Paris is Burning: Vreme leti (sa ili bez naknadne pameti)

Opšte je poznato da vreme leti, da u individualnom , baš kao i emocionalno-misaonom doživljaju pojedinaca prolazi nepojmljivo brzo; tako smo već stigli do tridesetogodišnjice dalekosežnog uticajnog, a pritom i gotovo unisono voljenog dugometražnog dokumentarnog filma Pariz u plamenu (Paris is Burning) autorke Jennie Livingston. Naknadna pamet iz naslova ovog teksta nije ni najmanje neophodna da bi se ustvrdilo ono posve očigledno – tu je reč o jednom od najboljih i najuticajnijih dokumentaraca unutar korpusa zvanog queer cinema, a u isti mah kada pričamo o tom ostvarenju, pričamo i o delu koje je dosta brzo i sa vidnom lakoćom transcendiralo do znatno širih okvira, postavši i referentna i često u dobro ime navođena stavka u popularnoj kulturi čak i planetarnih razmera. A na takav prijem je ovaj izvrsni film nailazio još od prvih, premijernih mu prikazivanja, dakle, još od juna 1990. godine.

Kad se već dotičemo faktografije, podsetimo da se među zvaničnim trofejima i pohvalama koji su u tom prvom naletu pristigla na račun i u ruke autora tog remek-dela nalazi i odličja sa filmskih festivala u Berlinu, Sijetlu, Sandensu, kao i nagrada Gotham koja se dodeljuje najboljima među najboljima u domenu istinski nezavisnog američkog filma. A pritom, u pitanju je ostvarenje koje je kao stvoreno za stigmu lako uočljive (i samim tim i provokativne) drugosti, kao što se, uostalom, mudro, emotivno, nadahnuto i kinestetski superiorno i bavi nekim od aspekata i nekim od suština i ključnih odrednica sudbina namenjenih onima kojima je dopalo da žive sa belegom drugosti, pa bilo to i u nominalno uređenijim i tolerantnijim društvima i državnim uređenjima. Kao što je poznato, ako je uopšte i neophodno podsećati na to, „Pariz u plamenu“ je pred gledaoce ovakvih ili onakvih, manje ili, pak, više naprednih svetonazora doneo živopisnu hroniku njujorške transvestitske scene tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, uz fokus na balove, vog-ples, nadmetanja i ambicije i snove onih koji su narečenoj eri darovi toplinu, osobenost i vitalnost.

I upravo je to (toplina, osobenost, vitalnost), reklo bi se, udarni adut tog nesvakidašnjeg ostvarenja koje od većine problemsko-opservacionih dokumentarnih filmskih ostvarenja jasno izdvaja, između ostalog, i srčanost glavne autorke, odnosno, potpuno odsustvo cinizma, mudrosti sa tačke sigurnog odstojanja, antropološkog tihog prezira spram izabranog predmeta proučavanja… Recimo, jedan od najvećih filmskih kritičara u SAD, Rodžer Ebert, uz ocenu 3 (maksimalna iznosi 4 zvezdice), u samoj završnici svoje kritike, osvrnuvši se na zamerke pojedinih da je film odveć depresivan, jer takmičari u vog nadmetanjima oponašaju one koji ih sigurno ne bi prihvatili u stvarnom životu, istakao je sledeće: „.Ono što sam video je uspešan pokušaj autsajdera da dramatizuju kako uspeh u današnjem svetu često zavisi od pomagalica koje čovek može da pribavi, kupi ili ukrade, gotovo na svim mestima – pod pretpostavkom da ima stila i da zna kako da ih koristi.“

A pomenuto teško da bi bilo moguće bez iskrene i tako drastične spremnosti Jennie Livingston da bez imalo kalkulacija zaroni u svet zbilja skrajnutih, u svet beznadežnih marginalaca sateranih u polumrak i memlu društvene opskurije, neretko i usmerene i predodređene za prostituciju i probleme zavisnosti od mnogo čega… Imajući to u vidu pomalo čudno i u dobroj meri neosnovano zvuče zamerke koje su akteri ovog filma u sklopu skorog Netfliksovog dokumentarca Razotkrivanje (Disclosure) uputili na račun rediteljke, optužujući da ništa lično nije učinila za njih, vodeći se isključivo brigom za prijem i plasman svog filma. Tu dolazimo do tačke kada možemo da prozborimo koju i o nepremostivoj prepreci kojoj nametnute klasne, rodne i druge uloge i silna i nužno represivna društvena uslovljavanja predstavljaju na putu svake iole sveobuhvatnije, zahtevnije i ambicioznije emancipacije i promene onoga što je iznuđeno i na šta je đavolje teško imati stalnog i stvarnog uticaja. Čini se da ni dobar deo junaka to ipak nije pojmio, ali su zato barem izborili kakav-takav, pa makar i samo privremen manevarski prostor za igru i slobodu, a što je nama darovalo taj poletan i rečit prikaz zarazne vibrantnosti i barem samo intuitivno podrobno proživljene subkulture, uključujući pomenute balove, takmičenja, viralnost plesnog zanosa, pa čak i izvesnu dozu razvoja sopstvenog jezičkog registra, svojstvenog onome što je vogue uvek nosio sa sobom.

Kako su zimus, u svom prikazu za Slant Magazine, naglasili Fernando F. Croce i Eric Henderson, ovaj film, „na prvi pogled amorfan, u stvari je ustrojen kao niz kontrasta između snova i realnosti, između pretvaranja i onoga što zbilja jeste, između mladosti pune nade Venus Extravaganze dok leži na dušecima i razočaranog sredovečnog Korija ispred ogledala koje ne zna za samilost“: I na današnja, slavljenička ili „obična“, premijerna ili reprizna gledanja, „Pariz u plamenu“ krajnje sugestivno podseća na lepotu u opštem smislu i lepotu istine u svih njihovim mnogobrojnim pojavnostima, ukazujući da se pravi smisao, odnosno, potpuno poimanje složenosti života atipičnijih izbora i identiteta neretko krije upravo na samoj razmeđi između tih fatumski obojenih oprečnosti, što svakako možete i sami utvrditi odlučite li da iznova ili po prvi put pogledate ovo sjajno delo velikog dara, skrojeno i po meri svog vremena i po preciznom odrazu junaka te nesvakidašnje priče. A tu već nikakva naknadna pamet nije nužno pomagalo.

*Tekst objavljen u magazinu Optimist