Put samuraja
Misimma 01 S

Photo: japantimes.co

Patriotizam

Jedanaeste godine ere Šjova (1936), dvadeset osmog februara (trećeg dana Februarskog incidenta), duboko pogođen što su njegove najbliže kolege učestvovale u pobuni od samog početka i ozlojeđen što se jedan deo carskih trupa spremao da napadne drugi, poručnik Šinđi Takejama, oficir pešadijskog puka Carske garde, uzeo je oficirski mač i ceremonijalno se rasporio u sobi veličine osam đoa, u svojoj kući u šestom bloku Aobaćo u kvartu Josuja. Sa njim se ubila i njegova žena Reiko, koja je, zarivši bodež u grlo, ispratila muža u smrt. Poručnikovo oproštajno pismo sadržavalo je samo jednu rečenicu: “Živele carske trupe!”  U ženinom pismu je, posle izvinjenja roditeljima za rđavo ponašanje kćeri koja odlazi u grob pre roditelja, između ostalog bilo zabeleženo: “Dan koji je suđen vojnikovoj ženi došao je…” Poslednji trenuci hrabrog muža i njegove žene behu takvi da bi i demone rasplakali. Treba još reći i to da je mužu bilo trideset, a ženi dvadeset tri godine, a beše prošlo samo pola godine od njihovog venčanja.

 

                                                                                   II

Oni koji su bili na venčanju poručnika Takejame, ili oni koji bi videli venčanu sliku mlade i mladoženje, uzvikivali su od divljenja gledajući lepi par. Veličanstven u službenoj uniformi, poručnik je u levoj ruci stezao mač, u desnoj držao šapku i sa izrazom snage i muškosti zaštitnički stajao pored mlade. Bilo je nečeg snažnog u izrazu njegovog lica; tamne obrve i širom otvorene krupne oči izražavale su čistotu i samouverenost mladosti.

Za lepotu mlade u beloj gornjoj haljini nije bilo dostojnog poređenja. U okruglim očima, između mekih obrva, u finom obliku nosa i u punim usnama, bilo je istovremeno čulnosti i prefinjenosti. Jednom rukom, koja je stidljivo izvirivala iz rukava gornje haljine, držala je lepezu, a vrhovi prstiju, nežno sastavljeni, behu kao pupoljci bele rade.

Posle njihovog samoubistva, ljudi bi gledajući sliku mladog para tužno primetili da suviše često prokletstvo leži na takvim, naizgled, besprekornim parovima. Možda je to bila samo uobrazilja, ali gledajući sliku posle tragedije, izgledalo je da su dvoje mladih, stojeći ispred zlatnog zastora, oboje zurili sa istom vedrinom u smrt koja je bila pred njima.

 

                                                                                      ***

Uz pomoć svog kuma, natporučnika Ozekija, smestili su se u novom domu u Aobaćou u Jocuji. Taj njihov novi dom beše mala stara trosobna kuća sa bašticom pozadi. Pošto u prizemlju, u sobama od šest i četiri i po đoa, nije bilo dovoljno sunca, sobu od osam đoa upotrebljavali su i kao spavaću i kao sobu za primanje. Pošto nisu imali služavku, kada bi muž bio odsutan, Reiko je ostajala sama.

Kako je u zemlji bilo vanredno stanje, bračnog putovanja nije bilo. Prvu noć posle venčanja mladenci su proveli u toj kući. Pre nego što su legli, Šinđi joj je, sedeći uspravno na podu i položivši vojnički mač ispred sebe, održao lekciju. Žena koja se uda za vojnika treba da bude svesna da muževljeva smrt može da usledi svakog časa. Može to da se desi sutra, možda prekosutra. Ma kada se to desilo - pitao je - da li je spremna da je prihvati?

Reiko je ustala, otvorila fioku na komodi i odande izvadila ono što je smatrala svojom najvećom dragocenošću - bodež koji joj je dala majka. Sela je ponovo bez reči i spustila bodež na pod isto onako kao što je njen muž spustio mač. Razumeli su se odmah bez ijedne reči i poručnik nikada više nije pokušao da proverava odlučnost svoje žene.

Prvih nekoliko meseci braka Reikina lepota bila je sve veća i veća i sve blistavija, sijajući mirno kao mesec posle kiše. A pošto su oboje imali mlada krepka tela, njihov odnos je bio strastven. I to se nije događalo samo noću.  Mnogo puta, vraćajući se kući pravo sa vežbanja i ne želeći da gubi vreme čak ni da bi skinuo blatom ulepljenu uniformu, poručnik  je gurao svoju ženu na pod odmah, čim bi ušao u kuću. Ni Reiko nije bila manje vatrena i samo mesec dana posle prve bračne noći ona je saznala šta je sreća. Videvši to, poručnik je bio vrlo zadovoljan.

Reikino telo beše čisto i belo, a njene nabujale dojke pružale su čvrst i odlučan otpor. Ali, kada bi već popustile, te dojke behu štedre u svojoj prisnoj i privlačnoj toploti. Čak i u postelji ovo dvoje su bili strahovito, čak jezivo ozbiljni. Usred divlje i opojne strasti njihova srca behu staložena i uzdržana.

Preko dana, u kratkim predasima u toku vežbi, poručnik je mislio o ženi, a Reiko, celog dana sama u kući, sećala se lika svog muža. Čak i kada nisu bili zajedno bilo im je potrebno samo da pogledaju venčanu sliku i da se ponovo uvere u svoju sreću. Reiko se, čak, nimalo nije čudila što je čovek, koji joj je do pre nekoliko meseci bio potpuno nepoznat,mogao da postane sunce oko koga se okretao ceo njen svet.

Sve ovo imalo je moralnu podlogu i bilo je u skladu sa obrazovnim ediktom koji je propisivao da „muž i žena treba da se slažu”. Nikada se Reiko nije usprotivila mužu, niti je poručnik ikada imao razloga da ukori ženu. Na kućnom oltaru je, pored pločice sa zapisom iz velikog svetilišta Ise, stajala fotografija njihovih carskih veličanstava i svako jutro, pre nego što bi krenuo na dužnost, poručnik bi zajedno sa ženom zastajao na tom posvećenom mestu i oboje bi se duboko poklonili. U obrednoj posudi Reiko je uvek menjala vodu, a sveta grančica sakakija bila je uvek sveža i zelena. Živeli su svoje živote pod dostojanstvenom zaštitom bogova i bili ispunjeni velikom srećom od koje je drhtao svaki delić njihovih tela.

 

                                                                                   III

Iako je rezidencija čuvara državnog pečata Saitoa bila u blizini, nijedno od ovo dvoje nije čulo pucnjavu ujutru, dvadeset šestog februara. Tek kada se tragični događaj, koji je trajao samo desetak minuta, završio, truba koja je pozivala na zbor u mračno snežno jutro uznemirila je poručnikov san. Skočivši iz postelje, bez reči oblačeći uniformu i opasujući mač koji mu je dodala žena, poručnik je istrčao na snegom pokrivene ulice u još mračno jutro. I nije se vratio kući do večeri dvadeset osmog.

