Tuđine: Konačna fiesta
Igor Marojević

Photo: Polet

Paravojne književne snage

Sinoć je u klubu „Polet“, pod nazivom „Tuđine: konačna fiesta“ održana završna, četvrta beogradska promocija poslednjeg romana Igora Marojevića. U prepunoj bašti kafea osim autora su nastupili filološkinja Ana Marija Milovanović kao moderatorka i književna kritičarka Ana Stišović Milovanović koja je objasnila zašto se blok tekstova o prozi njene aktuelne knjige „Niti istog klupka“ otvara tekstovima o romanima Iva Andrića i Miloša Crnjanskog a zatvara opsežnim prikazom aktuelne Marojevićeve knjige. Stišović se bavila i mestom koje „Tuđine“ zauzimaju u autorovom „Beogradskom petoknjižju“ koje čine i romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, te zbirka priča „Beograđanke“.

Marojevićeva regionalna turneja povodom njegove aktuelne knjige biće završena ukupno 12. promocijom „Tuđina“, najavljenom za 27. 7. u Petrovcu u Crnoj Gori. Autor je iskoristio priliku da najavi svoje sledeće štivo, „Roman o pijanstvima“. U odgovorima na pitanja Milovanovićeve i Stišović Milovanovićeve Marojević se obazreo na uobičajeno pominjani set motiva vezan za njegovu pentalogiju, ali i na hiperprodukciju romana u srpskoj književnosti, rekavši sledeće:

„Književna reč je sve nejakija ali ima i pozitivnih aspekata slabljenja i raslabljivanja književne reči do svojevrsne paraknjiževne, paramilitarne i paravojne književne reči. Ima tu sve više paravojnih književnih snaga. To je dobro i paradoksalno zato što je posledica demokratizacije i pluralizacije.

Ko je napisao ’poeziju će pisati svi’? Taj stih je napisao Branko Miljković. Ja sam radio kao urednik u raznim izdavačkim kućama od kojih je najpoznatija ’Laguna’ i imao sam prilike da se radujem pojavi da ljudi masovno više pišu nego što čitaju. To je jednako zdravo odlascima u teretanu na prazan stomak, poželjno našte srce. Znači, književna reč je s jedne strane sve slabija a s druge, ima je sve više, književnost je na svu sreću najjeftinija umetnost, za pisanje je dovoljan jeftin laptop ili desktop. Na primer, ja sam prošle godine snimio album, a u publici je i producent kojem se nešto moralo platiti, mada mi je štagod i oprostio. Naprosto, za muziku morate imati instrumente kao što ako biste se bavili slikarstvom morate kupiti štafelaj, platno i boje, dočim jeftinoća književnosti na svu sreću uvlači u pisanje sve one dokonjake, kreativne ali i nekreativne te književna reč treba da nastavi ovako.

Prošle godine je objavljeno više od dve stotine domaćih romana, inače ta brojka raste od 1995. kada je dobio NIN-ovu nagradu Vladimir Arsenijević u produkciji od četrdesetak domaćih romana iz 1994. godine. On je dao ogromno ohrabrenje svima onima koji su želeli da pišu a nisu imali hrabrosti te je u tom smislu najznačajniji domaći autor. Od tada rapidno raste broj srpskih romana, već naredne godine ih je bilo oko sto pedeset, pa ih je bilo približno stotinu osamdeset. U jednom trenutku je ta brojka pala na svega sto dvadesetak i moja neznatnost se bila zabrinula da su pisci i oni koji se tako osećaju posustali. Ali eto, prošle godine je domaćih romana bilo preko dvesta, a ja se nadam da će ih biti i trista i nadam se da će ih biti i hiljadu, tako da je odgovor na Miljkovićev stih: ’Prozu će pisati baš svi’“.

Oceni 5