Parče švalera na španskom vetru

„I uvek se pitam zašto – zašto lekovi imaju muška imena, a bolesti ženska“, kaže jedna od „reinkarnacija“ Cakane iz „Otvorenih vrata“ tokom kratkotrajne amnezije. Nešto slično sam se nedavno zapitala i ja, listajući recepte za torte, radi proslave rođendana na korona-distanci, u najužem krugu.

Jasno je, ni najgorem neprijatelju ne bih poželela da mu ja napravim tortu, pa tako zapitanost nema veze s receptima, već sa samim imenima poslastica. Znamo da većina recepata dobije ime po prvoj komšinici, čije je i vlasništvo, pa su „Katine kiflice“, recimo, sasvim uobičajena pojava u privatnim kuvarima. Kako je pak nastalo ime za kolač „Čupava Kata“, bolje da se ne pitam. Neki taj kolač nazivaju i nešto korektnije - „Čupavci“, a zašto je crno-bela Mađarica baš Mađarica, a ne Rumunka, ostaće verovatno večita misterija.

O neumoljivoj rodnoj dinamici govore ženski nazivi za torte poput „Zavodnice“, „Houswife“, „Lenjivice“ i „Lenje žene“ s jedne, te „Švalera“, „Policajca“ i „Crnca bez jaja“ s druge strane. Poznavaoci kažu da „Lenjivica“ i „Lenja žena“ nisu iste torte i da, sasvim očekivano, „Lenja žena“ iziskuje ipak nešto komplikovaniju pripremu. „Lenjivicu“ (izlomljen keks pomešan sa šlagom) čak bih i ja znala da napravim. Da budem potpuno fer prema „Švalerima“, i mi „Švalerku“ za trku imamo – ona je mnogo jednostavnija za pripremu od muške varijante, a opisuju je i kao „jaku i slatku“. Za potrebe harmoničnih odnosa tu su „Ljubavna torta“ i „Ljubavno gnezdo“.

Mnogo zanimljivija od muško-ženske jeste geopolitička dinamika, a svi znamo da se ona najbolje ogleda u domaćičkim poslovima. Tako je '90-ih od ruke do ruke, poput kakve tajne šifre, išao recept za „Embargo“, čudotvornu poslasticu koja se pravi od onoga što se ima u kući, a nije se imalo ništa. „Embargo“ je naročito popularan bio za vreme inflacije '93, te mu se vrednost merila milionima. Kako se siromaštvo idealno slaže sa sa buđenjem nacionalne svesti i verskih osećanja, svojih pet minuta slave dočekale su i torte poput „Belog anđela“ i biblijski motivisane „Torte nad tortama“.

Za rojaliste tu su raznorazne „Markize“, „Grofice“ i „Damen kapric“. Rusofilija se lako otkriva ukoliko kolač uvaljan u kokos sa čokoladnom glazurom na vrhu nazivate „Ruske kape“. Ako su za vas to ipak „Šubarice“, neutralni ste. Ili možda četnik. Proverite volite li još i silne bombe, bombice i bum-torte. Neki „Kalašnjikov” isto bi bio zgodan, međutim, niko se još uvek nije usudio da tako nazove svoj slatkiš.

Pojava vetrova u poslastičarstvu nije neuobičajena, a najpoznatiji su španski i japanski. Invazija Španije i Japana na srpske kolače primećuje se već decenijama, o čemu svedoče brojne japanske kocke i slični slatkiši, dok Španiju, pored vetra, u domenu torti predvode Malaga i Andaluzija. Uočavaju se i latino elementi u vidu Panama i Havana torte. Nesvrstanu braću zastupaju Gabon, Egipat i Šeherezada, koja se može pronaći u šarolikim kombinacijama – sa čokoladom, voćem, posna, masna, pečena, nepečena... Svima je zajednički takozvani turski keks, pa je sasvim logično što je torta nazvana tako kako je nazvana, po čuvenoj Turkinji.

Od svetski poznatih ličosti tortu u Srbiji su zaslužile Širli Templ i Liz Tejlor (da, Liz, ne Elizabet). Zašto baš one i zašto samo one? Bilo bi lepo da imamo neku Silvana tortu, ili tortu Olivera Katarina, to baš zvuči svetski, a slatko. Nemamo čak ni tortu Lepa Brena, uprkos tome što, recimo, mnoge zgrade u Srbiji i dalje nose njeno ime.

Spisku ingenioznih imena torti dodala bih i jednu novinar(s)ku. Baš tako bi se zvala. Obavezni sastojci bili bi vinjak i (mala) kisela, ostatak po izboru. Čudi me da još nije osvanuo recept za korona tortu, ali ako ga iskusni znalci ipak osmisle (po svemu sudeći, imaće vremena), predlažem da u sastojke uvrste 15 kila brašna i šećera iz zaliha i peku je na tihoj vatri 5G mikrotalasa, za ceo komšiluk. Najsrećniji dobitnici imaće priliku i da progutaju mikročip, kao verenički prsten u romantičnim komedijama. Parče bi koštalo kao „Moskva šnita“ u hotelu Moskva. Prava sitnica. Prijatno!