Reiko je tek kasnije, iz vesti sa radija, saznala prave razmere ove iznenadne erupcije nasilja. Sledeća dva dana provela je potpuno sama, u miru i iza zaključanih vrata.

Kada je bez reči istrčao iz kuće tog snežnog jutra, Reiko je na poručnikovom licu videla njegovu rešenost da umre. A ako joj se muž uopšte ne vrati, već je bila donela odluku da će umreti i ona. Polako je počela da vadi svoje stvari i da ih ređa okolo.

Svečana kimona je odabrala za poklone prijateljicama iz školskih dana čija je imena i adrese ispisala na debelom papiru u koji ih je, svaki posebno, zavila. Pošto ju je muž stalno primoravao da ne misli na sutrašnjicu, Reiko nije čak ni pisala dnevnik, pa joj je sada bilo uskraćeno zadovoljstvo koje bi mogla da ima ponovo čitajući zapise o sreći koju je upoznala poslednjih nekoliko meseci i kada bi ga lagano, list po list, predavala vatri. Na radiju je poređala figurice od porcelana: psa, zeca, vevericu, medveda i lisicu, a pored njih jednu vazu i krčag. To beše jedina Reikina kolekcija i, kako je pomislila, teško da će neko takve stvari primiti kao oproštajni poklon. Niti bi, opet, bilo prikladno zatražiti da joj ih stave u kovčeg. Dok su joj te misli prolazile kroz glavu, Reiki se učini da su izrazi na licima životinjica postali puni očaja i bespomoćnosti.

Reiko uze vevericu u ruku i zagleda se u nju. I onda, misli joj skrenuše daleko van sfere tih detinjastih osećanja. Zurila je u daljinu, negde gde su svetli kao sunce bili principi koje je otelovljavao njen muž. Bila je spremna i sa radošću je očekivala da do uništenja bude odvučena tim sunčanim kolima, ali sada, u tih nekoliko trenutaka samoće, dozvolila je sebi luksuz da uživa u nevinoj privrženosti sitnicama. Bila je ipak svesna da je vreme kada je volela te stvari već daleka prošlost. Sada, ona je volela samo uspomenu na vreme kada ih je volela. Njihovo mesto u njenom srcu beše već zamenjeno mnogo jačom strašću, mnogo mahnitijom srećom.  Jer Reiko nikada - čak ni u sebi - nije o tim uzvišenijim radostima puti mislila kao o običnom zadovoljstvu. Februarska hladnoća i ledeni dodir porcelanske veverice ukočili su Reikine tanke prste, ali i pored toga u nogama, ispod šara koje su se ravnomerno ponavljale na njenom svilenom kimonu, ona je, dok je razmišljala o snažnom poručnikovom zagrljaju, osećala toplu vlažnu put koja je mogla da rastapa i snegove.

Ni najmanje se nije plašila smrti koja je lebdela u njenim mislima i, dok je čekala sama kod kuće, Reiko je jednostavno verovala da bilo šta da je njen muž osećao ili mislio utom trenutku, njegove boli i brige, da je to sigurno vodi - baš kao i snage u njegovom telu – u sigurnu, dobrodošlu smrt. Osetila je da telo može da joj se sa lakoćom istopi i pretvori u najobičniju česticu muževljevih misli.

Slušajući vesti na radiju čula je kako se među onima koji su se pobunili pominju imena nekolicine muževljevih kolega. To su bile vesti smrti. Pomno je pratila razvoj događaja i, dok je sve manje bilo nade da se incident mirno okonča, zabrinuto je mislila zašto car ne interveniše i uviđala kako ono, što je u početku bilo pokret da se naciji vrati ponos,lagano prerasta u nešto što je nosilo sramotni žig pobune. Iz puka nije bilo nikakvih vesti. Činilo se da u svakom trenutku mogu da počnu borbe na gradskim ulicama na kojima je još bilo ostataka snega.

Pred zalazak sunca, dvadeset osmog februara, Reiko uplašena začu besno lupanje naulaznim vratima. Potrčala je niz stepenice i dok je drhtavim prstima pokušavala da povuče zasun, prilika koja se nejasno videla kroz debelo mutno staklo nije davala glasa od sebe. Reiko je znala da je to njen muž. Nikada reza nije toliko čvrsto bila zaglavljena, opirala se I vrata nikako nisu mogla da se otvore.

I dok još nije bila svesna kako je uspela da otvori vrata - pred njom je stajao poručnik, njen muž, na betonskom podu u kabanici kaki boje i čizmama punim blatnjavog snega sa ulice. Zatvorivši vrata za sobom spustio je rezu, a da Reiki ne bi jasno zbog čega.

“Dobrodošao kući.”

Reiko se duboko poklonila, ali joj muž ništa nije odgovorio. I kada je već otpasao mač i počeo da skida kabanicu, Reiko je stala iza njega da mu pomogne. Kabanica je bila hladna i vlažna i beše izgubila miris konja koji se obično širio kada je bila izložena suncu. Učinila jojse neobično teška dok joj je ležala na ruci. Okačila ju je na vešalicu i, zavivši mač i opasač u rukave svoga kimona, ona sačeka da muž izuje čizme i uđe za njim u dnevnu sobu, prostoriju od šest đoa u prizemlju.

Na jasnoj svetlosti lampe lice njenog muža, obraslo već prilično gustom bradom, bilo je gotovo do neprepoznatljivosti bledo i mršavo. Obrazi mu bejahu upali - više nisu bili onako sjajni i zategnuti. Kada je bio u uobičajenom dobrom raspoloženju on bi se presvlačio I terao je da mu odmah donese večeru, ali sada je samo seo pored stola još u uniformi dok mu je glava snuždeno klonula. Reiko se uzdržala da ga ne zapita da li da spremi večeru. Posle izvesnog vremena poručnik je progovorio.

„Ništa nisam znao. Nisu me zvali da im se pridružim. Valjda zato što sam se skoro oženio. I Kano i Honma i Jamagući.”

Reiko se za trenutak setila lica mladih uvek raspoloženih oficira, prijatelja njenog muža, koji su im često dolazili u kuću.

“Sutra će verovatno stići Carsko naređenje. Mislim da će ih proglasiti pobunjenicima. I ja ću komandovati jedinicom koja će imati nalog da ih napadne. Ne mogu to da uradim. Nemoguć no je učiniti tako nešto.“

Nastavio je: „Oslobodili su me večeras dužnosti i dozvolili mi da ovu noć provedem kod kuće. A sutra ujutru moram da odem i da ih napadnem. Ne mogu da to učinim, Reiko.“

Reiko je sedela ispravljenog tela i spuštenog pogleda. Bilo joj je jasno da njen muž govori o smrti. Poručnik je već bio odlučio. Svaka reč, duboko ukorenjena u smrti, jasno se videla i razumela, postavljena ispred te tamne i nepomične pozadine. Iako je poručnik govorio kao da je u dilemi, više nije bilo mesta neodlučnosti.

