Parola o bratstvu i jedinstvu mogla je da postane i više od toga

BLISKOST SA OCEM

U Prizren sam vodila i sve zvanične delegacije koje su dolazile na Kosovo a za koje sam ja bila zadužena. Organizujem obilazak grada, posetimo istorijske spomenike, i na kraju čaj i kolači kod čika Ganije, mog oca. Ponekad sam umela da dovedem i tridesetoro ljudi. Kuća je sama po sebi zanimljiva kao arhitektonski spomenik, pravi primer turske gradske kuće, a i deda je bio svojevrstan spomenik, vredelo je posetiti ih. Dolazili su kod njega i istraživači i terenski radnici različitih struka, etnolozi, muzealci, geografi, sakupljači antikviteta, on je bio nepresušan etnografski izvor. Enverov profesor na fakultetu, Milovan Radovanović, koji je kao geograf krstario Kosovom, bio je ne samo redovan gost, već je vremenom postao i tatin blizak prijatelj. On je dovodio svoje studente, pa i kolege iz inostranstva sa kojima je radio na terenu, govoreći im da ko hoće da proučava Kosovo prvo treba da upozna čika Ganiju.

Sa tatom sam razvila posebno blizak odnos posle mamine smrti. Mama je umrla iznenada, od žuči, 1958. godine. Imala je tek pedeset i četiri godine. Posle njene smrti ništa više nije moglo da bude isto. Kuća je opustela, ostala su njih trojica muškaraca bez ženske ruke koja je do tada sve držala u savršenom redu. Enver se ubrzo oženio i po prirodi stvari sada je on preuzeo rukovođenje kućom. Moja snaha je prema dedi bila izuzetno pažljiva, u stvari obe, i Ferdane i Seara, Imerova žena, pazile su ga i poštovale po najtradicionalnijem običaju, i tu on nije imao primedbe. Problem je bio što se njegov život naglo promenio, za kratko vreme u kuću su ušle dve nove žene, stvorila se dva domaćinstva, ni u jednom on više nije bio neprikosnoveni šef, ubrzo su došli i unuci, desilo se suviše promena koje su ga potisnule u sporedni plan. Postepeno je u kući prestalo da se živi "alaturka", po turski, nego kako bi on govorio "alafranga", tj. zapadno, moderno. Njegov svet je naglo nestajao. Na primer, umesto za sofrom sada se ručavalo za trpezarijskim stolom. Umesto da spava na podu na dušeku, što je bio ne samo njegov nego vekovni običaj kulture u kojoj je rođen, posle mamine smrti uneli su mu krevet u sobu i tako je promenio i tu naviku. Sve te promene je naravno teško podnosio. Naglo je i ostario, nekako smekšao, povukao se i okrenuo se potpuno meni, ja sam mu sada postala najpotrebnija. Enver se sa porodicom posle nekoliko godina preselio u  Prištinu, dobio je nameštenje na fakultetu, a Imer je do tatine smrti, 1980. godine, ostao u Prizrenu uz njega. Mlađa snaha, Seara, brinula je o svemu besprekorno, a i dočekivala sve nas, godinama, kao što je nekad činila naša majka. Ipak, sve više je tražio da ja dolazim, jer se osećao usamljenim. Porodica je imala svoj život – posao, škola, podizanje dece, prirodno da nisu stizali da mu posvećuju onoliko vremena koliko sam mogla ja koja sam dolazila kao gost, bez drugih obaveza osim da njemu pravim društvo, a njemu je bilo najpotrebnije da sa nekim razgovara. Tako smo u njegovoj dubokoj starosti uspostavili ponovo davno prekinutu bliskost. Dovodili smo ga nekoliko puta kod nas u Prištinu, ali tata nije voleo da se udaljava od svoje kuće.

