Pasternak i Majakovski, rođeni pesnik i rođeni borac

Kod Majakovskog uvek znamo o čemu, zašto i zbog čega. On je sam izveštaj. Kod Pasternaka se nikada ne možemo dokopati teme, upravo kao da sve vreme lovi­mo nekakav rep koji stalno sklizne na levu stranu mozga, kao kad se trudimo da se setimo sna i da ga osmi­slimo.

Majakovski je pesnik teme.

Pasternak je pesnik bez teme. Sam je tema pesnika.

Delovanje Pasternaka je ravno delovanju sna. Mi ga ne razumemo. Prosto zapadnemo u njega. Potpadnemo pod njega. Upadnemo u njega. Ako, pak, razumemo Paster­naka, razumemo ga mimo njega, mimo smisla (koji po­stoji i za čije rasvetljavanje treba — vojevati) — preko intonacije, koja je nepromenjivo precizna i jasna. Paster­naka razumemo onako kako nas razumeju životinje. Mi isto tako ne umemo da govorimo Pasternakovim jezikom kao što Pasternak ne ume da govori našim, ali oba je­zika postoje, i jedan i drugi su razumljivi i osmišljeni, samo su na različitim stepenima razvitka. Razdvojeni. Most je — intonacija. Reći ću i više od toga: što se Pasternak više trudi da razvije svoju misao i učini je jasni­jom, što više nagomilava sporedne rečenice (konstruk­cija njegove rečenice je uvek pravilna i podseća na nemačku umetničko-filozofsku prozu s početka prošlog veka), on utoliko više zamagljuje smisao. Postoji zamaglje­nost sažetosti, postoji i zamagljenost opširnosti, a ovde je u pitanju — govorim o pojedinim mestima njegove proze — dvostruka zamagljenost — poetske sažetosti i filozofske opširnosti. U opširnoj prozi kakva je, na primer, predavačka, mora biti praznih reci (usahlost nadah­nuća), to jest tu je opširnost ponavljanje, a ne razjaš­njavanje: jedne slike drugom, jedne misli drugom.

Uzmimo prozu Majakovskog: isti skraćeni mišić sti­ha, ista onakva proza sopstvenih stihova kao što je Pas-ternakova proza — proza Pasternakovih stihova. Telo tela. Krv krvi. 0 Majakovskom se može reći ono što sam ja o sebi rekla:

Reč sam — na nišan uzela!

A rečju — predmet, a predmetom — čitaoca. (Maja­kovski nas je sve poubijao, ukoliko nas nije vaskrsao!)

Značajno svojstvo: Majakovski-pesnik je sav prevod-ljiv na prozu, to jest on se može ispričati svojim reci­ma, i to može učiniti svako, ne samo on. Ne mora se me-njati ni rečnik, jer je rečnik Majakovskog dokraja sva­kidašnji, razgovoran, prozaičan (kao i Onjeginov rečnik, koji su njegovi stariji savremenici smatrali »niskim«). Gubi se samo snaga poetskog govora: prekidi Majakov­skog: ritam.

Ako se Pasternak prevede na prozu, dobiće se Pasternakova proza, ali mnogo zamagljenija od njegovih sti­hova! To jest, zamagljenost svojstvena stihu, koju stoga n i tiho V ima priznajemo, ovde će nam izgledati kao zamagljivanje suštine, koje se nikakvim stihovima ne može objasniti ni razjasniti. Jer, ne zaboravimo: lirika zamag­ljeno čini jasnijim, a očigledno — skriva. Svaki stih je Sibilina izreka, to jest beskrajno više no što je jezik re­kao.

Majakovski je sav povezan, a Pasternakova logika i ona veza između događaja u snu koja postoji ali koja se ne da ustanoviti, i koja je u snu, ali samo u snu, ne­oboriva. U snu (kada čitamo Pasternaka) sve je upravo onako kao što mora da bude, sve prepoznajemo, ali čik pokušaj da ispričaš taj san — to jest da preneseš Pasternaka svojim rečima — šta će ostati? Svet se Pasternakov drži samo na njegovoj magičnoj reci. »I kroz magič­ni kristal. . .« Magični kristal Pasternakov, to je kristal njegovog oka.