U tišini koja je ležala među njima bilo je čak jasnoće, kao što je jasan i bistar potok koji hrane snegovi koji se tope. Dok je sedeo u kući posle dvodnevnih iskušenja i gledao licesvoje lepe žene, poručnik po prvi put oseti pravu smirenost. Jer odjednom je shvatio, iako Reiko ništa nije rekla, da ona zna da iza njegovih reči stoji već doneta odluka.

„Dobro“, rekao je poručnik a oči su mu se široko otvorile i uprkos umoru koji je osećao, pogled mu je bio snažan i jasan. On prvi put te večeri pogleda u oči svoju ženu i reče: „Večeras ću da rasporim stomak“.

Reiko nije ni trepnula. Njene okrugle oči odavale su takvu napetost, tako nategnutu kao zvono što odzvanja.

„Spremna sam”, rekla je ona, „i tražim dozvolu da idem s tobom”.

Poručnik je bio skoro hipnotisan snagom tih očiju. Njegove reči potekle su lako i brzo, kao monolog čoveka u delirijumu, i nikako ni sam nije mogao da shvati kako tako običnim rečima može da se nekome da dozvola u situaciji koja je ozbiljna kao ova.

„Dobro, idemo zajedno. Ali želim da mi budeš svedok pre toga, svedok mog samoubistva. U redu?”

Kako je to izrekao, bujica sreće iznenada nagrnu iz njihovih srca. Reiko je bila duboko dirnuta poverenjem koje joj je poklonio muž. Ma šta da se desilo, za poručnika beše važno da ne bude nepravilnosti u njegovoj smrti. Zbog toga mu je bio potreban svedok. Činjenica da je za svedoka izabrao svoju ženu, bio je jedan od simbola tog poverenja. Drugi, još značajniji simbol, bilo je to što on, iako se zavetovao da umru zajedno, nije tražio da najpre ubije nju; on je odlagao njenu smrt do vremena kada više neće biti u stanju da se uveri u nju. Da je poručnik bio sumnjičavi muž on bi, nesumnjivo, kao obično u takvim samoubistvima, najpre ubio ženu pa sebe.

Kada je Reiko rekla: „Tražim dozvolu da idem s tobom”, poručnik to oseti kao poslednji plod obrazovanja koje je sam pružio ženi, počevši od prve bračne noći, što ju je naučilo da, kada dođe taj trenutak, kaže ono što je neophodno reći, bez ikakve senke oklevanja. Ovo je laskalo poručnikovom mišljenju o sebi kao samopouzdanom čoveku. On nije bio toliko romantičan ni tašt da pomisli da je te reči izgovorila spontano, iz ljubavi prema njemu.

Sa srećom koja je obilno izvirala u njihovim srcima nasmešili su se jedno drugom, a Reiko pomisli da sve izgleda kao da se vratila njihova prva bračna noć. Pred njenim očima nije bilo ni bola ni smrti i učinilo joj se kao da vidi kako se ogromno beskrajno prostranstvo otvara pred njom.

„Voda je topla, hoćeš li sada da se okupaš?“

„Daa, da...“

„A večera?“

Ove reči behu izgovorene tako, takvim prisnim tonom, da poručniku, za samo deo sekunde, pade na um da je sve ovo obična halucinacija.

„Mislim da nam večera neće biti potrebna, ali mogla bi da zagreješ malo sakea.“

„Dobro.“

Namerno ostavljena otvorena fioka komode iz koje je Reiko izvadila muževljev kućni ogrtač pripremajući ga kada bude izašao iz kupatila, privukla je poručnikovu pažnju. Ustao je, došao do komode i pogledao unutra.  Čitao je jedno po jedno ime ispisano na naslaganim paketima sa poklonima za prijateljice. Poručnika ne naljuti uopšte ova otvorena demonstracija herojske rešenosti njegove žene, već mu srce bi ispunjeno nežnošću. I ponašajući se kao muž kome žena detinjasto pokazuje ono što je kupila u gradu, poručnik joj priđe obgrlivši je s leđa i poljubi je u vrat.

Reiko je osetila kako je po vratu grebe poručnikova neobrijana brada. To osećanje, kao da nije samo obična stvar među tolikim stvarima na svetu, bilo je za Reiko sve, i sada, kada je uskoro trebalo da nestane zauvek, imalo je sasvim nepoznatu svežinu. Svaki trenutak je dobijao svoju vitalnu snagu i osećaji u svakom deliću njenog tela bili su ponovo probuđeni. Odgovarajući na muževljevo milovanje, Reiko se podigla na prste omogućavajući tako da život prostruji kroz celo njeno telo.

„Najpre kupanje, pa kad zagreješ sake, pripremi postelju na spratu, hoćeš li?” Poručnik je šaputao sve ovo ženi na uho, a Reiko je bez reči klimnula glavom. Zbacivši uniformu, poručnik ode u kupatilo. A Reiko, slušajući pljuskanje vode, poče u dnevnoj sobi da priprema mangal da na njemu zagreje sake.

Posle toga, uzevši muževljev ogrtač, pojas i donje rublje, Reiko ode u kupatilo da ga pita kakva je voda. U oblacima magle vodene pare na podu je prekrštenih nogu sedeo poručnik i brijao se. Mogla je da nazre talasasto kretanje mišića na njegovim vlažnim snažnim leđima dok je pokretao ruke.

Ništa nije ukazivalo da se nešto posebno dešava. Reiko je radila svoj uobičajeni posao i pripremala od ostataka hrane meze koje će jesti uz rakiju. Ruke joj nisu drhtale. Čak joj je sve polazilo za rukom mnogo bolje nego obično. S vremena na vreme, istina, osetila bi bolno i snažno kucanje srca duboko u grudima, koje se, kao svetlost iz daljine, iznenada pojačavalo i onda ponovo nestajalo. Brijući se u kupatilu, poručnik je najzad osetio kako mu iz tela, kao da je izlečen, nestaje beznadežni umor koji je osećao posle dana neodlučnosti i, uprkos smrti koja je stajala pred njim, ispunjava ga ugodnim iščekivanjem. Do njega su nejasno dopirali zvuci uobičajenih poslova koje je žena obavljala. Zdrava fizička žudnja, potiskivana tokom dva dana, ponovo se pojavljivala.

Poručnik je bio uveren da nije bilo ničega nečistog u sreći koju su njih dvoje osetili kada su odlučili da umru. Oboje su u tom trenutku, mada, naravno, ne sasvim svesno i jasno,osetili da su ona njihova normalna zadovoljstva koja su imali samo za sebe ponovo pod zaštitom pravičnosti i Svete sile i da su potpuno i nepobitno moralna. Gledajući jedno drugom u oči i otkrivajući u njima časnu smrt, osetili su se ponovo sigurni iza čeličnih zidova koje niko nije mogao da uništi i zaštićeni neprobojnim oklopom lepote i istine. I zato, daleko od mogućnosti da vidi bilo kakvu nelogičnost ili konflikt između bujanja svoga tela i iskrenosti svoga patriotizma, poručnik je čak počeo da o tim stvarima razmišlja kao o jednoj jedinoj.