Ljudi su očigledno još bili sasvim nenavikli na mešovite brakove između Srba i Albanaca, a opet činjenica da je toliko njih zaokružilo moje ime, meni je bila jasan signal da se javljaju simpatije prema ''mešavini'', odobravanje, da su sazreli uslovi i za takvu promenu

Nedostajala mu je prizrenska voda, pa da svaki dan ide na pijacu, da kod istog pekara kupuje hleb, uvek je nalazio neki razlog da se brzo vrati. Odgovarala mu je, kao i svakom starcu, samo njegova svakodnevna rutina. Moj Goran nije posle babine smrti odlazio često u Prizren, ali Suzana je baš išla, i tokom srednje škole a i kao studentkinja. Imala je društvo koje joj je odgovaralo, i volela je da bude sa njima. U Prizrenu je tokom sedamdesetih bilo dosta lepih mesta za zabavu, korzo je svako veče bio prepun a grad je bio prilično bezbedan. Dedu je, međutim, to njeno šetanje raspamećivalo. Sve je bio spreman da joj ugodi, da joj kuva svoje specijalitete, samo da mu bude stalno pred očima. Za njega je i dalje povratak kući posle devet, za devojku, naravno, bila velika sramota. A i smatrao se odgovornim, bila je njegov gost. Trpeo bi tako jedno nedelju dana, raspravljao se sa njom što ga ne sluša, i obavezno bi zavapio meni preko telefona: ''Dođi da je vodiš, nervoziram se''. Da je vodim, čak i kad je ona već bila pri kraju studija! Deda se nije mogao prilagoditi. Za njega je do kraja života ostalo da važi pravilo da se devojke ne kreću same, da treba neko da ih vodi.

PREMOR ZAPOSLENE ŽENE

Posao mi je bio povezan sa stalnim putovanjima. Ponekad sam u Beograd, na ovaj ili onaj sastanak, išla i dva puta nedeljno. Obično se putovalo vozom, spavaćim kolima. Krenem uveče iz Kosova Polja, u Beogradu sam ranom zorom, obavim to što sam imala do popodne, onda ubijam vreme po gradu (deca su uvek imala neke porudžbine, gramofonske ploče najviše) do polaska voza natrag. Brzo sam naučila da ne polazim od kuće bez cipela za štrapac; ko je samo jednom morao da provede dan i noć u istoj obući, i to sa štiklama, razumeće zašto se nikad nisam odvajala od svoje torbice sa rezervnim cipelama. Stignem u Kosovo Polje ujutro, Toša me prebaci do kuće. Sad bih ja posle celonoćnog klackanja u vozu volela da se opružim u svom krevetu, a čekaju me redovne kućne obaveze, sutradan spremanje za novu sednicu, a prekosutra, na primer, opet putovanje. Počela sam da gubim orijentaciju u vremenu, kad deca idu u školu, šta treba da se nabavi, jedna torba je uvek stajala spakovana za put... Jednostavno, bila sam više van kuće nego u njoj i kad svratim ne znam šta bih pre počela. Dočeka me gomila prljavih sudova, a treba oprati i kupatilo, pa treba da odem na posao da referišem šta je bilo u Beogradu, a kad ću ručak, i umorna sam... Postala sam hronično umorna, ništa nisam stizala. Boljka svake zaposlene žene koja se razapinje između obaveza. Mene je umor savladao u vidu teške anemije od koje sam se godinama posle lečila. Većini drugih žena koje nisu imale ''baka servis'' u kući ili mogućnosti da plate pomoć sa strane, bilo je i teže nego meni. Moj muž je i nabavljao i kuvao, odvikao se vremenom od zahteva da ga kad dođe s posla čeka postavljen sto, ali je i on bio prezauzet. Tada još nije bilo zamrzivača i poluspremljene hrane, ni celodnevnog boravka za decu i sličnih stvari i usluga koje bi rasterećivale ženu, ili hajde da kažem, muža i ženu, kućnih obaveza. Uopšteno govoreći, niti su muževi postali emancipovani niti je društvo uspevalo da omogući naročitu pomoć prosečnoj porodici, kako se govorilo i obećavalo u vreme kad sam ja počela da agitujem za društvenu ravnopravnost žena.

