Pas koji puši

Ogledalo, ogledalce,

Ko je najlepši na svetu?

Pre nekoliko dana, sećate se, pokazali ste mi fotografiju svog psa, jednog od najlepših koje sam ikad video. Ali fotografija ga je prikazivala s lulom u zubima. Nisam vam tad ništa rekao, ne znam ni sam zašto. Ako, ipak, kažem sad da sam bio zbunjen pred njuškom tog psa sa lulom, možda čak da sam osećao izvesno neprijatno osećanje kao da sam uhvaćen na nedozvoljenom poslu, u nekakvom prestupu, verujte mi, ni malo ne preterujem. I upravo zbog tog stida, tog osećanja kao da sam uhvaćen u krađi, u vređanju nečega što se nekažnjeno ne može, ne sme povrediti, ja vam sad pišem ovih nekoliko redova, ubeđen da oni nisu od značaja samo za vas. Da li mi nedostaje smisao za humor? U cirkusu, viđao sam to i sam: medved vozi bicikl, majmunica se gega pod suncobranom. Publika, nije potrebno da me podsetite, smehom pozdravlja ove cirkuske tačke. Ali kakav je ovaj smeh? On ipak nikad nije mogao da me oslobodi one sumornosti koju sam uvek osećao pred nekom životinjom koja se upinje, s očajanjem, da vozi bicikl, istog turobnog, mračnog humora koji sam osetio kad sam gledao fotografiju vašeg psa koji “puši”.

Da li se radi samo o nekoj bezazlenoj igri? Jer, šta mi činimo? Mi želimo da životinje rade ono što radimo mi, trudimo se da ih nateramo da nas oponašaju. Svakako, smeh koji prati svaki njihov pokret dolazi otuda što one čine ono što nije za njih, što im ne odgovara. Ali, zar nas je to nagnalo da odustanemo od ovih pokušaja? Kad čovek, uostalom, ne bi svakog dana ponavljao, s neopisivom zaljubljenošću u sebe, da je pas pametan jer razume ono što on, čovek razume, kad ne bismo, takođe svakodnevno, slušali da je konj inteligentan zato što lako utuvi u glavu ono što zahtevamo od njega, ne samo da vuče kola nego čak u cirkuskoj areni da igra valcer uz muziku i pucnjeve biča, možda bih i bio neodlučan. Ovako, znam da je i ovde osnovna naša želja da sebe vidimo u svemu, da zaista budemo mera svih stvari, njihova duša. Hoćemo sve da se saobražava nama, da budemo ona osovina oko koje se svet okreće, osovina kao vrhovna mudrost sveta bez koje on kao da bi se raspao u paramparčad. Ponekad kao da čitav svet za nas i nije zaista svet, takav kakav jeste, iskonski svet sa njegovim zakonima i lepotom, sa njegovom strukturom, nego je nekakvo ogledalo koje mi uporno nagonimo da nam otkrije isključivo naš lik, naš duh. Ili, učini mi se, taj svet kao da je samo sirovina koju mi večito transformišemo u našu ljudskost, u njene osnovne principe. Jedan naš pesnik, svojevremeno, rekao je stih školski poznat: da stvari imaju onakav izgled kakav im naša duša daje. Ovaj stih slušao sam oduvek sa izvesnom strepnjom. Da li je moguće da stvari pristaju na ovaj naš teror? Ako ne pristaju, šta se onda dešava sa njima? Beže li one, sa svojom pravom suštinom, od nas? Zar se ne dešava da mi koji verujemo da smo zaista među stvarima, ostajemo zatvoreni u svome duhu, živimo u fikcijama, svuda smo samo svoj sopstveni refleks, a ogromna, neizreciva stvarnost sveta ostaje za nas kao neko zabranjeno carstvo?

Nekada je humanizam, u času kad je čovek tražio svoje mesto u svetu, bio neizbežni izraz usamljenog ali upornog čoveka koji je princip ljudskosti suprotstavio principu neizvesnosti, haosa, mraka. Ako je nebo čoveku slalo ove gromove, čovek je pokušao da mu uzvrati punom merom sopstvene inteligencije: pokušavao je da nadigra grom, vodu, oluju, da ih natera da mu služe. Čovek, kao mera svih stvari — to je bio krik usamljenog čoveka koji u velikoj noći sveta nije pristajao da bude poražen. Ali, danas, da li je još aktuelan taj čovek kao mera svih stvari, ili dolazi čas kad se radi o potrebi da se još jasnije sagleda svet koji nikako nije i ne može da bude samo ljudski, svet koji se čovekom ne iscrpljuje niti se njegovim merilima može da izmeri? Ne radi se samo o potrebi za preciznošću, o nekoj apstraktnoj potrebi da se stvari izmere merilom koje im zaista odgovara, već se radi, i to je ono što hoću da kažem, o ravnoteži između čoveka i sveta, o ravnoteži koja je moguća samo ako imamo sluh i čulo za svet, za njegovu egzistenciju čija struktura, čiji sastav i smisao nije identičan – blizu je pameti – sa suštinom nas samih, pa prema tome ne treba ni tražiti od njega da bude ono što nije niti može da bude. Da bismo opstali u svetu, u toj ravnoteži sa svetom, svakako, moramo da imamo oči i sluh za svet. I, ma koliko naš duh uvek bacao izvestan veo preko sveta; ma koliko, najzad, sama naša inteligencija, svojom prirodom, tako neminovno ljudskom, tako ljudski ograničenom, u našem svakodnevnom opštenju sa svetom deformisala pravu sliku sveta, naš zadatak je, čini mi se, da se trudimo da te deformacije bude što manje, naš nalog je užasno prost ali strahovito težak: moramo dopustiti svetu da bude svet, moramo kamenu dopustiti da bude kamen, a životinji životinja.