Približivši lice sasvim uz tamno, polurazbijeno i zamagljeno ogledalo na zidu, poručnik se brijao sa velikom pažnjom. To će biti njegovo samrtno lice, i ne sme da budenikakvih ružnih ostataka nemarnosti. Lepo izbrijano lice zasija ponovo mladalačkim sjajem i izgledalo je kao da obasjava tamu ogledala. Čak je osetio da ima neke otmenosti u povezanosti tog svetlog zdravog lica sa smrću.

Ono će, baš ovakvo kakvim ga sada vidi, biti njegovo samrtno lice. Ono je, u stvari, već bilo odvojeno; nije više bilo njegova privatna stvar već je postalo bista iznad uspomene na mrtvog vojnika. Pokušao je da zatvori oči i sve je najednom bilo zavijeno u tamu, i on više nije bio biće koje gleda i živi.

Izašavši iz kupatila, sa tragovima brijanja koji su ovde-onde izbijali u obliku crvenih I modrih pečata na glatkim obrazima, poručnik sede pored već dobro razgorenog mangala. Primetio je da je Reiko, iako je do tada imala mnogo posla, uspela i da ulepša lice. Lice joj beše veselo, a usne vlažne i nije bilo nigde tuge. Videvši ovu crtu strastvene prirode svoje mlade žene, on shvati da je izabrao ženu koju je trebalo da izabere.

Ispivši čašu sakea on ponudi i Reiko. Ona do tada nikad nije pila, ali sada je prihvatila bez oklevanja i stidljivo nasula i sebi.

„Dođi ovamo”, reče poručnik.

Reiko mu se primakla i naslonila na krilo, a on ju je zagrlio. Grudi su joj se nadimale dok su se u njima mešali tuga, sreća i jaki sake, i izazivali u njoj snažnu reakciju. Poručnik je pogleda. To je poslednje lice koje gleda na ovome svetu, poslednji put gleda lice svoje žene. Očima putnika koji se oprašta od predivnih vidika koje više neće ugledati, poručnik je pomno ispitivao njeno lice. Bilo je to lice koje je beskrajno dugo mogao da gleda. Njegove crte bile su obične, ali ne i hladne, a usne čvrsto stisnute. Poručnik je spontano poljubi. Iako joj se nijedna crta nije pomerila niti se začuo jecaj, on je iznenada primetio kako ispod spuštenih trepavica bujaju suze i prelivaju se kao sjajni potok.

Kad joj je malo kasnije poručnik predložio da pređu u gornju sobu, žena mu reče da će doći kada se i ona okupa.

Popevši se sam uz stepenice do spavaće sobe u kojoj već beše toplo od gasne grejalice, poručnik se izvali na posteljinu raširenih ruku i nogu. Vreme dok je čekao ženu ne beše ni kraće ni duže nego što je bilo obično.

Stavio je ruke na potiljak i zagledao se u tamnu tavanicu do koje nije dopirala svetlost stone lampe. Nije mu bilo jasno da li on to iščekuje smrt ili divlju ekstazu osećanja. Te dve stvari su se mešale kao da je objekat telesne želje bila baš sama smrt. Ali ma šta da je bilo, bilo je sigurno da poručnik nikada nije osetio slobodu kao tada.

Napolju se čuo zvuk automobila i škripanje guma koje su klizile po snegu. Zvuk njegove sirene odbijao se od zidova okolnih kuća. Dok je slušao te zvuke, osetio je da se njegova kuća izdiže kao usamljeno ostrvo u tom društvenom okeanu koji je napolju jurio za svojim svakodnevnim poslovima. Svugde oko njega, silna i bez reda, prostirala se zemlja zbog koje je patio. On će umreti za nju. Ali, da li će ta velika zemlja, za koju se on žrtvuje toliko da će uništiti samog sebe, mariti imalo za to? Nije znao i to nije bilo važno. Njegovo bojno polje bez slave, bojno polje na kome niko nije mogao da ostvari vredna junačka dela, to behu prvi borbeni redovi duha.

Reikini koraci začuše se na stepeništu. Stare stepenice u toj staroj kući jako su škripale. Uvek je poručnik čekajući je u postelji čuo taj zvuk i on u njemu izazva prijatne uspomene. Pomislivši da ih više nikada neće čuti, usredsredio se i slušao ih, trudeći se da svaki delić trenutka tog dragocenog vremena bude ispunjen zvukom mekih koraka na škripavom stepeništu. Trenuci kao da su se pretvorili u dragulje koji su svetleli nekom unutarnjom iskričavom svetlošću.

Oko ogrtača Reiko beše opasana jednostavnim pojasom čija crvena boja ne beše tako sjajna u tami i kada se poručnikova ruka pruži prema njemu, Reiko mu pomogne da gaodveže. Dok je još u ogrtaču stajala pred njim, poručnik sa obe strane zavuče ruke u otvore iza rukava nameravajući da je zagrli, ali kada su mu prsti dotakli njeno toplo telo i kad je ona rukama pritisnula njegove ruke pod svojim pazusima, celo telo poče odjednom da mu gori. Za samo nekoliko trenutaka njih dvoje su ležali goli pored užarene grejalice.

Nisu govorili ništa, ali njihova srca, njihova tela i uzburkane grudi gorele su od saznanja da je to bio poslednji put. Kao da su reči „poslednji put” nevidljivom četkicom bile ispisane na svakom deliću njihovih tela.

Poručnik privuče ženu sebi i poče strasno da je ljubi. Dok su njihovi jezici ispitivali usta dotičući jedno drugom meku vlažnu unutrašnjost, oni su osećali kao da je još nepoznata agonija smrti prekalila njihova osećanja do snage užarenog čelika. Agonija koju još nisu znali, još daleki bolovi smrti, istančali su njihovo osećanje zadovoljstva.

„Ovo je poslednji put da gledam tvoje telo”, reče poručnik, „pusti me da ga lepo pogledam." I onda iskrenu štitnik stone lampe tako da svetlost obasja punom snagom Reikino ispruženo telo. Reiko je ležala mirno zatvorenih očiju, dok je svetlost niske lampe otkrivala divne obline njenog belog tela. Poručnik, ne bez sebičnosti, uživao je u pomisli da nikada neće videti kako se ta lepota raspada u smrti.