Odlučili smo da uzmemo kućnu pomoćnicu sa stalnim radnim vremenom. Nije ni to bilo lako naći. Prva se udala tek što je došla, za drugu smo čuli od komšija da po celo prepodne provodi s poštarom. Pritisli smo je da nam kaže šta radi dok smo mi na poslu i priznala je da prima poštara. Priznala je takođe da je Suzanu za to vreme ostavljala da sedi na stolu u kuhinji – dete je bilo dovoljno malo da ne može da siđe, a dovoljno veliko da zna da će pasti ako pokuša. Posle te traume, kao treća-sreća, u našu porodicu ušla je Caca, neobično vredna devojka koja je za tren sve postavila na mesto i dovela u red. Ostala je kod nas skoro deset godina, od nas se i udala. Pored plate, uplaćivali smo joj penzijsko i socijalno osiguranje, pravi radni odnos. Ona je i kuvala i čistila, imala svoj raspored poslova, sve je znala, ništa joj nije trebalo govoriti. Njena jedina mana bila je što je, za naš ukus, preterivala u urednosti. Sve je moralo da bude cakum-pakum, izglancano, vrištala je ako su razbacane novine, zarozani kreveti. Prevaspitavala nas je bez milosti, vojnički, ali nismo se bunili jer je stvarno bila nezamenjiva. Ponekad je bilo komično koliko smo kao deca pazili da Caca ne pobesni. Jednom, sećam se, otišla ona u neku posetu, ja sama kod kuće, a moj Todor stiže s posla, vidim ga kroz prozor kako sa pola dvorišta počinje da otpertlava cipele – veliki šef naučio da sluša, ne daj bože da kod Cace neko uđe u kuću obuven. Viknem odozgo: ''Ne skidaj cipele, Todore, sami smo, uđi slobodno da pravimo nered!'' Cacin higijenski teror, međutim, omogućio nam je urednu kuću i redovne obroke, a meni da u slobodno vreme mogu nešto da pročitam, i ponovo ponekad da se viđam sa starim prijateljicama.

RODITELJSTVO

O tome kakvi smo bili kao roditelji, teško mogu da procenim objektivno. Trudili smo se najbolje što smo znali, a i kad smo grešili verovali smo, kao i većina roditelja, da radimo u najboljem interesu svoje dece. Mada smo moj muž i ja imali sasvim različite stavove u pogledu vaspitanja – on je bio stroži, ja mnogo tolerantnija, uvek smo pred decom imali jedinstven stav. Nisam im povlađivala kad on grdi, i kad se nisam slagala držala sam njegovu stranu, a kasnije bismo nasamo raspravili. Nisam stvarala savez sa decom u takvim situacijama, prirodnije mi je bilo da roditelji čine jedan ''front''. Ipak, ja sam im prilazila taktičnije, na kraju krajeva radila sam u prosveti, neko pedagoško iskustvo koje sam stekla radeći u školi, mogla sam da prenesem i na svoju decu. Istina, nisam bila baš tipična majka koja je dvadeset četiri sata tu, nisam s njima radila domaće zadatke, nisam uvek znala ko je kad dobio lošu ocenu, oko mnogih stvari morali su da se snalaze sami i sigurno sam im često nedostajala. Ipak mislim da to i nije bilo tako loše za njihovo osamostaljivanje. Volela sam da stvari rešavam razgovorom, da im objasnim naše postupke, i da saslušam njih. Toša je bio manje sklon ''diskusijama'', njegove vaspitne metode su bile mnogo jednostavnije, po principu: roditelji postavljaju pravila, a deca treba da ih poštuju. Dok su bili mali, i naravno, nestašni, to je proizvodilo bar jednu kaznu dnevno, a kad su, jedno za drugim, stigli do puberteta, i ozbiljnije sukobe, u kojima sam ja uvek igrala ''šefa diplomatije''. Prepirke su bile uglavnom oko banalnih stvari: zašto ostaju do kasno (''Zna se ko luta noću''), zašto Goran nosi dugu kosu (''Neću da moj sin bude četnik'') i slično. Pobeđivali su mladi, kao što je i red, a tata bi gunđao pa opraštao, jer je u suštini njihovo sazrevanje teklo bez problema. Naravno, i meni se pamet pomerala kad, na primer, odu na žurku, i to svako na različite strane, i vrate se u gluvo doba, ali nisam im zbog toga zvocala, niti nešto ograničavala. Doduše, odlazila sam na spavanje tek pošto bih čula i drugi ključ u vratima, ali sam bar u tom čekanju naučila veštinu spavanja u sedećem položaju (red čitanja, red grickanja, red dremanja u fotelji, pogled na sat, pa iz početka).

