti" ili ne: činjenica da su bili pred iskušenjima predstavljala je normalnu crtu ljudske prirode. Mogli su da se zaljube u muškarca, ali u doba koje je isključivalo „homoseksualnost" koja bi dopuštala prisnost među pripadnicima istog pola, njihova su osećanja verovatno opažana samo kao „prijateljstvo". Srednjovekovna književnost vrvi od primera takvog „vernog" prijateljstva koje je istovremeno bilo naklonost i odanost - ukratko, „ljubav" . Opšte je prihvaćeno da se seksualnost i naklonost mogu doživeti odvojeno. Doživljavanje snažne, obuzimajuće ljubavi za nekim ko je istoga pola, pritom bez ičega javno nečasnog, upravo i jeste ono što je „sokratska ljubav" značila za petnaestovekovno društvo.

„SOKRATSKA LJUBAV"

Amor socraticus jedno je od imena datih „novom obliku" ljubavi, ponovnom otkriću platonske ljubavi od strane Marsilija Ficina (1433-1499), baš u vreme kada su učenjaci, otkrivajući starogrčke autore, dolazili do značajnih rezultata. Ficino je lično preveo Platonova dela sa grčkog na latinski, omogućivši time znatno širem krugu čitalaca da ih čita. On ne samo da je popularizovao Platona, već je marljivo radio na tome da njegovu misao umetne u hrišćanski kalup i pokaže da kod Platona nema ničega protivnog „pravoj veri". Toliko strastven je bio njegov neoplatonizam da je prozvan Plato Redivivus (Platon koji se vratio među žive - Prim. prev.).

Zajedno sa ostalom Platonovom filozofijom, Ficino je ponovo otkrio i antičku teoriju ljubavi, koju je usvojio kao svoju. Sledeći Platona, Ficino je ustvrdio da se kroz lepotu ljudskoga tela možemo diviti odrazu same Božje lepote, koja je njegov model, njegova „ideja". Ficino je ljudsko telo video kao sponu opipljivoga sveta i Boga: ono stoji na pola puta između to dvoje. Staviše, jedino je ljubav u stanju da dokuči Boga, izvor i ideju svake ljudske ljubavi, s obzirom na to da je ljudski um ograničen i u stanju da spozna samo deo istine.

Naravno, istinska ljubav ne sme biti okaljana požudom, iako to ne znači da bi „vulgarnu ljubav" trebalo prognati iz ljudskog života već pre da se ona mora držati pod kontrolom ne bi li se izbeglo njeno pretvaranje u amorferinus, „bestijalnu ljubav", ili njen mogući nasrtaj na nebesku ljubav. Ficino nije očekivao da svi postanu čedni već se naprosto nadao da će nebeska ljubav prevagnuti nad vulgarnom.
Ficinova popularizacija Platonove koncepcije ljubavi nije pokušala da promeni ili umanji njena homoerotska značenja.

Evo kako Ficino na to pitanje gleda u Commentarium in Platonis Convivium* knjiga VI, poglavlje XIV:

Sudeći po Platonu, duša je bremenita poput tela, i oboje su ljubavlju pobuđeni na porod. Ali neki ljudi, što zbog svoje prirode, što zbog odgoja, podobniji su za duševni negoli za telesni porod. Drugi pak, izvesno većina, protivni su im. Prvi idu za nebeskom ljubavlju, drugi za zemaljskom. Prvi, dakle, prirodno vole muškarce više od žena, i to one skoro odrasle više nego decu, jer umno su mnogo jači, i to zbog svoje veće lepote, nasušne za znanje koje oni prirodno žele da porode. Ali ostali su im sasvim protivni zbog strasti za fizičkim sjedinjenjem u ljubavi i čulnim učinom telesnoga poroda. Pošto takva polna snaga duše nema saznajnu moć, ona i ne pravi razliku između polova; ali je, prirodno, pobuđena na potomstvo kad god naiđemo na kakav privlačni objekat, te se sledstveno tome dešava da oni koji koji se s muškarcima združuju s njima i polno opšte, ne bi li tako utažili poriv svojih udova.

Ovo je naročito često kod ljudi kojima je Venera u muškom znaku bila u konjunkciji, na granici ili u opoziciji sa Saturnom. [To nije prijatno] ali bi trebalo da smo primetili kako erekcije udova prirodno ne dovode zalud do snošaja, već jedino radi oplođenja i rađanja, prenoseći taj deo od muškoga ženskome. Mnjenja smo kako je greškom ove vrste proizišlo izopačeno nepočinstvo koje Platon u „Zakonima" najstrože osuđuje kao jedan vid umorstva. Izvesno, ništa manji ubica nije onaj što život oduzima čoveku koji se tek ima roditi od onog koji ga je izvršio nad rođenim, živućim čovekom. Zaista, bezočnik je onaj što zavidi na spoznaji detetu koje se tek ima roditi i svojoj nerođenoj deci život osporava.