Poručnik je puštao da mu se ovaj nezaboravni prizor zauvek ureže u pamćenje. Jednom rukom milovao joj je kosu, a drugom gladio divno lice ljubeći je tamo gde bi mu pogled pao. Tiha hladnoća visokog uskog čela, zatvorene oči dugih trepavica ispod slabo naglašenih obrva, lepo oblikovan nos, sjaj zuba koji su svetleli između punih lepih usana,meki obrazi i mala pametna brada, sve je to u poručnikovoj glavi postajalo vizija mrtvog bleštavog lica i on je neprestano pritiskao usne na njen beli vrat - mesto koje će Reiko uskoro udariti sopstvenom rukom - a grlo se blago crvenelo pod njegovim poljupcima. Vraćajući se na usta, blago je pritisnuo svoje usne na njene i pokretao ih je po Reikinim ritmično blagim kružnim pokretima, kao kad mali čamac kruži po vodi. A kad bi zatvorio oči, svet oko njega postajao je kolevka koja se ljulja.

Usne su mu verno išle tamo gde su ih vodile oči. Visoke nabujale dojke imale su na vrhu bradavice kao pupoljke divlje trešnje, koje su se stvrdnule kada se poručnikove usne zatvoriše nad njima. Ruke su joj se blago povijale sužavajući se prema člancima i ne gubeći pritom svoju zaokrugljenost i simetriju, a na njima su bili i oni nežni prsti koji su držali lepezu na venčanju. Dok ih je poručnik ljubio, jedan po jedan prst povlačio se i odmicao od svoga suseda kao da se stidi. Prirodna udubina koja je ležala između grudi i stomaka nosila je u svojim crtama ne samo mekoću nego i elastičnu čvrstinu i dok je samo nagoveštavala bogate obline koje su se odatle širile prema bokovima, imala je sama po sebi izgled obuzdanosti i dobre discipline. Belina i bogatstvo stomaka i bokova bili su kao mleko koje semreška u punoj velikoj činiji, a nagla udubina osenčenog pupka mogla je da bude i sveži trag kapi kiše koja tek što beše pala. Tamo gde su senke bile gušće, dlake su bile bujnije, nežne iosetljive, i dok je uzbuđenje raslo u više ne pasivnom telu, nad tim delom lebdeo je miris, kao miomiris cveća, koji beše sve prodorniji.

Posle izvesnog vremena, Reiko je najzad progovorila drhtavim glasom:

„Pokaži mi, dozvoli i meni da još jedanput, poslednji put, dobro pogledam.”

Nikada ranije nije čuo iz usta svoje žene tako direktan i nedvosmislen zahtev. To je bilo nešto što je njena stidljivost želela da krije do kraja, ali je iznenada raskinula sve veze uzdržljivosti koje su je vezivale. Poručnik je poslušno legao na leđa i predao se ženi. Ona okretno diže svoje belo, uzdrhtalo, telo i - goreći od nevine želje da uzvrati mužu ono što joj je pružio - položila je svoja dva bela prsta na poručnikove oči koje su zurile u nju i lagano ih sklopila.

Iznenada preplavljena nežnošću, obraza zacrvenelih od vrtoglave navale emocija, ona je obavila ruke oko poručnikove kratko ošišane kose. Čekinjaste dlake su joj bolno greble dojke, a veliki nos bio je hladan kada se zario u njeno meso. Ali dah mu je bio topao. Popuštajući malo zagrljaj ona se zagledala u muževno lice. Jake obrve, zatvorene oči, snažan nos, lepe usne čvrsto stisnute, plavičasti lepo izbrijani obrazi od kojih se odbijala svetlost i koji su lako svetlucali. Reiko je ljubila sve to jedno po jedno. Ljubila je široki vrat, jaka uzdignuta ramena, snažne grudi sa jednakim krugovima kao štitovima i crvenkastosmeđe bradavice. Iz pazuha, natkriljenih ramenima i grudima, iz prostora obraslog dlakom, dizao se sladak i melanholičan miris u kome beše neke arome mlade smrti. Poručnikova gola koža bila je užarena kao polje zrelog žita, a svugde su se isticali obli mišići koji su na stomaku okružavali mali nevini pupak. Gledajući taj mladalački čvrst stomak, stidljivo prekriven jakim dlakama, Reiko pomisli kako će uskoro taj stomak surovo biti rasečen mačem i položi glavu na njega plačući ožalošćeno i kupajući ga poljupcima. A poručnik, na dodir ženinih suza osetio se spremnim da izdrži hrabro i najgore muke koje ga očekuju.

Kakva su ushićenja njih dvoje doživeli posle ovakvih strasnih milovanja, može lako da se zamisli. Poručnik se podigao i slabo telo svoje žene, iscrpljeno tugom i suzama, uzeo u čvrst zagrljaj. Lica su im bila strasno pripijena; grudi mokre od znoja priljubljene; svaki delić dva mlada tela postao je toliko jedno da se činilo neverovatnim da će se ikad razdvojiti. Sa visina ponirali su u bezdane, a iz bezdana razvijali bi krila na kojima bi se ponovo vinuli u vrtoglave visine. Poručnik je dahtao kao pukovski zastavnik na dugom maršu. I kako se jedan krug završavao, gotovo odmah rađao bi se novi talas strasti i oni bi se bez traga umora - jednim pokretom, bez daha - ponovo uzdizali do samog vrhunca.

 

                                                                                     IV 

Kada je poručnik odlučio da prestane, to nije bilo zbog umora. Nije želeo da izgubi snagu koja mu je bila potrebna za samoubistvo a, s druge strane, bilo bi mu žao da prezasićenošću upropasti lepotu ovih poslednjih trenutaka.

Pošto je poručnik očigledno odlučio da prestane i Reiko je sa uobičajenom pokornošću učinila što i on. Ležali su na leđima sa isprepletanim prstima i zurili u tamnu tavanicu. Soba je bila topla, pa čak ni kada je znoj prestao da im izbija iz pora, nisu osetili hladnoću. Napolju, u tihoj noći, prestali su da se čuju zvuci automobila, čak ni buka vozova i tramvaja sa stanice Jocuja nije dopirala do njih. Pošto bi prvo odjekivali kroz deo grada opasan opkopom, počeli bi da se gube u parku obraslom gustim drvećem, prema ulici koja je prolazila ispred palate Akasaka. Teško je bilo verovati da, u napetosti koja je obuzela ceo taj kvart, dve grupe carske vojske teško zavađene i razdvojene, stoje jedna prema drugoj spremne za bitku.

Osećajući toplotu koja je još izbijala iz njihovih tela, dvoje mladih su ponovo u mislima preživljavali slasti koje su osetili i sećali se svakog trenutka. Sećali su se ukusa poljubaca kojih se nikada nisu zasitili, dodira golih tela, svakog detalja vrtoglavih blaženstava. Ali iz tame tavanice pomaljalo se lice smrti. Ova zadovoljstva neće više nikada osetiti - to im je bio poslednji put. U isto vreme oboje su shvatili da radost takvog intenziteta ne bi nikada više mogli da osete, čak i kada bi doživeli duboku starost.

Zadovoljstvo isprepletenosti prstiju uskoro će takođe nestati. Čak će im i šare na drvetu koje su sada gledali na plafonu biti oduzete. Osećali su kako ih smrt okružuje i sve im se više približava. Sada nema oklevanja. Moraju da nađu hrabrosti i sami dosegnu smrt.