Primetila sam brzo da  žene uglavnom raspoređuju na sporedne stvari, a da je visoka politika resor koji vode muškarci. Shvatiš da je ceo sistem podešen tako

Kad su odrasli, trudili smo se da im se ne mešamo u život, a pomagali smo koliko god smo mogli. Rano su otišli od kuće, jedno po jedno, kako su dospevali za studije. Obilazila sam ih redovno, jer sam poslom bila vezana za Beograd (''motor'' koji me vukao od tada do penzije bila je želja da ih vidim), ali sam uvek pazila da i u tim posetama ne budem nametljiva i ne remetim njihovu svakodnevicu. Nisam bila od onih mama koje dođu kod svoje odrasle dece da im operu i očiste, skuvaju za nekoliko dana unapred i slično. Više sam volela da im se u to ne mešam, da svako bude ''gazda u svojoj kući''. Velikodušno sam, umesto toga, odvajala od svog ''crnog fonda'' i davala da imaju za izlazak. Volela sam da se okupimo, ispričamo, možda u nečemu da ih posavetujem, ali nikada im ni Toša ni ja nismo ništa uslovljavali niti ih sprečavali u njihovim odlukama. Imali su punu slobodu izbora o tome šta će da studiraju i čime će da se bave, gde i kako da žive, nikad nismo u tom pogledu nametali svoje mišljenje, a podržavali smo svaki njihov izbor čak i kada se uopšte nismo slagali. Kada god bih pomislila da se usprotivim, setila bih se kako je meni bilo u njihovim godinama i puštala sam ih da žive svoj život.

SAVEZNI POSLANIK

Za saveznog poslanika sam kandidovana 1969. godine. Za taj posao primala sam punu platu, znači radila sam kao profesionalni poslanik koga na to mesto predlaže kadrovska komisija. Ova kandidatura za Saveznu skupštinu bila je zanimljiva jer se glasalo na neposrednim izborima. Tačnije, biralo se šest poslanika za Savezno veće (jedno veće bira skupština, drugo bira narod). Moj teren je bila oblast Orahovca, Suve Reke, Prizrena, Dragaša, ukupno 84.000 birača. To je bilo mešovito stanovništvo, a po selima pretežno albansko. Išla sam u kampanju, redom: najpre dolazim da se predstavim opštinskom rukovodstvu, Socijalističkom savezu i Savezu komunista, pa onda idem u fabrike, pa u sela. Na zborovima ispričam za šta se ja zalažem, tražim od ljudi da i oni izlože svoje probleme. Nisam obećavala kule i gradove, samo da ću se truditi da prenesem tamo gde treba ono što oni budu tražili od mene i da ću valjano zastupati njihove interese. U nekim krajevima su me već dobro poznavali, kao u Gori i Opolju, a izgleda da je od velikog značaja (bar ženama) bilo i to što sam žena. I po mom dubokom ubeđenju, važno je bilo i to što sam izašla sa dva prezimena. Kad smo išli u kampanju, ljudi su dolazili da vide ko sam, kako izgleda Albanka udata za Srbina (prilazili su da me pitaju zašto se tako zovem). Dobila sam tada 82.000 glasova. Među one dve hiljade, pričali su mi ljudi iz komisije koja je prebrojavala glasove, ostali su listići na kojima su glasači precrtavali jedno od moja dva prezimena – nekima se nije dopadalo srpsko, nekima albansko prezime. Prepričavale su se posle razne anegdote u vezi s tim. Na primer: Negde kod Suve Reke, jedna velika albanska porodica izašla je kolektivno na glasanje. Napred ide starešina i kad je pročitao imena kandidata, pita nekoga iz komisije za mene: ''Jel' ova Albanka?'' Potvrde mu. ''A šta joj je ovo Đorđević?'' Objasne mu da je to prezime od muža. ''Znači, nije uspela da nađe muža pa je morala da traži među Srbima'', zaključuje starac. Na to mu neko od članova komisije kaže da se verovatno radi o ljubavi, te da ljubav, je li, ne poznaje granice, a čika stane, zamisli se malo i kaže: ''Onda znači da je u pitanju velika ljubav. Ako je ovo napravila zbog ljubavi, mora biti da je to neka hrabra žena. Glasaćemo za nju.'' Ljudi su očigledno još bili sasvim nenavikli na mešovite brakove između Srba i Albanaca, a opet činjenica da je toliko njih zaokružilo moje ime, meni je bila jasan signal da se javljaju simpatije prema ''mešavini'', odobravanje, da su sazreli uslovi i za takvu promenu. Izgledalo je da parola o bratstvu i jedinstvu može da postane i više od toga.

