Partizanska proja “Mirko i Slavko”

Predjela

Tuđe hoćemo, svoje ne damo
Memorandum SANU principijelno je postavio pitanje položaja srpskog ajvara u okviru jugoslovenske federacije i ukazao na neprihvatljivu praksu da pojedini narodi i narodnosti koriste srpsku papriku za izradu nekih svojih posebnih namaza. Na to je odmah reagovalo Udruženje književnika Slovenije saopštenjem provokativnog naslova “Slovenski ajvar u slovenskom džepu”. Akademija nauka i umetnosti BiH nije reagovala, jer se podelila po nacionalnoj osnovi, a Crnogorce je mrzelo. Kosovski PEN je za svaki slučaj prešao u ilegalu. Istovremeno, Makedonci su na mala vrata proturili dokument pod nazivom “Пинџур од Александар Македонски до Бранко Црвенковски”, na šta su Grci odgovorili spaljivanjem makedonskih zastava u Atini i Solunu. Tako je pitanje srpskog ajvara internacionalizovano.

Alpski ajvar “No Logo”

Sastojci
Tegla slovenačkog ajvara

Priprema
Teglu otvoriti i izvaditi tri supene kašike ajvara na tanjirić. Poslužiti kao hladno predjelo i lagati goste da je domaćica noćas do tri pekla i pržila paprike na ulju.

U knjizi “Ajvar-namaz najstariji” akademik Vasilije Krestić pokazuje kako su srpski prosvetitelji Sv. Ćiril i Metodije naučili Vizantince da peku paprike, seckaju beli luk i pišu razna slova. Krestić dokazuje kako je srpski ajvar legao u osnovu albanskom hajvaru, rumunskoj pinçuri i bugarskoj лутеници i, nešto kasnije indijskom chilli chutneyu i američkom pepper relishu.

Pošto Krestićeva knjiga ima preko hiljadu strana, Slovenci nisu imali vremena za gubljenje, pa je nisu ni pročitali. Ali su za svaki slučaj zaštitili ime “ajvar” kao svoj nacionalni brand. Tako da se danas najbolji ajvar može dobiti u Mercatorovom centru u Beogradu.  

Savoir-vivre
U stara vremena Jugosloveni su uživali neuporedivo viši standard od svoje braće u Istočnoj Evropi. Voleli su da idu u Budimpeštu i Prag i da se iživljavaju po “Gerbaudu” i kod “Fleka”, gde su uvek bili najglasniji i gde su ostavljali nepristojno  visoke napojnice. U Moskvi su voleli restoran hotela “Luks”, u kome je za vreme Kominterne stanovao i drug Tito. Kasnije, u vreme Brežnjeva, to je postalo omiljeno stecište jugoslovenskih privrednika na službenom putu u SSSR. Za siću od deviznih dnevnica (zamenjenih na crno) naši su trgovci ovde jeli kavijar na lopate i pili votku na cisterne. U to vreme, kavijar je bio dostupan čak i našim studentima, kad na ekskurziji utope farmerke sa Ponte Rossa za pet konzervi “beluge” od po pola kile. Ta vremena su odavno prošla, Jugosloveni su opet siromašni kao što su uvek i bili, ali se ponekad sete jeftinog kavijara, pristupačnih Ruskinja i sedih kelnera koje su dozivali pucketanjem prstiju.

Kavijar s blinčikima “U potrazi za izgubljenim vremenom”
Caviar avec crèpes russes À la recherche du temps perdu

Sastojci
1 kavijar

1 flaša votke

1 pakovanje blina 

Maslac

Priprema
U supermarketu kupite pakovanje danske imitacije kavijara, a u ruskoj radnji smrznute bline. Postavite sto u kuhinji, kao Rusi, a ne u trpezariji, kao stranci. Izvadite votku iz frizera. Pošto u emigraciji nema dobre votke, napravite je sami. U apoteci kupite alkohol sa saniranje rana i destilisanu vodu i pomešajte pola - pola. Ako ubacite ljute papričice, ili hren, ili ribizle, to se onda zove “nastojka”. Alternativno, kupite pet kila šećera, pomešajte s vodom i dodajte pola kile kvasca. Nakon par dana, kad počne da vri, kupite destilator “Mladi hemičar” za sedmi razred osnovne skole. Postoje dve škole mišljenja o tome kako treba jesti ruski kavijar. Jedna kaže da je kavijar “закуска”, te da zato treba prvo drmnuti votku, pa onda namazati kavijar na blinčik, dok druga kaže da je kavijar glavna, a votka sporedna stvar, pa da zato treba prvo pojesti blinčik a onda trgnuti votku. U svakom slučaju, prisutni za stolom moraju da održe bar po jednu zdravicu (tradicionalno, pije su u čast prisutnih dama), a cilj je da se na kraju svi napiju ko Rusi. Ili Ruskinje, svejedno.