A neka se bilo ko lati da prepriča Majakovskog, unapred kažem: poći će mu to za rukom, to jest polovina Majakovskog će ostati. Pasternaka pak može da ispriča samo sam Pasternak. Što on i radi u svojoj genijalnoj prozi, koja nas odmah baca u san i snoviđenje.

Priroda je ispoljila sebe kroz najnezaštićenije, najmesečarskije, najmedijumskije biće — Pasternaka.

Pasternak je čarolija.

Majakovski je java, prebela svetlost beloga dana.

Ali osnovni razlog našeg primarnog nerazumevanja Pasternaka je u nama. Mi prirodu suviše počovečujemo, pogotovo početku, dok još nismo zaspali, ništa i ne prepo­znajemo u Pasternaku. Između stvari i nas je naša (tačnije tuđa) predstava o njoj, naša navika, koja zamućuje stvar, naše, to jest tuđe, to jest rđavo iskustvo sa stvari, n .1 opSta mesta literature i iskustva. Između nas i stvari je naše slepilo, naše poročno, pokvareno oko.

Između Pasternaka i predmeta nema ničeg, zato je njegova kiša suviše blizu, jače udara po nama nego ona iz oblaka, na koju smo navikli. Nismo očekivali kišu sa stranice, očekivali smo pesmu o kiši. Zato i kažemo: »To nije kiša!« i: »To nije pesma!« Kiša je zabubnjala pra­vo na nas.

Na lišću sto dugmeta,

Vrt kao ševar uzan,

Isprskan, blešti, eto,

Množinom plavih suza.

Priroda je ispoljila sebe kroz najnezaštićenije, najmesečarskije, najmedijumskije biće — Pasternaka.

*

Pasternak je neiscrpan. Svaka stvar u njegovoj ru­ci, zajedno s njegovom rukom, iz njegove ruke odlazi u beskraj — i mi s njom — za njom. Pasternak je samo invitation au voyage* (poziv na putovanje) — samootvaranja i otvaranja sve­ta, samo polazna tačka: ono odakle. Naše otiskivanje od obale. Tačno onoliko mesta koliko je potrebno da se -otplovi. Mi se ne zadržavamo na Pasternaku, mi dugo ostajemo nad njim. Nad Pasternakovim stihom je naj­gušća trostruka aura — mogućnosti Pasternakovih, čita­očevih i same te stvari. Pasternak se događa nad stihom. Pasternak se čita povrh stiha — paralelno i perpendiku-larno. Manje se čita nego što se gleda (misli, polazi) od. Navodljivo. Zavodljivo. Može se reći da Pasternaka či­talac sam piše.

Pasternak je neiscrpan.

Majakovski — iscrpljuje. Neiscrpna je samo njego­va snaga s kojom on tako iscrpljuje predmet. Snaga, spremna, kao zemlja, svaki put sve nanovo, svaki put — jednom zauvek.

Iza praga pesama Majakovskog ničeg nema: samo akcija. Jedini izlaz iz njegovih pesama je izlaz u akciju. Njegove pesme nas isteruju iz pesme kao beli dan iz po­stelje sna. On je upravo taj beli dan koji ne trpi ništa skriveno — Die Sonne bringt es an den Tajgi** (Sunce to iznosi na videlo) Pogledaj­te njegove senke — zar to nisu senke podneva, odsečene nožem, ograničene, na koje je nemoguće ne stati nogom. Pasternak je: neiscrpnost (neograničenost) noći.

Nad stihovima Majakovskog nema ničeg, predmet je sav u njegovom stihu, on je sav u svome stihu, kao klin sav je ušao u dasku: posao je tu, pred nama, stojimo s čekićem u ruci.

Od Pasternaka se misli.

Od Majakovskog se dela.

Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže.

Posle Pasternaka — sve.

*

I ako se konačno, definitivno sve svede:

»Borba mi je smetala da budem pesnik« — Pasternak.

»Pesme su mi smetale da budem borac« — Majakovski.

Jer je oslonac Pasternakov u pesniku.