„Dobro, hajde da se sada pripremimo”, reče poručnik. Ton odlučnosti u glasu bio je nedvosmislen, ali u isto vreme Reiko shvati da nikada glas njenog muža nije bio tako topao i nežan kao tada.

Čekalo ih je mnogo stvari da urade pošto ustanu. Poručnik, koji nikada do tada nije pomagao u nameštanju postelje, sada je veselo odgurnuo pomična vrata plakara, preneo sam dušeke i smestio ih unutra. Reiko je ugasila gasnu grejalicu i sklonila stonu lampu. Dok je poručnik bio u kupatilu ona je sredila sobu očistivši je i obrisavši sve, i kada se ne bi obratila pažnja na sto od crvenkastog drveta, soba je izgledala kao prostorija za prijem, spremna za doček nekog važnog gosta.

„Ala se ovde pilo, zar ne? Sa Kanom, Honmom i Nogućijem…”

„Da, svi su oni voleli da popiju.”

„Uskoro ćemo ih ponovo videti na drugom svetu. Zadirkivaće me sigurno kada budu videli da sam poveo i tebe.“

Pošavši niz stepenište, poručnik se osvrnuo da pogleda tu tihu čistu sobu koja je sada bila jako osvetljena sijalicom sa tavanice. Kroz glavu su mu prolazile slike mladih oficira kojisu tu pili, smejali se i bezazleno hvalisali. Nikada nije pomišljao da će jednog dana u toj sobi rasporiti stomak.

U donjim dvema sobama mladi muž i žena počeše mirno i vedro sa pripremama. Poručnik je otišao u klozet, a onda u kupatilo da se opere. Za to vreme Reiko je sklonila razbacanu muževljevu odeću, odnela mu u kupatilo čistu uniformu i belu tkaninu za oko bedara, a onda izvadila papir i stavila na sto u dnevnoj sobi - za oproštajna pisma. Onda jeskinula poklopac sa kutije za pisanje i počela da struže prah za mastilo. Već je bila odlučila šta će napisati u svom pismu.

Reiko je snažno pritisnula prstima pozlaćena slova na kamenu za mastilo i voda je u udubljenju iznenada postala crna kao da se po njoj raširio crni oblak. Ona je prestala da misli da su ti uvek ponavljani pokreti: taj pritisak prstiju, taj zvuk koji se pojavljivao i gubio,da je sve to bilo u stvari samo priprema za smrt. To je inače bila dužnost domaćice, obično ubijanje vremena, dok smrt jednom ne stane pred nju. Ali sada, kao da je iz sve lakših pokreta- dok je strugala kamen za mastilo o ploču - i iz mirisa istruganog praha, provejavala neka neizreciva tuga.

Uredno obučen, u uniformi koju je navukao na golo telo, poručnik je izašao izkupatila. Bez reči je seo za sto, uspravan, uzeo četkicu i zagledao se neodlučno u hartiju ispred sebe.

Reiko je uzela beli svileni kimono i otišla u kupatilo. Sada se ponovo pojavila u dnevnoj sobi, odevena i sa lako našminkanim licem, oproštajna poruka je već bila stavljena na sto ispod lampe. Crnim debelim potezima četkice bilo je jednostavno napisano: „Živele carske trupe - poručnik Šinđi Takejama.“

Dok je Reiko sedela preko puta i pisala svoju poruku, poručnik ju je u tišini posmatrao. Duboko ozbiljan, gledao je odmerene pokrete bledih prstiju koji su vukli četkicu.

Sa oproštajnim pismom u rukama, poručnikovim mačem zadenutim za pojas i Reikinim bodežom u rukavu belog kimona, njih dvoje stadoše pred kućni oltar i počeše tiho da se mole. Onda su ugasili sva svetla u prizemlju i dok su se penjali uz stepenice, poručnik se okrenuo prema lepoj u belo obučenoj prilici svoje žene, koja se spuštenih očiju penjala kao da izlazi iz tame koja je ostajala iza njih.

Oproštajna pisma stavili su u udubljenje u gornjoj sobi. Nameravali su da najpre uklone kaligrafski natpis koji je tamo visio, ali pošto ga je ispisao njihov kum, natporučnik Ozeki, i pošto su u njegovom tekstu bila čak dva znaka koja su označavala iskrenost, ostavilisu ga. I ako bude isprskan krvlju, osećali su da će natporučnik Ozeki razumeti.

Okrenut leđima udubljenju u zidu, poručnik je stavio mač ispred sebe i seo. Reiko je sela ispred njega na udaljenosti od jedne širine tatamija. Pošto joj je koža bila sasvim bela,ruž na njenim usnama činio ju je izuzetno zavodljivom. Preko tatamija koji ih je razdvajao zurili su neprestano jedno u drugo. Videvši poručnika kako kleči ispred nje sa mačem predsobom, Reiko se seti njihove prve noći i obuze je tuga. Poručnik progovori promuklim glasom:

„Pošto nemam nikoga da mi pomogne moraću da duboko zarijem mač. Neće biti baš prijatno, ali nemoj da te uhvati panika. Smrt bilo koje vrste je teško posmatrati. Ne smeš da se obeshrabriš kada to vidiš, je’l to u redu?”

„U redu je”, potvrdi Reiko i duboko se pokloni.

Gledajući vitku figuru svoje žene poručnik je osetio čudno zadovoljstvo. Ono što je nameravao da učini bilo je nešto van okvira porodičnih odnosa, njegova vojnička dužnost. Zato mu je bila potrebna odlučnost, isto kao i hrabrost u borbi. To beše smrt ne manje vredna od smrti u prvim borbenim redovima. On je sada nameravao da pokaže kako bi se vladao na bojnom polju.

Ova misao za trenutak odvede poručnika u čudne fantazije. Usamljena smrt na bojnom polju...smrt pred očima lepe žene... u smrti koja ga je iščekivala bile su obe ove dimenzije koje su se spajale u inače, nespojivo jedinstvo. To beše toliko slatko da se rečima nije moglo iskazati. Ovo mora da je najveći domet sreće koju čovek može da postigne - pomislio je. Da njegovu smrt, svaki njen trenutak, posmatraju ove lepe oči, to je kao da ga u smrt odnosi laki mirisavi povetarac. Bilo je u ovome nečega što beše posebna milost. Nije potpuno razumeo šta je to bilo, ali to beše nešto što drugi ljudi ne shvataju jer njemu je bilo dato ono što dotle nikome ne beše dato. U bleštavoj figuri svoje žene u belom, koja je izgledala kao nevesta, poručniku se činilo da vidi viziju svega onoga što je voleo i onoga zašta daje svoj život - carski dom, naciju, vojnu zastavu. Sve to, sa ženom koja je sedela pred njim, bilo je sada tu i posmatralo ga je pomno jasnim i mirnim očima.