Nikad robom
Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam pojeli. Ono što nisu,  odvukli su sa sobom u Nemačku: knedle i štrudle, kifle i miliprot. Iza sebe su ostavili samo gibanicu i proju. A pošto su gibanicu prisvojili četnici, nama je ostala samo proja, i to prazna.
Partizanska proja "Mirko i Slavko"
Sastojci
Kukuruzno brašno
Priprema
Umutite mikserom brašno i vodu. Ulijte testo u pleh. Pecite na umerenoj vatri. Proja može da se služi kao predjelo, ali je mnogo ukusnija uz sarmu ili podvarak.  

Kad su se Mirko i Slavko vratili u logor, bilo je već kasno.  “Pa gde ste vi do sad?!” – podviknula im je Vida Tomšić. “U izvidnici…”, rekao je, pravdajući se, Mirko.  Slavko je postiđeno čačkao nos. “Večera, pa na spavanje!” – strogo je rekla Vida.  Nakon što su oprali ruke, dečaci su seli za sto. Kad je Slavko video šta ima u tanjiru, licem mu se razlio osmeh: “Mirko, pazi proja!”. Mirko se nagnuo da dohvati parče i tako izbegao neprijateljski metak koji mu je prozviždao tik iznad glave. “Hvala ti, Slavko!” – rekao je Mirko i strpao celo parče u usta. “Nema na čemu”, rekao je Slavko i takođe strpao čitavo parče u usta. Posle večere, Mirko i Slavko rekli su partizanima “laku noć”, poljubili Vidu i legli da spavaju. Pošto su bili mali i umorni, odmah su zaspali. Spavali su kao anđeli.

Ko je pokupio vrhnje
Srbi su, rečnikom srpske diplomatije rečeno, pravili kajmak одвајкада и занавек. I sve bi to bilo u redu da im jednog dana nisu upali Turci i oteli recept. Da bi zameli tragove, Turci su staru srpsku reč “кајмак” zamenili svojom “kaymak” i pod tim imenom počeli da ga liferuju širom Levanta i Centralne Azije, tako da se danas, pored Kirgizije i Turkmenistana, kajmak može naći i u Istočnoj Hercegovini. Tu, u ljutom kršu i kamenju, među poskocima i uskocima, mušku decu odmalena hrane kajmakom da bi što pre ojačala i otišla u brdo da čuvaju ovce. Ili u Beograd, da postanu ministri inostranih poslova.

Lepinje s kajmakom “Mlečna braća”

Sastojci
Pola kile kajmaka
Lepinje

Priprema
Iz starog kraja doneti kajmak u porodičnom  pakovanju od sladoleda. Alternativno,  umutiti double cream s fetom i posoliti po ukusu. Kajmak se jede u lepinji. Ako je nema – a nema je – onda kupite zemičke ili nešto slično. 

Mnogo je vode proteklo od dana kada su se braća po PEN-u i Partiji poslednji put srela. U međuvremenu obojica su u svojim zemljama postala ministiri inostranih poslova, i sada su seli za prvi zvanični ručak u svojim novim svojstvima. Iz obzira prema domaćinu, Rupel je odmah prešao na hrvatski (“Vuk, odlično ti je ono o ćetnikima!”) a Drašković je, iz obzira prema gostu, prešao na engleski  (“Тенкју!”).  Kad je stiglo predjelo, domaćin se prekrstio, a gost je laički pogledao u tanjir.

-  Kajмaк – pojasnio je Drašković.

- Ha, a baš sam to isto jučer jeo u Prištini! – rekao je Rupel.

- Донт микс фрогс енд грендмадрс! – rekao je Drašković i u šali pripretio prstom.

Rupel se srdačno nasmejao.

Zli dusi

Jugosloveni nisu svinje. Oni jedu sve. I mišićna tkiva (odreske), i masnoće (slanina), i koske (za supu). Ne bacaju ni repove, ni jezike, ni papke, a ne zaibilaze ni iznutrice, uključujući organe za varenje (škembići), probavu (crevca na žaru) i reprodukciju (beli bubrezi). Usput znaju da smažu i po neku endokrinu žlezdu (brizle na žaru), a ne izbegavaju ni delove nervnog sistema. 

Pohovani mozak “Dr Hannibal Lecter”

Sastojci
Pola kile Goude
2 jaja
Brašno
Mrvice
So, biber

Priprema
Isecite sir na deblje kriške, uvaljajte u brašno, jaja i mrvice i pecite u tiganju s obe strane dok ne porumeni.

Nekada se u svakoj boljoj kafani mogao naći pohovani teleći mozak. Iz nekog razloga to se smatralo otmenim, pa se služilo uz “sos tartar” u nekakvoj izuvijanoj posudi (“sosijeri”) od plemenitog metala zvanog “rosfraj”. U skromnijoj varijanti, kod kuće, mozak se pržio s jajima. Nije bilo tako elegantno, ali je bilo ukusno. Danas, u emigraciji, toga nema. Mozak je zabranjen zbog kravljeg ludila pa vam ne preostaje ništa drugo nego da pohujete kačkavalj. A pošto nema ni njega, kupite lepo gaudu i uživajte. To je ionako zdravije od mozga. U svakom pogledu.

(NASTAVIĆE SE)