Jer je oslonac Majakovskog u borcu.

»Pevač u taboru ruskih ratnika« — to je Pasternak u ruskoj današnjici.

Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije.

*

I — ko zna — kuda bi dospeo, do kakve se dubine zario Pasternak da nije bilo nevoljne, isto medijumske, opčinjenosti društvfinošću: datim trenutkom Rusije, ve-ka, istorije. Odajući sve priznanje Devetsto petoj — ge­niju Pasternakovom u liku Devetsto pete — ne mogu da ne kažem da bi Šmit i bez Pasternaka ostao Šmit, Pas­ternak i bez Šmita ostao Pasternak, a s nečim drugači­jim no Šmit, nečim neimenovanim, otišao bi — dalje.

I ma koliko Majakovski izjavljivao: »Ja — to smo svi! Ja — to smo mi!« on je ipak usamljeni drug, nejednak par, harambaša čete koje nema, ili čete čiji je pravi vo­đa — neko drugi.

Ako je danas u Rusiji pogodan trenutak za pesničku karijeru — spoljašnjeg prelaženja i pristizanja pesnika — za usamljeni pesnički put on je nepovoljan. Događaji hrane, ali oni i smetaju, a u slučaju lirskog pesnika više smetaju nego što hrane. Događaji hrane samo praznog (ne­ispunjenog, opustošenog, privremeno opustelog), dok prepunom samo smetaju. Događaji hrane Majakovskog, koji je imao samo jednu punoću — snaga. Događaji hra­ne samo borca. Pesnik ima svoje događaje, svoj samodogađaj pesnika. On je u Pasternaku ako ne narušen, onda sigurno sklonjen, zaklonjen, skrenut. Kao kad skrenu reke. Promena korita.

Pasternak je, po plemenitosti svoje suštine, sam po­rušio svoje pragove — koliko je mogao. Pasternak se, sa svojom velikom savešću, trudi da ne upadne u Kaspij­sko more.

Možda, možda. Ali žao mi je reke Nejasit. I one Vol­ge mi je žao.

*

»Pesme su mi smetale da budem borac« — Maja­kovski. Zaista, jer postoji neposrednija borba no što je ona rečju — telom! — i efikasnija nego ona rečju — delom, zajednička stvar frontalne borbe. Ali Majakov­ski nikad nije bio redov. Njega je njegov dar odvojio od svih njegovih saboraca-drugova, udaljio ga od svakog posla sem od razgovora. Majakovski, taj najneposredniji od boraca, morao je da se bori posredno, taj najborbeniji među borcima morao je — da se bije zaobilazno. I ma koliko Majakovski izjavljivao: »Ja — to smo svi! Ja — to smo mi!« on je ipak usamljeni drug, nejednak par, harambaša čete koje nema, ili čete čiji je pravi vo­đa — neko drugi. Evo pesme jednog ratnika:

Sećam se tebe i pevam ti, smeli,

Zdravicu zvučnu kao čelik.

I pesma ti se diže! Nikom do tebi

To nije dato.

Ni najmanju slabost nemajuć u sebi,

Čvrst bi. I zato

Svu mladost predajem svoju.

U ruku tvoju.

Boljeg od tebe godine

Ne poznaju u nizu.

Proleće. Leto je blizu.

Ključaju, drhte mase vodene.

Duboko uzdišu ulice sveta.

Leto za letom proleti,

I neće živeti niko

Ko će nas voleti

Kao ti.

I nema te više.

Pred tobom sam nem ja.

Živ si... I bićeš — dokle zemlja

Postoji. Zvuk moćni s kula Kremlja

Ritmove glasi Pariske komune.

Sva progonjena srca sveta

Zategnuše zajedničke strune.

Crvenog trga kamen,

S prolećnim vihorom skupa,

Gazi, pobedonosan i stamen,

Sin periferijskih šupa

Pevajuć tebi.

To nije pesma Majakovskom. To je pesma onome ko je tragom glasa njegove slave u narodu, pretplativši se na sabrana dela Majakovskog, pročitao dve stranice, i zauvek ih ostavio rekavši: — »Ipak je Puškin bolje pi­sao!«

A ja kažem da bi bez Majakovskog ruska revolucija grdno izgubila, kao i sam Majakovski — bez Revolucije.