Možda zaista možemo, u ovoj epohi, da budemo ponosni na mnoga naša otkrića i prozrenja u tajanstvo sveta. Ali, ubeđen sam, nikako ne možemo da se pohvalimo time da smo u stanju da izvedemo tu stvar najprostiju ali za nas, eto, već najkomplikovaniju od svih: da se nađemo pred svetom koji je svet a ne naš puki otisak. Da li je ova naša pomoć da svet vratimo svetu, da vidimo u njemu njega a ne sopstveni refleks, svoju senku, tragična posledica našeg neizbežnog osvajanja sveta, naše humanizacije svih svetskih sila? Zar svoja osvajanja sveta ne plaćamo danas time što gubimo stvarni odnos sa stvarnim svetom?

Osnovna teškoća na koju nailazi apstraktna umetnost u tome je što ona pokušava da nam prikaže samo jedan čisti odnos, samo neku formu, jedan kamen, neki komad drveta, upravo ono što mi nismo u stanju da vidimo koliko treba, mi koji smo humanizirali i kamen i drvo, koji uvek tražimo od njih neki smisao na koji nas poziva, kao na nezavršivu gozbu, naša inteligencija. Nesumnjivo, između nas i sveta je naša groznica da u svemu vidimo neko značenje koje bi odgovaralo našim planovima, našim zahtevima i, nadasve, našoj inteligenciji. Mi u svetu, i mrtvom i živom, pokušavamo da otkrijemo sopstvenu volju, stvaralačku klicu inteligencije, kao da smo tvorci sveta koji u njemu samome stalno žele sebe da prepoznaju i sebi da se dive. Ponekad svako od nas, u ovoj strašnoj taštini, liči na onu maćehu iz priče o Snežani, čije reči: Ogledalo, ogledalce, ko je najlepši na svetu? stavio sam, ne bez razloga, kao moto ove beleške. Jer da li je ovo naše ogledalo, svet, ovde samo zato da nas slavi? Da li svet pristaje na naš ideal savršenstva?

Nesporazumi su neizbežni. Mi koji nismo, kao što Jaspers kaže, ni sami sebe stvorili a kamoli svet kome pripadamo tek kao jedna njegova mogućnost, kao jedan njegov izraz, ovom željom da nateramo svet da živi, diše, da opstoji na naš način neminovno smo zavetovani carstvu gorčine i očajanja. Naš položaj nezadovoljnika, duhova u svađi sa svetom, onih koji su ubeđeni da ih je svet pokrao, da im je nešto ostao dužan, taj položaj, ma koliko nam ponekad izgledao tragičan, i ma koliko da je u literaturi, recimo, motivisao neke zaista patetično-tragične akcente, u osnovi je, kao što je odavno Spinoza dokazao, krajnje smešan i nedopustiv: mi tražimo od sveta da nam da ono što nam on ne može dati, prosto zato što zahtevamo od njega da bude ono što nije. Nismo li, tako besmisleno i, na žalost, tako često, bili “uvređeni” što svet ne odgovara našim tablicama logičnog, dobrog i lepog? Ovoj besmislici u korenu je sujeta, jedan humanizam koji se deformisao time što je hipertrofirao princip ljudskog i pokušao da natera svet da se ovom principu povinuje i da ga oponaša.

Od ove besmislice, od ove zaslepljujuće taštine treba da se branimo: naš položaj nije položaj protiv sveta nego u svetu naša moć ne ogleda se u tome da prkosimo svetu nego da, koliko to uopšte možemo, čujemo i vidimo svet da uspostavimo nekakav odnos sa njim a ne da uzaludno i opasno (po nas a ne po svet opasno!) pokušavamo da ga nateramo da bude ono što nije i ne može da bude. Svet, ponekad, voli da se igra s nama: on raspiruje naše iluzije da svemoćno vladamo njime, on kao da pristaje na naš teror, kao da pristaje da nas podražava, ali to je samo varka — uvereni da vladamo njime, mi, u stvari, “vladamo” samo svojim iluzijama, koje nas drže u vlasti, koje nas opkoljavaju kao zidovi jedne sve strašnije samoće.

Zaista, pred nama je veliki nalog: da pokušamo da vidimo kamen, nebo, životinju, da im pomognemo da i za nas budu ono što odavno i zauvek jesu za sebe — kamen, nebo i životinja. Da li se razumemo? Pokušavam da vam kažem, ako smem, nešto sasvim prosto: zaboravite psa koji puši i pokušajte da se setite onog psa koji je samo pas.