SAMO TAMO GDE SE NE ODLUČUJE

U Saveznom parlamentu sam bila do 1973. godine. Radila sam u Administrativnoj komisiji i Odboru za narodnu odbranu. Administrativna komisija uređuje poslovanje Skupštine, određuje plate, dnevnice itd. pa su se svi poslanici stalno nešto interesovali, bila sam mnogo popularna, naročito kad se povećavaju plate. A u Komisiju za narodnu odbranu su me stavili isto tako po ključu, jer je trebalo da se tu nađe i neka žena, pored nekih važnih generala. Naravno da o pitanjima odbrane nisam znala ništa. Ali znala sam da sam tu upravo zato i stavljena, da ne pitam mnogo i ne mešam se u ozbiljne vojne stvari. Svesna toga, počela sam oprezno da se uključujem i da učim, da se konsultujem sa stručnim ljudima, pravnicima, ekonomistima, za svako referisanje pred Odborom o nekom pitanju prethodno sam morala dobro da se informišem. Svako pitanje, pre nego što ide na Skupštinu prvo je moralo da prođe kroz Odbor. Mi sa Kosova smo imali svoju kancelariju, sekretaricu, i šefa poslaničkog kluba. Pred svaku skupštinsku sednicu smo se okupljali i dogovarali oko svake tačke dnevnog reda, šta će se reći i ko će šta da kaže. Svako je imao da otkuca svoje diskusije i da ih da na čitanje ostalima, koji onda daju primedbe, koriguju, da bi kad dođe do glasanja o nekom pitanju nastupili jedinstveno, kao Pokrajina. Ili se jednostavno zajednički sastavi diskusija: ja na primer, nisam kompetentna u privrednim pitanjima, mene za ono što ću da govorim pripremaju oni koji o tim stvarima znaju više od mene, onda pročistimo tekst, dogovorimo se kako ćemo da glasamo na saveznom nivou i to mi je olakšavalo istupanje. Iako sam bila u marginalnim komisijama (ili u važnim ali kao marginalna osoba, tu postavljena da ispuni kvotu, kao u Odboru za narodnu odbranu), nikad se nisam usudila da na sednicu dođem nepripremljena. Znala sam kolege muškarce koji su ceo mandat odsedeli praktično ne progovorivši ni reč, ali ja sebi, baš zato što sam žena i što sam u manjini nisam takav luksuz smela da dozvolim. Učila sam stalno, ponekad sam proučavala zakone kao da spremam ispit. A opet, veoma brzo sam shvatila da ne smeš mnogo ni da ''talasaš'', da se previše ističeš ili suprotstavljaš: ako kadrovska komisija zaključi da ne obavljaš posao kako treba, mogu da odluče da te vrate. Sedela sam i neraspoređena, na ''belom hlebu'', i čekala u neizvesnosti da li ću dobiti posao ili ostati u nemilosti, pa sam brzo naučila šta se i koliko od mene očekuje. S druge strane, primetila sam brzo da  žene uglavnom raspoređuju na sporedne stvari, a da je visoka politika resor koji vode muškarci. Shvatiš da je ceo sistem podešen tako. Retke su bile stvarno značajne političarke kao što je, na primer, Latinka Perović ili Savka Dapčević-Kučar, koje su svojim velikim znanjem i sposobnostima uspele da se probiju u sam vrh. Ipak, ne bih bila iskrena kad bih rekla da sam bila nezadovoljna svojim položajem. Ja lično nisam gajila veće ambicije, već i to gde sam se nalazila bilo je više nego što sam ikada i pomislila da ću da budem, ali me je kao ženu razočaralo saznanje o tome da se žene u politici u principu ostavljaju na marginalnim položajima, odnosno da njih po pravilu nema na mestima na kojima se donose odluke. Kod nas na Kosovu pogotovu. Tih nekoliko političarki koje smo imali dobijale su na primer mesta sekretara za kulturu, ili tako nešto ''neproblematično'' i mislim da je baš to do koje su funkcije mogle da stignu bio pravi odraz tretmana žene u društvu uopšte.