A Pasternak bi samo rastao i rastao ...

*

Ako za nas postoji samo jedan izlaz iz pesme Maja­kovskog — izlaz u akciju, za samog Majakovskog je po­stojao samo jedan izlaz iz čitave njegove borbenosti, iz­laz — u pesmu. Otud i zaprepaščujuća fizičnost tih pesama, njihova pokatkad pritiskujuća mišićavost, njihova fi­zička prodornost. Sav je borac morao da se smesti u sti­hove. Otud i iskidani metar. Stih je svuda poprskao od Majakovskog, popucao po šavovima i bez šavova. A čita­lac, koji je s početka, u svojoj naivnoj uobraženosti, uveren da se Majakovski to zbog njega lomi (stvarno se lo­mio: kao kad krene led!), uskoro se uverava da prolomi i prelomi Majakovskog nisu zvečka za njega, čitaoca, već prava stvar života — da bi se imalo šta disati. Ritam Majakovskog — to je fizičko kucanje srca — srčani otku­caji dugo zadržavanog konja ili vezanog čoveka. (Za Ma­jakovskog se može reći divna vašarska reč vlasnika tru­pe kepeca, ljubomornog na susednu šatru: »Šta gledate! Običan džin!«) Nema većeg ugnjetavanja od potisnute snage. A Majakovski je, čak u svojoj prividnoj slobodi, vezan i za ruke i za noge. Govorim samo o pesmama, ni o čemu više.

Majakovski je među radnicima sveta bio toliko svoj, on je toliko oni da je slobodno mogao da pucka pred njima svoj engleski duvan iz engleske lule i da seta u sjajnim lakovanim pariškim cipelama i vlastitim pariš­kim kolima — svi su se oni samo radovali: neko naš je uspeo

Ako su pesme Majakovskog bile posao, posao Maja­kovskog nije bio da piše pesme.

Ima rođenih pesnika: Pasternak. Ima rođenih boraca: Majakovski.

A za onog koji je rođen za borca — i to još za takvu ideju — svaki je put pogodniji od pesničkog.

Još jedna neophodna antiteza. Majakovski je, uza svu svoju dinamičnost — statičan, to je ona neprekid­nost, ograničenost, istorodnost pokreta iz koje proističe nepomičnost. (Nepomični stub čigre. Čigra se pokreće je­dino kada se zaustavlja.)

Pasternak pak — to je dinamika dva lakta oslonje­na o sto  koja podupiru  čelo mislioca.

Na takav način je more nepokretno usred bure.

Na takav način je dinamično nebo kojim se kreću oblaci.

Do statičnosti Majakovskog dolazi otud što je on uvek kip. Čak i onaj brzonogi trkač od mermera. Maja­kovski je — Rim. Rim retorstva. Rim akcije. »Kartagina se mora razrušiti!« (Ako ga nekad treba grditi, onda mu samo to treba reći — »kip si«). Majakovski je — živi spomenik. Živi gladijator. Zagledajte se u to ispupčeno čelo, zagledajte se u očne duplje, za^ledaite se u jagodi­ce, zagledajte se u vilice. Rus? Ne. Radnik. U tome licu proleteri svih zemalja više nego da su se ujedinili — zdru­žili su se, zbili u tome licu. To je lice isto tako zajednič­ko kao i ta imenica. Bezimeno ime. Bezlično lice. Kao što ima lica sa pečatom internacionalne avanture, tako je ovo lice — sam pečat Proletarijata, sa tim bi licem Proletarijat mogao da štampa svoj novac i marke.

