Prodavac magle (3)
Aadone1

Photo: thequeerfrontier

Pazi šta radiš, ne napuštaj volan!

Izdavačka kuća NNK Internacional objavila je drugo dopunjeno izdanje knjige “Prodavac magle” Ibrahima Hadžića, sa podnaslovom “Apokrifni život mojih prijatelja i poznanika”. Sa dozvolom autora prenosimo mali izbor iz ove knjige sugestivnih oniričkih priča.

 

GUTAČ NOVCA

Nalazim se na nekom graničnom prelazu, na kojem ima puno sveta. Tu je i Mira Stefanović koja nešto plaća na blagajni. Kasirka joj vraća punu šaku žutih metalnih novčića. Mira se okreće prema meni i skoro mi zapovednički kaže:

– Ihi, progutaj ovo pa mi prenesi preko granice.

Ja bez dvoumljenja to radim. I odjednom osetih kako mi novčići pritiskaju stomak. Uplaših se da će početi nekontrolisano da ispadaju. Čudim se kako su tako munjevito prošli kroz mene, ali više od svega se čudim kako ja to progutah a da prethodno ne oprah prljavi novac.

90/ 8. IV 1997.

 

ČUDNE REČI

Nalazim se u sobi. Na kauču sede i stoje neki ljudi poređani u položaj horskih pevača. Bilo ih je oko dvadesetak. Odjednom oni, kao na znak nekog nevidljivog dirigenta, podižu obe ruke ispred lica, kao da uče dovu, i svi u jedan mah počinju da izgovaraju neobične reči: tardes, nides, nunes.

Iste reči izgovarali su sve brže i brže, padajući u trans. Prostorija se ispunjavala čudnim zvucima tajnih reči. Zaveden načinom držanja ruku ispred sebe, kako se to čini pri muslimanskim molitvama, upitah jednog pored sebe:

– Koji je ovo jezik, je li ovo arapski?

– Ni slučajno!

93/ 31. XII 1997.

 

OBILAZAK SVETINJA

Jasna i ja obilazimo neku katoličku crkvu na Kalemegdanu. Ulazimo u dvorište kroz jedan horizontalan prorez na zidu koji je sa prednje strane u visini stomaka, a sa dvorišne u nivou zemlje. Jasna se lako provuče kroz otvor jer je ona devojčica od desetak godina, ali ja ne mogu nikako da se provučem.

– Čekaj me Jasna – rekoh.

Odjednom se pojavi časna sestra i ja se ponadah da će mi ona pomoći da se provučem. Međutim, ona me upita:

– Pa, kakva su vam to imena?

– Ja sam musliman – rekoh, misleći da će se ona odobrovoljiti što i inoverac dolazi u njihov hram. Na te moje reči ona ljutito odgovori:

– Muslimanima je zabranjen ulaz u katoličku svetinju.

Ležeći u prorezu počeo sam da joj se predstavljam, govoreći da ja nisam običan posetilac već da sam istoričar umetnosti i da me interesuje arhitektura crkve i slikarstvo, da sam pesnik, da sam bio urednik školskog programa, da sam gljivar. Sve ovo ređam u nameri da je „omekšam”.

– Ne i ne. Ne dozvoljava propis. Evo – i zakorači prema jednoj bronzanoj tabli koja je visila na zidu – to ovde piše!

Izvukoh se iz horizontalnog proreza i priđoh do table sa tekstom. Ali na njoj nigde ni pomena o onome o čemu ona priča. Krupnim štampanim slovima pisalo je SACRA NON OPEMBA.

94/ 4. XI 1998.

Napomena:

Posle buđenja zamolio sam kćerku Jasnu, koja je student klasične filologije, da proveri u rečniku šta znače i da li uopšte nešto znače ove reči, odnosno ovaj tekst, za koji pre nikada nisam čuo niti izgovorio. – Opemus je debeo, uhranjen – rekla mi je. – A ceo tekst bi se mogao slobodno prevesti kao debljina nije sveta.

 

PROGON

Stojim u nekoj prilično mračnoj sali. Stakla na prozorima su zamagljena od kiše. Čujem da u gradu ima demonstranata. Grad je čas Beograd, čas Rožaje. Malo-malo pa neko uzvikne: – Rožaje u Peć! Shvatam da demonstranti traže da se rožajsko muslimansko stanovništvo protera u Peć. Kažem sebi umirujuće: – Dobro je što ne zamenismo svih sto maraka u dinare, ako već moramo da bežimo u Peć, tamo dinari ne važe, a ovih trideset maraka dobro će nam doći da kupimo hranu.

99/ 18. I 1999.

 

ISLEĐIVANJE

Veliki je red ispred aviona. Narod pokušava na silu da uđe. Ja primećujem da je staklo na kabini-kokpitu slomljeno pa to koristim i naglo uskačem u avion. Zauzimam za sebe jedno mesto a drugo rezervišem za suprugu, koju ću uvući kroz prozor. Međutim, ona ne želi da joj pomognem već se sama probija na vrata i seda u treći red. Ja joj pokazujem slobodno mesto pored mene, a ona ljuta, misleći da sam iz sebičnosti ušao kroz prozor, ne želi da dođe.

Naš se let odjednom pretvara u leteće pozorište-isleđivanje. Oni su nas prevarili i iskoristili kao publiku. Gledam scenu: za jednim stolom sede četiri poznata glumca, mislim da je jedan od njih bio Petar, i počinju veoma drsko da ispituju, kao pravi islednici, jednog jadnog putnika muslimana, koji je stajao ispred njih. Cilj je bio da ga navedu na odgovore u kojima će se videti da on u govoru koristi mnogo turcizama pa se na osnovu toga može zaključiti da su svi muslimani otpadnici. Takođe insceniraju neki pozdrav grupe muslimana pred jednom zgradom, možda je to bila džamija, kako se na neobičan, spiralan način pozdravljaju praveći lanac, nalik na DNK figuru: svako prvom pored sebe dodaje ruku, a drugu trećem. I to je trebalo da predstavlja neoboriv dokaz da su muslimani izdajice i da ih treba pod hitno uništiti.

103/ 25. V 1999.

 

GDE JE VOZAČ

U autobusu sam sa još 5-6 putnika. Autobus vozi Čudić. No on u toku vožnje primećuje da je pregorela neka sijalica na levoj unutrašnjoj strani autobusa, sa iste strane na kojoj je i volan, i ustaje sa svog mesta, upućujući se prema nekakvom ormariću odakle vadi novu sijalicu da zameni pregorelu.

– Geki, pazi šta radiš, ne napuštaj volan! – vičem panično.

– Ne, ne boj se, čim primetim neku opasnost ja ću se baciti na volan – kaže sasvim mirno.

U ovu vozačevu tvrdnju nema poverenja jedan postariji putnik i prilazi do kondukterskog sedišta uz šoferšajbnu i seda. Tada primećujem da su na patosu dve pedale, duple komande, ali ne postoji dupli volan. Čudić prilazi do svog šoferskog mesta, a ovaj čovek sa olakšanjem kaže:

– Ja pojma nemam sa vožnjom, ali morao sam za svaki slučaj da sednem ovde.

108/ 31. V 2000.

Oceni 5