Prilično zanimljivo, u ovom tumačenju jasna je misao kako neki ljudi više naginju istopolnoj ljubavi - mada „polna snaga duše ne pravi razliku između polova" - ne zbog đavoljeg kušanja već zbog urođenog razloga. Ficino je, zapravo, nagon za vođenjem ljubavi sa muškarcima objasnio kao potkrepljen „prirodnim" fenomenom: rođenjem tokom konjunkcije planeta Venere i Saturna. Ovo objašnjenje bi moglo da bude još jedno opravdanje nagona ka muškoj ljubavi.

Pošto je osudio polno opštenje između muškaraca, u istom delu Ficino preporučuje ljubav između muškaraca kao istinsko, korisno i dobro osećanje. U knjizi VII, poglavlju XVI, piše:

Pitate zbog čega je sokratska Ijubav korisna? Kao prvo, ona uistinu koristi čoveku da okrepi ona krila kojima bi odleteo natrag u otadžbinu. Kao drugo, ona veoma koristi državi da živi časno i srećno. Zaista, „državu čine ljudi a ne kamenje". Ali muškarci, poput drveća, od svoje mladosti moraju biti zaštićeni od slabijih ljudi i obučeni da daju najbolji plod. Roditelji i vaspitači su tu da o deci brinu, ali mladići, uniženi iskvarenim drugovanjem sa svetinom, brzo će izmaći njihovom nadzoru. Izvesno, oni bi sledili taj viši životni nivo, kom ih učitelji podučavaju, da ih od toga ne odvraća prisnost i društvo iskvarenih ljudi, naročito laskavaca...

Stoga, prava ljubav, poput pastira, čuva svoje stado od lažnih ljubavnika kao od vučje pošasti ili boleštine. Pošto se, zapravo, jednaki lako združuju sa sebi ravnima, on sebe čini ravnim mladiću po čistoti svoga života, jednostavnosti svoga jezika, igrama, šalama i duhovitosti. Umesto najprvo starca, on od sebe pravi dečaka, ne bi li u neko vreme, svojom ličnom i ugodnom prisnošću, od dečaka načinio zrele muškarce.

U ovim odlomcima vidimo kako Ficino pažljivo odvaja „sodomiju" od homoerotizma. Ako bismo na homoseksualnost gledali jedino kao na društveni konstrukt, našli bismo da je ovo razdvajanje istopolne ljubavi i istopolnog ponašanja vrlo prirodno. Možemo pretpostaviti kako se to svima činilo prirodnim pre nego što je „otkriven" homoseksualac, koncept koji spaja dva aspekta ljudskog života koja u sebi nemaju ništa nužno zajedničko.

Ali to se nije zbilja dogodilo. Povest koncepta sokratske ljubavi postaje borba protivu poistovećivanja istopolne ljubavi i istopolnog ponašanja. Uprkos naporima filozofa, dva koncepta su se sjedinila, što je sokratsku ljubav, nakon manje od veka, osudilo na smrt. Naravno, činjenica da se šesnaestovekovni ljudi nisu ustručavali od poistovećivanja istopolne ljubavi i ponašanja ne dokazuje da su te dve stvari suštinski povezane, ali pokazuje kako su ljudi u 16. stoleću već imali gledište o istopolnom ponašanju blisko našem današnjem viđenju homoseksualnosti.

SOKRATSKA LJUBAV KAO PARAVAN ZA ISTOPOLNU LJUBAV

Ficino je amor socraticus predstavio kao delikatan, uglađen vid odnosa između visoko obrazovanih pojedinaca. Prilikom prepoznavanja Ficinovih tajanstvenih gledišta, trebalo bi izbeći odbacivanje njegove duboke, iskrene ljubavi prema Bogu kao puki danak društvenoj konvenciji. Amor socraticus je bio vrlo filozofski, visoko stilizovani i, ponajpre, mistični vid odnosa dvojice muškaraca. Da bi takav odnos ispravno delovao, bilo je potrebno da obojica partnera imaju želju da idu dalje, tj. da koriste lepotu i znanje onog drugog ne bi li dosegnuli ono što je iznad obojice, istinsku lepotu, istinsko znanje, Boga. Ovaj visoki ideal mogao je da uspe jedino u polumonaškom, zatvorenom filozofskom okviru kakav je bio neoplatonski kružok. Kada je popularizovana među manje učenim i prizemnijim svetom (što se zbilo kada je Ficino preveo svoj Commentarium na italijanski) gubitak ovih delikatnih odlika izvesno je bio neizbežan.

Naknadnom pameću uviđamo da je većina onih koji su, navodno, prihvatili Ficinovo poimanje ljubavi samo oživljavala Stilnovismo (čiji se uzvišeni izraz nalazi u Danteovom delu): kroz lepotu žene, i ljubav prema njoj, čovečija duša može da dosegne Boga. Ovako rečeno, lakše je shvatiti zašto je od samog početka amor socraticus, u svesti neupućenih, naginjao poistovećenju sa „sodomijom".

Iz: Giovanni Dall'orto, "Socratic love as a Disguise for Same-Sex Love in the Italian Renaissance", 1989.

Prevod s engleskog: Aleksandar Miletić

Prevodi citata sa latinskog: Vladimir Bošković

QT magazin (3-4)

Oceni 5