Majakovski je među radnicima sveta bio toliko svoj, on je toliko oni da je slobodno mogao da pucka pred njima svoj engleski duvan iz engleske lule i da seta u sjajnim lakovanim pariškim cipelama i vlastitim pariš­kim kolima — svi su se oni samo radovali: neko naš je uspeo — i da pri tom govori radnicima »ti« (sav je Pas­ternak napregnuto »vi«, on je na ti samo sa Geteom, Rilkeom i sa sličnima. To je »ti« bratimstva, učesništva, izabraništva. »Ti« Majakovskog je obično »ti« drugarst-va). Majakovski je u komunizmu toliko svoj da je on, uprkos svim prekorima Jesenjinu i uputstvima komso-molki Marusji, koja se otrovala zato što nije imala la-kovane cipele (zbog njih ju je dragi ostavio!) —

Pamti stalno da si tvorac odista

I novih druženja i ljubavi novih —

I glupava postaće ljubavna epizodica

Nekakve Ljube prema svakom Vovi —

mogao da izvrši samoubistvo zbog lične, nesrećne lju­bavi isto onako kao što je tada igrao strasno karte. Svo­me je sve dozvoljeno, tuđincu — ništa. Svoj među svoji­ma. Samo što su oni radnici živi, a on je — od kamena.

Bojim se da, bez obzira na opštenarodnu žalost i sa­hranu, na svu počast koja mu je ukazana, na sav plač za njim Moskve i Rusije, Rusija ni dan-danji nije shva­tila dokraja ko joj je bio dat u licu Majakovskog. Majakovskom je u Rusiji samo jedan ravan. (Ne kažem: u svetu, ne kažem: u reci, kažem: u Rusiji.) Ako je taj bio »hleba«, ovaj je »igara«, to jest prvi korak duše dalje od hleba, prva nova ruska duša. Majakovski je prvi novi čovek novoga sveta, prvi čovek budućnosti. Ko to nije shvatio, nije ništa u njemu shvatio. Nisam se slučajno odmah upitala je li to upućeno Majakovskom ili nekom drugom — čim sam ćula pesmu onoga radnika koju sam već citirala (Proleće), gde se sve svelo na jedno: njemu: koji je otišao.

Proletarijat može da objavljuje samo sa dva lica. Mora objavljivati sa dva lica.

*

Čak je izvesna ograničenost njegova — ograničenost statue. Statua može samo menjati stav: pretnje, odbra­ne, straha itd. (Čitav antički svet je jedna statua u razli­čitim stavovima). Treba menjati stav, ali ne menjati ma­terijal, koji je jednom zauvek ograničen, i koji jednom zauvek ograničava mogućnosti. Statua je sva uključena u sebe. Ona iz sebe neće izići. Zato i jeste statua. Radi to­ga je i statua. In der Beschrankung zeigt sich est der Meister.* (Samo se u osećanju mere ispoljava majstor).  Možda je u tome smislu Majakovski više »Meister« i »Meistervverk«** (majstor I remek-delo) nego Pasternak, koga je, isto kao i Rilkea, besmisleno tražiti u ograničenom svetu majstor­stva, i, isto kao i Rilkea, prirodno pronalaziti u neogra­ničenom svetu čuda, svetu koji ničim od nas nije odvo­jen.

Laokon nikada neće izići iz kože, ali izlazi uvek, ali nikada neće izići, i tako dalje u beskraj. U Laokonu je dato izlaženje iz: statika dinamike. Njemu su, kao mo­ru, određeni zakon i granica. Ista ta nepokretnost bor­ca data je i u Majakovskom.

Samoubistvo Majakovskog, koje se u drugom mom smisaonom kontekstu javlja kao ubistvo građanina od strane pesnika, iz datog mog konteksta se uobličuje u obračun borca s pesnikom.