Primera radi, kad je Tito krajem šezdesetih dolazio u posetu Kosovu, moje zaduženje je bilo da pravim društvo Jovanki. Muškarci na jednu stranu, žene na drugu. Ako se dobro sećam, ja sam tada još bila na mestu predsednice Konferencije žena Pokrajine. Kad je dolazio Maknamara, američki državni sekretar, opet je moja obaveza bila da ugostim njegovu ženu. Dakle, kao predsednica Konferencije žena ja dobijam zadatak da ispunim vreme supruge visokog gosta dok je on (sa muškarcima) zauzet važnim državničkim poslovima. Primeri su možda malo grubi, i uopšte ih ne iznosim zbog sebe, nego da ilustrujem šta se u stvari od žene u politici očekivalo. Meni lično bila je čast da budem u društvu i drugarice Jovanke i gospođe Maknamara i da ih vodim u obilazak istorijskih znamenitosti Prizrena i da pričam sa njima o problemima žena u Jugoslaviji. Stvar je u tome što ja to zaduženje nisam dobila kao supruga nekog političara ili zato što sam ih znala privatno, nego kao funkcionerka. Mislim da to dovoljno jasno pokazuje kakvo je bilo učešće u visokoj politici nas, retko privilegovanih žena. Ja sam sve vreme, srećom, bila potpuno svesna i tih uslova, ali i sopstvenih mogućnosti. Žene koje su htele da se probiju do visokih političkih funkcija morale su da budu briljantne, tako izuzetno sposobne da ih nije moguće zaobići. Ja nisam bila natprosečna, pa se lično nisam osećala osujećenom, ali činjenica je da su muškarci, čak i sa sasvim prosečnim znanjem i sposobnostima daleko lakše stizali do visokih položaja od žena. I još nešto, ženama su se političke greške teže opraštale. Naslušala sam se, na primer, svakakvih gluposti koje su izrekli muškarci za skupštinskom govornicom, i nikom ništa, a izrekne li sličnu glupost žena, automatski je predmet vica i podsmeha među delegatima. Zato su se žene verovatno teže i odlučivale da govore, a i tada oprezno.

U svakom slučaju, rukovodiocima u Pokrajini odgovaralo je da me drže na plaćenim funkcijama – bilo je važno da jedna žena (plus Albanka) zauzima neki politički položaj, a ne otima se za vlast, prihvata zadatke a sklona je kompromisu itd. Odgovaralo je i meni. Znala sam jedino da i na marginalnim položajima moram da se trudim maksimalno. Bilo mi je važno da uradim nešto konkretno, da postoji vidljiv rezultat. Jedan od takvih rezultata na koje se ponosim jeste izgradnja Doma zdravlja u Leposaviću. Neko vreme, negde sredinom sedamdesetih godina, vodila sam Odbor za zdravstvo i socijalnu politiku pri Pokrajinskoj konferenciji Socijalističkog saveza. Radili smo, između ostalog, i na tome da se obezbede sredstva (mi u Socijalističkom savezu nismo odlučivali o novcu za zdravstvo, već   Skupština Pokrajine, ali smo ukazivali na to šta su prioriteti) za nabavku lekova i otvaranje ambulanti po manjim mestima. Sa tog položaja uključila sam se u akciju prikupljanja novca za izgradnju tog Doma zdravlja, koju je pokrenula jedna lokalna radio stanica. Kao predsednica Odbora formiranog za tu namenu,   agitovala sam na sve strane, po preduzećima i ustanovama, kod opštinskih vlasti itd, zajedno naravno sa drugim članovima Odbora, i to dosta uspešno. Posle jedno dve godine, čini mi se, Dom zdravlja je počeo da radi. Bila sam na svečanom otvaranju, čuvam još uvek zahvalnicu koju sam tom prilikom dobila. Bilo je zaista veliko zadovoljstvo videti prave rezultate svog posla.

(Nastaviće se)