Reiko je takođe gledala muža koji će ubrzo umreti i mislila da nikada u životu nije videla nešto tako divno. Poručniku je uniforma uvek lepo stajala, ali je u trenutku dok jerazmišljao o smrti sa njegovim jakim obrvama i čvrsto stegnutim usnama, odavao ono najlepše u muškoj lepoti.

„Vreme je da se ide”, reče najzad poručnik.

Reiko se prostrla pred njim u dubokom poklonu. Nije mogla da digne glavu. Niježelela da šminku pokvari suzama, a nije mogla da ih zadrži.

Kada je podigla glavu, kroz suze je nejasno videla muža kako obavija belu tkaninu oko golog sečiva mača, ostavljajući da viri dvadesetak centimetara oštrice.

Stavljajući tako uvijen mač pored sebe, poručnik se sa kolena spustio na pod i prekrstio noge ispred sebe, otkopčavajući kopče na okovratniku bluze. Njegove oči nisu više videle ženu. Lagano, jedno po jedno, otkopčavao je mesinganu dugmad i otkrivao tamnosmeđa prsa i stomak. Odvezao je kaiš i otkopčao dugmad na pantalonama. Ukazala se čista belina pojasa obavijenog oko bedara. Poručnik je gurnuo tkaninu nadole obema rukama da bi još više oslobodio stomak i onda dohvatio tkaninom obavijeni mač. Levom rukom je masirao trbuh gledajući u njega dok je to radio.

Da bi proverio oštrinu mača, poručnik previ jedan preklop pantalona otkrivši deo bedara, i povuče lagano sečivom preko kože. Krv odjednom pokulja iz rane i nekoliko crvenih pruga pojavi se svetlucajući na jakoj svetlosti.

To je bilo prvi put da Reiko vidi muževljevu krv, i ona odjednom oseti snažno lupanje u grudima. Pogledala je muža u lice, dok je on posmatrao krv kao da je mirno procenjuje.

Iako je znala da je to prazna uteha, Reiko za trenutak oseti izvesno olakšanje.

Poručnik je posmatrao ženu, fiksirajući je kao kobac. Onda, okrećući mač prema sebi,malo se izdiže i gornjim delom tela prekri vrh mača. Naglo zatezanje uniforme na ramenima pokazivalo je da je za to upotrebio svu snagu, jer je želeo da mač zabode duboko u levu stranu stomaka.Njegov oštar krik probi tišinu koja je dotle vladala u sobi.

Iako je uložio svu svoju snagu u udarac, poručniku se učini kao da mu je neko drugi zario u stomak debelu gvozdenu šipku. Teško je disao, u grudima mu je divlje udaralo, a odnekud daleko - činilo mu se van njega - izvirao je strašan i mučan bol, kao da se zemlja otvorila da upije vrijući potok od istopljene stene. Bol je dolazila bliže strašnom brzinom. Poručnik zagrize donju usnu i instinktivno jeknu.

„Je li to seppuku?”, mislio je. (seppuku je drugi naziv za harakiri, drugi način čitanja istog ideograma) Bilo je to osećanje potpunog haosa, kao da mu je nebo palo na glavu i svet se pijano teturao. Njegova odlučnost i hrabrost koje su izgledale toliko jake pre nego što je zario mač, smanjile su se na nešto što je ličilo na vlat čelika, tanku kao vlat kose, i na njega se navali teško osećanje da treba da prelazi preko te vlati pripijen očajnički uz nju. Stegnuta šaka mu se ovlažila i kad je pogledao, video je da mu je i ruka i tkanina oko mača sva oblivena krvlju. I bela tkanina oko bedara bila je tamnocrvena. Pogodi ga kao apsurd činjenica da se, uprkos groznim bolovima, stvari koje mogu da se vide – još vide, i stvari koje postoje - još postoje.

U trenutku kada je poručnik zario mač u levu stranu stomaka i kada je videla kako samrtničko bledilo naglo prekriva njegovo lice kao iznenada spuštena zavesa, Reiko je morala da se bori, da se obuzda da mu ne pritekne u pomoć. Ma šta da se desi, ona mora da gleda, mora da bude njegov svedok. To je bila dužnost koju joj je poverio muž. Ispred sebe,na udaljenosti od samo jednog tatamija, mogla je jasno da vidi kako od bola grize donju usnu. Bol je bio tu, pred njenim očima, a Reiko nije imala načina da ga spreči.

Znoj zasja na muževljevom čelu. Poručnik zatvori oči, pa ih ponovo otvori kao da nešto isprobava. Oči mu behu izgubile sjaj i izgledale su nevine i prazne kao oči neke male životinje.

Bolovi pred Reikinim očima goreli su kao letnje sunce, udaljeni potpuno od tuge koja ju je odvlačila. Bol je rastao sve više i više. Reiko je osetila da je njen muž već postao čovek koji se nalazi u nekom drugom svetu, čovek čije je celo biće preraslo u bol - zatvorenik u kavezu bola, a nijedna ruka nije mogla da dopre do njega.

Ali Reiko nije uopšte osećala bol, jer njena tuga nije bila bol. Misleći o tome, Reiko je počela da oseća kao da je neko podigao surovi stakleni zid između nje i njenog muža.

Od njihovog venčanja muževljevo postojanje bilo je i njeno postojanje i svaki njegov dah bio je i njen dah. Ali sada, dok je muževljev bol bio opipljiva stvarnost, Reiko u svojoj tuzi nije mogla da nađe nikakav dokaz sopstvenog postojanja.

Držeći mač samo desnom rukom, poručnik je počeo da ga vuče na desnu stranu kroz ceo trbuh. Ali, kada je sečivo zašlo u creva, njihov meki otpor počeo je da ga potiskujenapolje, pa poručnik shvati da će morati da nastavi obema rukama i na taj način sečivo zadrži duboko u trbuhu. Vukao je sečivo kroz stomak, ali ono nije seklo lako kako je očekivao. Usredsredio je svu snagu tela u desnu ruku i povukao ponovo. Pojavio se rez od desetak centimetara.

Bol se probijao lagano iz unutrašnjih dubina, dok ceo stomak nije od njega odzvanjao kao divlja zvonjava zvona. Ili, kao hiljade zvona koja zvone na svaki njegov udisaj i na svaki otkucaj njegovog srca, potresajući celo njegovo biće.  Poručnik nije više mogao da seuzdržava od stenjanja. Ali, dotle je mač već zašao u udubinu pupka i videvši to on je osetio zadovoljstvo i primetio kako mu se vraća hrabrost.

Krvi je bilo sve više. Sada je šikljala iz rane, kao da je ispumpava svaki otkucaj srca. Tatami ispred poručnika bio je natopljen krvlju, a sve je više krvi kapalo i iz prevoja poručnikovih kaki pantalona. Jedna kap, kao ptica, prelete do Reiko i spusti se na površinu njenog belog svilenog kimona.