Sada molim za maksimalnu pažnju. Iz kože Majakov­skog izlazio je samo borac, izlazio je samo metar. Kao i iz njegovih očnih duplji — samo mera odoka. Kada bi mu se dalo telo i delo hiljadu puta veće no što ih ima, telo i delo njegove snage, sav bi se Majakovski odlično smestio u sebe, jer bi se rasporedio u neprekidnosti živo­ga kretanja, i ne bi bio statua. A statua je — postao. Nje­gova tragedija je opet pitanje kvantiteta, a ne kvaliteta (raznolikih kvaliteta). U tome je on još jednom usam­ljen rneđu pesnicima, jer je izlazio upravo iz kože rcči koja je postala na sudbinski način njegova, a koju je on svu pokidao — i to izlazio u svet akcije, dok svi os­tali pesnici izlaze upravo iz kože sveta akcije. Svi pesni­ci: iz fizike — u psihu. Majakovski pak iz psihe — u fi­ziku — s našeg stanovišta — jer za Majakovskog, za razliku od svih ostalih pesnika, reč je bila telo, a delo — duša. Premda je za liričara i poezija tesna, za Maja­kovskog je upravo ona bila tesna. Majakovski za pisaćim stolom — to je fizički nesklad. Češće ga čovek vidi negde s »grandes machines« (pozorišnom kompaserijom) dekorativnog slikarstva, gde bar ruka ima gde da se razmahne i noga kuda da zako­rači, a oko — šta da pogleda. Iz kože poezije probijao se još i slikar. Ona sekunda kada se Majakovski prvi put oslonio rukom na sto — početak je »statue«. (Okameneo je od lakta). Rusija je u toj sekundi dobila najživljeg, najborbenijeg, najneodoljivijeg svog pesnika, i u toj  istoj sekundi, sve borbene linije — prva borbena linija, sve prve linije svih borbi sveta izgubile su svog najboljeg, najborbenijeg, najneodoljivijeg borca.

Dobio je ep, izgubio mit.

Samoubistvo Majakovskog, koje se u drugom mom smisaonom kontekstu javlja kao ubistvo građanina od strane pesnika, iz datog mog konteksta se uobličuje u obračun borca s pesnikom. Samoubistvo Majakovskog bilo je prvi udarac po živome telu, to telo prvo živo odu­piranje njegovom udarcu, a sve zajedno — prvo njego­vo delo. Majakovski je oborio sebe kao neprijatelja.

Ako je Majakovski u lirskom, pasternakovskom kon­tekstu ep, on je u epskom akcionom kontekstu epohe — lirika. Ako je među pesnicima heroj, on je među hero­jima — pesnik. Ako je stvaralaštvo Majakovskog ep, on­da je to samo zato što on, zamišljen kao epski heroj, nije to postao, što je pesnik upio u sebe čitavog heroja. Dobila je poezija, ali je stradao heroj.

Heroj epa koji je postao epski pesnik — u tome je snaga i slabost i života i smrti Majakovskog.

Sa Pasternakom je prostije. Ovoga puta se Pasternak magloviti čita s lista. Pasternaku, kao svakom lirskom pesniku, svuda je tesno osim unutra, u sebi, u ćelom sve­tu mu je tesno, naročito na samom čelu akcije sveta — u današnjoj Rusiji.

Zar ne razumem da noć se ne probi

Na svetio dana, od tamnine preča?

I sreća hiljada zar meni, rugobi,

Nije preča no tih nekoliko sreća?

Pa zar petoletkom i ja nisam nošen,

Ne padam, li, ne dižem se s njom?

Al kako sa ovim svojim grudnim košem,

S tim što od svega tromijeg sam trom!

Pasternak, kao svaki pesnik, kao svaki veliki pesnik koji ne misli o sreći, mora da se spušta do poređenja sreće s brojem sto i stotine hiljada, do samog pojma sre­će kao vrednosti, da rukuje dvema nepoznatim, ako ne i njemu očito sumnjivim viličinama: sreće i veličine bro­ja.

Pasternak, koji je tako nedavno, promolivši glavu kroz prozorče — uputio deci:

Napolju, mili,

Koji li je vek?

mora, uz punu dobru volju, za koju mu niko nije zahva­lan (nekome je krivo, nekome žao, nekome milo i svima prijatno), da se meri sa pjatiljetkom.

Sav je Pasternak u savremenosti jedno veliko začu­đeno patničko oko — ono dečje okce nad čašom — ono oko iz prozorčeta — oko neposredno iz grudnog koša — s kojim on ne zna šta da čini, jer ono što je očigledno i bitno u njemu, tako se Pasternaku čini, danas ni­kome nije potrebno. Pasternak izlazi iz sopstvenih očnih duplji da bi video ono što svi vide i da za sve što nije to — oslepi. Oko tajnovica koje se trudi da postane oko očevica. I tako poželim da, u ime sveta, večnosti, bu­dućnosti, u ime svakoga listića koji je on tako gledao, nagovorim Pasternaka tihim recima njegovog voljenog Lenaua (»Bitte«):

Weil auf mir du dunkles Auge,

Uebe deine ganze Macht

(Tamni gledu, na meni se smiri,

Pokori me svega.)

