Iz gljivarske beležnice (1)
Ibrahim Hadžić

Susret čoveka i prirode: Ibrahim Hadžić sa džinovskim repuhom

Photo: Lična arhiva

Pečurke ispod crnih zastava sa kukastim krstovima

***

Volim da citiram ove stihove poznatog rimskog pesnika Marcijala, ali ne zbog toga što i ja volim da jedem gljive već zbog hiperbole i duhovite, pesničke gradacije:

Srebra, zlata i toge,

Čak i ljubavnice možeš se odreći,

Ali jela od gljiva ne!

***

– Budući da su ovo moji prvi gljivarski dani i prvi susreti sa mnogim vrstama, uvek postavljam ono pitanje iz Tamnog vilajeta: ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se! – jada mi se poznanik, gljivar–novejša.

– Eto, pre neki dan slučajno sam svratio u šumarak blizu mog posla, kad tamo sve obraslo pečurkama: ima ih i po drveću, i ispod drveća, i po stazama. Kud god se okreneš, naiđeš na pečurku. A nisam poneo nikakav gljivarski priručnik. Ne znam da li su vrste koje nalazim jestive ili otrovne. Preznojavam se od muke. Šta da ponesem, šta da bacim, ili da ne diram? – žali mi se prijatelj, čije dileme, zbilja, dobro razumem.

***       

Moj dugogodišnji prijatelj Voja nekako je olako utrčao u gljivolov. Od pribora je nabavio probušenu korpu (u čiju rupu je u početku zavlačio najlonsku kesu, a zatim je tu rupu izlepio selotejpom), štap i nožić. I uvek je spreman da krene u poteru (kada je on u pitanju, imenica potera pre odgovara nego, recimo, potraga). I tako, neočekivano, postao je strastvenik tihog lova pa svaki put kad ide kroz šumu zuji kao roj bumbara: vrača, gata, izgovara čudne brojanice, kao recimo Njanji, njanji, njanji ili Njonji, njonji, njonji, ili Bice, bice, bice. Onaj ko ga ne zna pitao bi se šta li taj čovek izgovara, koji li mu je to jezik, kojem li se on bogu moli. A on, predan poslu, pun neskrivene želje da pronađe jestive gljive, zagledan u zemlju, priziva vrganje, šampinjone i golubice!

Čudne li molitve. Čudnog li berača gljiva.

***

– Kada bih hteo, mogao bih lako da berem pečurke – objašnjava grupi ljudi jedan postariji čovek misteriju identifikacije komercijalnih gljiva. – Što pričaju da je to teško. Otišao bih na otkupnu stanicu, uzeo jednu što otkupljuju i krenuo sa njom u šumu. Svakoj pečurki koju bih našao, prineo bih onu iz otkupne stanice. Ako se slaže – to je ona – uberi je, ako se ne slaže, razmini do sledeće – priča i očekuje da se svi prisutni saglase sa njegovom genijalnom idejom.

***

Rana je jesen. Dan je sunčan i prohladan. Prešli smo dobro parče vlažnog puta kroz oranicu i došli do šume. Moja prijateljica sa posla, koja je ovamo dovela moju suprugu i mene, poznaje šumu, ali prvi put je u gljivarenju. Ona ne zna šta u njoj raste, pa ne zna ni šta da traži, niti zna sa čim se može susresti. Na početku šume, na velikom proplanku ograđenom sa svih strana visokim hrastovom stablima, zatičemo nepregledno more sunčanica na izuzetno dugim drškama. Prelepo dekorisani šeširići braonkastim krpicama svakoj gljivi daju karakterističnu, ali ipak posebnu šaru. Zatičemo gljive u različitim oblicima: tek probile iz zemlje sa zašiljenim šeširićem i nesrazmerno debelim dnom drške, zatim u obliku batova za bubnjeve, pa izuzetno razvijene primerke sa šeširima–štitovima na visokim drškama.