Kada je mač došao do desne strane stomaka, sečivo je već seklo pliće - klizavo od krvi i sala. Ali iznenada, obuzet napadom povraćanja, poručnik je promuklo kriknuo. Povraćanje je užasni bol učinilo još groznijim, a stomak - koji je do tada bio čvrst i čitav -iznenada se pokrenuo otvarajući široku ranu - i creva provališe napolje, kao da i sama rana povraća. Kao da ne mare za patnje svog gospodara, creva su odavala utisak krepkog zdravlja i skoro neprijatne vitalnosti, kada iskliznuše i prosuše se na sve strane. Poručnikova glava klonu, ramena se opustiše, oči pretvoriše u uske proreze, a tanak mlaz pljuvačke pođe mu na usta. Svetlo se uhvati u zlatu njegovih epoleta i one zasjaše.

Krvi je bilo svuda. Poručnik je bio u njoj do kolena i tako sedeo zgrčen i ravnodušan, jednom rukom oslonjen o pod. Oštar miris ispunio je sobu, a poručnik, opuštene glave, mučio se da povraća dok su mu se ramena tresla. Sečivo mača, koje su creva potpuno potisla, još uvek je držao u desnoj ruci.

Bilo bi teško zamisliti junačniji prizor od onoga koji je odavao poručnik u tom trenutku, kada je ponovo skupio snagu i zabacio glavu. Pokret je bio nagao i on potiljkom udari o stub u udubljenju zida. Reiko je do tada sedela opuštene glave i zurila u plimu krvi oko svojih nogu, ali je ovaj zvuk iznenadi i primora da digne glavu. Poručnikovo lice nije bilo lice živog čoveka. Oči su mu bile prazne, koža isušena, nekada tako sjajni obrazi i usne behu boje suvog blata. Samo se desna ruka pokretala. Revnosno stežući mač lebdela je drhtavo u vazduhu - kao ruka marionete - i pokušavala da vrh mača upravi prema dnu vrata. Reiko je gledala kako njen muž čini taj poslednji beznadežni napor koji joj je razdirao srce. Svetlucajući, umazan krvlju i masnoćom, vrh mača je pojurio prema vratu nekoliko puta, ali više nije bilo snage da ga vodi.

Vrh sečiva udarao je u okovratnik i kopče na njemu. Iako su kopče bile otkačene,tesni vojnički okovratnik se ponovo zatvarao i tako štitio vrat.

Reiko nije mogla više da izdrži. Pokušala je da pomogne mužu, ali nije mogla da ustane. Puzeći na kolenima kroz krv, dok joj je beli kimono postajao sve crveniji, ona dođe do njega i rastvori mu okovratnik. Drhtavo sečivo najzad dođe do golog mesa na vratu. U tom trenutku Reiki se činilo da je ona gurnula muža napred, ali nije bilo tako. Poručnik je sam ranije isplanirao ovaj pokret. Poslednjom snagom on se baci na sečivo, a ono mu probi vrat izašavši na drugu stranu. Snažan mlaz krvi šiknu. Poručnik je sada mirno ležao sa plavim čelikom koji je štrčao s druge strane njegovog vrata.

 

                                                                                         V

U čarapama koje su se klizale natopljene krvlju, Reiko lagano siđe niz stepenice. Soba na spratu je bila potpuno tiha.

Upalivši svetlo, ona zatvori glavni dovod gasa i prosu vodu na poluizgoreli ugalj koji je tinjao u mangalu. Zatim stade pred veliko ogledalo u sobi od četiri i po đoa i podiže donji deo svog kimona. Krv na njemu izgledala je kao islikana smela i lepa šara. Kada je sela pred ogledalo, osetila je na bedrima hladnoću od muževljeve krvi i zadrhtala. Onda je lagano i dugo nastavila da se uređuje. Stavila je ponovo crvenu boju na obraze i debelo namazala usne ružem. To više nije bilo šminkanje da bi se zadovoljio muž. To je bilo ulepšavanje za svet koji ostavlja za sobom i bilo je nečeg čarobnog i spektakularnog u njenim pokretima četkom. Kada je ustala, tatami ispred ogledala bio je vlažan od krvi, a da ona toga nije bila ni svesna.

Vraćajući se iz klozeta, Reiko je zastala na betonskom podu pored ulaza. Kad je njen muž prethodne noći stavio rezu na vrata to je bilo zbog priprema za smrt. Razmišljala je kratko o tom jednostavnom problemu. Da li da ostavi vrata otvorena? Ako budu zatvorena može da prođe i nekoliko dana dok susedi ne shvate da se nešto neobično desilo i saznaju za njihovo samoubistvo. Nije joj se sviđala misao da njihova tela počnu da trunu pre nego što ih nađu. Ipak joj se učinilo da je najbolje da ostavi vrata otvorena. Skinula je rezu i otvorila prozorčić na vratima na kome je staklo bilo zamrznuto. Iznenada hladan vetar prodre unutra. Nije bilo nikoga na ulici u ponoć, a zvezde su treptale između drveća ispred kuće preko puta.

Ostavljajući tako vrata, Reiko se pope uz stepenice. Išla je tamo-amo i čarape joj se više nisu klizale. Već na pola puta nozdrve joj ispuni neobičan miris.

Poručnik je ležao licem u moru krvi. Vrh mača koji je štrčao iz njegovog vrata bio je još upadljiviji nego ranije. Reiko je nepažljivo prešla preko krvi. Sela je pored poručnikovog tela i netremice gledala u njegovo lice koje je obrazom ležalo na tatamiju. Oči su mu bile širom otvorene, kao da mu je nešto privuklo pažnju. Ona mu podiže glavu pridržavajući je rukavom kimona, obrisa mu usne i spusti na njih poslednji poljubac.

Onda je ustala i iz komode uzela novi beli čaršav i pojas od haljine. Da ne bi uprljala haljinu, obavila je čaršav oko pasa i vezala ga pojasom oko bedara.

Sela je na korak od poručnikovog tela. Izvadivši bodež  iz rukava, razgledala je pomno sečivo tupog sjaja i prinela ga usnama. Ukus uglačanog čelika bio je pomalo sladak.

Nije oklevala. Kada je pomislila da će bol, koja je otvorila jaz između nje i njenog muža, postati i deo njenih osećanja, ona pred sobom vide samo sreću što će ući u kraljevstvo koje je njen muž već osvojio. Na njegovom licu bilo je nečeg neobjašnjivog, što je gledala prvi put. Ona će sada rešiti tu zagonetku. Pomislila je da će i ona, najzad, moći da oseti pravu gorčinu i slast tog velikog moralnog principa u koji je on verovao. Ono što je do tada osećala samo nejasno kroz njegov primer, moći će da okusi sopstvenim ustima.

Prislonila je vrh bodeža na vrat i snažno pritisnula. Rana je bila plitka. Glava joj je gorela a ruke nekontrolisano drhtale. Onda snažno povuče sečivo u stranu. Topla tečnost joj poteče u usta i sve joj postade crveno ispred očiju od krvi koja šiknu. Skupila je snagu i zarila vrh bodeža duboko u grlo.

Oceni 5