*

Došli smo na jedinu meru stvari i ljudi u datome času veka: odnos prema Rusiji.

Ovde su Pasternak i Majakovski jednomišljenici. Obojica su za novi svet i obojica — ali vidim da će prva obojica ostati i poslednja, jer ako je Pasternak nesum­njivo za novi svet, on uopšte nije s takvom snagom oči­tosti protiv starog, koji je za njega, rr!a koliko on osuđi­vao politički i ekonomski sistem prošlosti, pre svega i po­sle svega — njegova ogromna duhovna otadžbina. »Ko nije s nama, taj je protiv nas.« Mi se za Pasternaka ne ograničava na »nastupajuću klasu«. Pasternakovo mi — to su svi oni usamljenici svih vremena koji odvojeno i ne znajući ništa jedno o drugom, rade isto. Stvaralaštvo je zajednička stvar koju tvore usamljenici. Pod tim bi se, ne sumnjam, potpisao sam Boris Pasternak. Pasternak nije borac (kein Umsturzler!). Pasternak je snovidac i vidovnjak. On se u svojoj revolucionarnosti ni u čemu ne razlikuje od svih velikih liričara, svih, uključujući i rojalistu Vinjija i pogubljenog Šenijea, koji su se tukli za slobodu — drugih (pesnik ima — svoju slobodu), jed­nakost — mogućnosti, i bratstvo, kojim je svaki pesnik, bez obzira na svoje usamljeništvo, a možda baš i zahva­ljujući tome usamljeništvu — prepun do same ivice sr­ca. U svome »levičarstvu« on se ničim ne razlikuje od sva­kog čoveka kome je srce na mestu, to jest levo.

Evo priznanja samoga Pasternaka, nedavnog, posle petnaest godina revolucije:

Posta mi rano udes drag 

Ženski, od kog sam ranjen,

I trag poeta samo je trag

Njegov — i ništa dalje.

I kao što me tada zgodi

Mir što mu u ruci je,

Nek me na nulu samo svode

Po volji revolucije —

to jest istih Vinjijevih reči od pre sto godina:

»Apres avoir reflechi sur la destinee des femmes dans tous les temps et chez toutes les nations, j'ai fini par penser que tout liomrae devrait dire a chaque femme, au lieu de Bonjour: — Pardon.« (»Razmišljajući o sudbini žene u raznim vremenima i kod raznih naroda, došao sam do zaključka da bi svaki muškarac bio obavezan da svakoj ženi umesto: Dobar dan, kaže: — Op­rostite.«)

I opet od datog ka opštem, zaobilazni — čisto pesnički! — pristup, preko detalja i preko vekovima varane devojke — ta preko Grethen! — u Revoluciju. Kao u šu­mi — preko lista. I karakteristično je da se samosvesni, borbeni Majakovski, Majakovski sa svojom tako jakom voljom i samosvesnim darom:

Pesnički sav zvučni svoj glas

Tebi, nastupajuća klaso!

—  sav rastvara u tome svom izboru, sa svom svojom vo­
ljom i ličnošću. Pasternakovo pak priznanje:

Nek me na nulu samo svode

Po volji revolucije —

mi, uprkos uverenosti Pasternakovoj i očiglednosti slova, čitamo:

Majakovski je naš dinamometar. Pasternak je naš dubinometar: visak

Neka me celog na nulu svode

—  to jest, Pasternak se u našoj svesti, bez obzira na Poručnika Smita i sve što će još slično napisati, ne rastva­ra u toj volji revolucije, on se ne može rastvoriti ni u kakvoj ljudskoj volji uopšte, jer on ne samo što se nije slio ni sa kakvom drugom voljom do voljom sveta, sveu­kupnom voljom sveta, koja deluje neposredno kroz nje­ga, već je i ne poznaje. Svako je potčinjen, ali svako ne­kom drugom, drugačijem. Za Pasternaka zna neko veći no on, i drugačiji no mi, Majakovskog vode mase, htela bih da kažem fran­cuski: genije masa, i zato ih on i vodi. Vode ga mase bu­dućnosti, i zato on i vodi mase sadašnjosti. Da ne bude dvosmislenosti u tumačenju: Majakovskog vodi istorija.