Naša prijateljica, zapanjena tolikim brojem “dečjih suncobrana”, odjedanom počinje da se vrti oko sebe, da pravi piruete u visokoj travi i da viče raspevanim glasom: – Ovo je bajka! Ovo je bajka! Ovo je neopisivo!

***

Početkom novembra ratne devedeset treće, na čukaričkoj padini tražim s prijateljima gljive. Skoro da ih nema. Na topolama Hemipholiota populnea i na otpalim granama poneka Auricularia auricula – Judae. Nailazimo usred šume na nekakav poligon sa lijanama, nadstrešnicama. To je preko puta milicije na Makišu. Zemlja je dobro ugažena. Na granama vise tri–četiri crne zastave sa kukastim krstovima. Očigledno, tu je trenirala neka paravojna, fašistička grupa. Ne daj bože da smo se sreli s njima, ja musliman Ibrahim, i on Jevrejin Mario. Možda bi preostala dvojica naših prijatelja samo prisustvovali ponižavajućim scenama zavirivanja u gaće.

***

Dva dana posle Nove godine moj prijatelj Miša Stanisavljević i ja smo na terenu. Kao da smo sami na svetu. Idemo uz levu obalu moćnog Dunava. Sa naše desne strane su kubici puni vode. Snega nema. Mi se po lepom, skoro prolećnom danu provlačimo kroz šiblje i tražimo zimske plamenice na vrbama i judine uši na zovama. Veverice, koje je izmamilo ovo lepo vreme, prosto su preplavile ogolelu šumu. Trče u parovima i pojedinačno.

– Da li ima još nekog na kugli zemaljskoj, kome je ovako lepo kao nama i ovim vevericama? – kroz osmeh, sa cigaretom na ivici usta, pita moj prijatelj.

Gljiva skoro da nema. Žbunova zove ima u izobilju, a nismo našli nijedne judine uši. Primećujemo jedan grozdić od pet–šest zimskih plamenica, koje kao male vatrice sijaju na gruboj vrbovoj kori. Moj prijatelj prilazi, i kao da vrši neku izuzetno složenu hiruršku operaciju, recimo zahvat na oku, pažljivo otkida nožem grozdić, zagleda ga, i sebično trpa u svoju torbu.

***

Svoju prvu zelenu pupavku (Amanita phalloides), najotrovniju vrstu koja raste na našim terenima, nisam sam pronašao, već sam je otkupio od drugog nalazača za jedno piće. Naime, početkom jula 1987. godine gljivario sam po Košutnjaku. Na stazi srećem jednog čoveka sa gljivom u ruci.

– Koja je to vrsta? – pitam. 

– Nisam siguran, možda neka Amanita – odgovori.

Prišao sam bliže. Da, čovek je zaista u ruci držao lep primerak zelene pupavke.

– Dajte mi je. Ja je još nisam našao, a želeo bih da uzmem njen otisak spora i da je stavim u špiritus.

Čovek me malo zbunjeno pogleda i pruži gljivu.

– Hvala, hajde da popijemo po jedno piće u kafani Golf – predložih.

Gljivu i danas čuvam u tegli u mešavini špiritusa i vode. Šeširić se malo smežurao, ali na celom telu dobro se uočavaju sve morfološke odlike vrste.

Čudo prirode: Zvezdača sa ljudskim likom***

Slučajnu šetnju kroz jedan beogradski šumarak pretvorio sam u branje zlatnih baršunica (Xerocomus chrysenteron). Neočekivano, bilo ih je puno, a ja bez korpe ili kese. Šta da radim, stavljam ih u tašnu. Ubrao sam dvadesetak lepih, mladih komada. Ali posle nekoliko sati, kod kuće sam imao kašu u torbi: zlatne baršunice su se slepile jedna za drugu, skoro su se pretvorile u jedinstvenu grudvu, a pri tom brojni crvići šetali su po mojim papirićima i olovkama.

(Nastaviće se)

Oceni 5