Majakovski je vođa i vođeni, Pasternak je samo vo­đeni.

*

Jednomišljeništvo nije mera za poređenje dva pesnika. Majakovskom je jednomišljenik — ako ne sva Rusi­ja, onda čitava ruska omladina. Svaki komsomoiac je veći i, u svakom slučaju, očigledniji jednomišljenik Maja­kovskog nego Pasternak. Njih dvojica se slažu (jedno-mi-sle) samo u jednoj jedinoj stvari — u temi poema Oktobar i Devetsto peta. Jedan je napisao Oktobar, drugi Decem­bar, ali kakav Oktobar i kakav Decembar a i Decembar se od Oktobra silno razlikuje ... I neka Pasternak sutra napiše svoj Oktobar, to će pre svega biti njegov Oktobar, gde će metar borbenih akcija biti prebačen na vrh uskome­šanog drveća.

Drugo, a suštinski prvo i jedino pitanje: kakav je odnos prema Bogu jednog i drugog, kakav Boga prema jednom i drugom — sad namerno ne postavljam. Sve u svoje vreme.

U razna ušća, iz raznih vrela, različiti po izvorima iz kojih piju, po žednima koje napajaju — zašto nabrajati? — ne: različiti u svemu, već ljudi različitih dimenzija, oni su jednaki samo u jednom: u snazi. U snazi stvara­lačkog dara i davanja. Prema tome, i u snazi udarca — po nama.

Majakovski je naš dinamometar. Pasternak je naš dubinometar: visak.

*

Ali ima u toj dvojici, povezanoj samo jednim pri­sustvom— snagom, i jedno zajedničko odsustvo: njihovi se stihovi ne mogu pevati. Majakovski nije sposoban za pesmu koja bi se pevala zato što je sav u duru, udaran i gromoglasan. Tako se prave šale (»ne suviše duhovite«) i komanduje vojskom. Tako se ne peva. Pasternak nije sposoban za pesmu koja se može pevati zato što je pre­tovaren, presićen i, najvažnije, što je dokraja ličan. U Pasternaku nema mesta za takvu pesmu. Majakovskom sa­mom nije mesto u njoj. Zato je Blokovo-Jesenjinovo mesto do danas u Rusiji prazno. Pevački princip Rusije, ras­pršen po nevelikim i nedugovekim potočićima, mora na­ći jedinstveno korito, jedinstveno grlo.

Da bi se bilo narodni pesnik, ceo narod mora kroz tebe da peva. Za to je nedovoljno biti sav, mora se biti svi, to jest upravo ono što ne može biti Pasternak. Ceo, i samo dati, dati, ali zato ceo narod — ono što neće da bude Majakovski, glasnik jedne klase, stvaralac proleter­skog epa.

Ni borac (Majakovski), ni vidovnjak (Pasternak) ne mogu da spevaju takve pesme.

Za pesmu koja se peva potreban je onaj što se u Rusiji sigurno već rodio, onaj koji negde, u velikoj ru­skoj potaji, već raste. Čekaćemo.

*

... Postelja beše spletaka splet,

Obeščašćen, spavao si, tih —

Dvadesetogodišnjak i lep,

Kao što je tvoj predskazo tetraptih.

Spavao si s obrazom uz jastuk,

Spavao si sve noge posadiv,

I ulete, opet, u nastupu,

U pričanja i legende mladih.

Urezao si se još primetnije

Što stiže ih skokom od mnogo aršina.

Tvoj pucanj bese sličan Etni.

Sred plašljivih i prašine.

*

Klarnar, decembar 1932.

*Preuzeto iz knjige "O umetnosti i pesništvu; Portreti"; prevod Milica Nikolić