Peder: slične reči i sinonimi

Šesti deo čitajte ovde

IX

Kolja nije bio od onih tipova koji vole mačke.

„A što svi vi imate te životinje?“, umela je da pita Teodora, prijateljica s kojom je provodio najviše vremena.

„Koji to mi?“, podigao bi obrvu spreman za svađu.

„Pa vi, pederi“.

„Ne lupaj! Znaš da mrzim tu reč!“, viknuo bi, a ona bi otvorila laptop i u polje za pretraživanje ukucala homoseksualac sinonimi.

„Ha!“, kliknula bi pobedonosno, „Znači, Wikipedia: peder – imenica jednine (množina: pederi), muški rod“.

Nakon nekog vremena se to pretvorilo u ritual, ne zato što je mrzela homoseksualce –  volela je da ga provocira.

„Da vidimo dalje - peder: slične reči i sinonimi“, čitala je naglas, „Kreten, idiot, homoseksualac, čudak, homić, perverznjak, seronja, crnac (tu bi se obavezno glasno nasmejala), debil, glupan, narkoman, luzer, cinkaroš, imbecil, alkos, narkos, vampir (!), lažov, pedofil, moron, mekušac, slabić, ludak, govnar, musliman, kriminalac, šmokljan, lopov, pijanac, šonja, pokvarenjak, nitkov. Jesi li se već pronašao?“, okrenula bi se k njemu i stisnutom šakom mu kucnula u čelo.

Pravio bi se da je ne čuje, a ona bi trljala obraze o njegovo rame.

„Stvarno, zašto mačke?“, upitala bi ga kad bi joj umiljavanje dosadilo.

„Ne znam, nemam mačku“.

„Kako nemaš?“

„Pa nemam“.

„A da, ti si od onih koji žive s kevom“, završila bi i glasno se zakikotala.

Dok se prisećao tih razgovara, Sašina mačka se rastezala između dve svetlosne trake na podu. Ima bar deset kila, pomislio je.

Pažnju joj je privukla muva zunzara, koja se do tog trenutka krila u sudoperi. Letela je od zida do zida uz bučno zujanje. Mačka ju je prvo posmatrala ležeći, a onda se blago pridigla i počela da pomera zadnjicu. Kada je insekt sledeći put preletao iznad njene glave skočila je, izvijajući zadnji deo tela. Kao da izranja iz vode, zapraćakala bi se svaki put kad bi joj se muva približila. Kolja je posmatrao kako joj se sunce razliva po leđima i to mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Mislio je da u situaciji u kojoj se našao ništa loše ne može da se desi.

Pošto se muva ućutala, životinja se smirila. Prišao joj je. Nije mogao da se seti da li mačke napadaju ljude koje ne poznaju. Kad je osetila komešanje okrenula se k njemu. Spustio se na pod da ga ne bi doživela kao pretnju. Negde je pročitao da tako treba. Tiho je mijauknula. Ispružio je dlan. Spustila je glavu u njegovu šaku. Primetio je da ima ogrlicu oko vrata. Na sivoj pločici pisalo je Gospođa.

Od mačke ga je odvojio bol u stomaku. Glad nije osećao, tek tupo krčanje. U staklenoj činiji na trpezarijskom stolu nalazilo se pet jabuka. Dograbio je najveću. Kora se smežurala od dugog stajanja, pa je potražio nož da je oljušti. Oštrica je ulazila duboko u mekani plod. S korom je otkidala i komade mesa. Pokušao je preciznije da zaseče. Sečivo je skliznulo i zarezalo mu deo između palca i kažiprsta. Dve smeđe kapi pale su na pod. Gospođa je skočila, misleći da su muve. Kad je shvatila grešku, zatresla je glavom, ali se od krvi nije odvojila. Liznula je jednom, dvaput. Jezik joj se lepio za pod čak i kad su kapi nestale. Kolja je lupio šakom u sto, ali nije odustajala. Mljackanje se pretvorilo u hrapavo trljanje, kao da jezikom ljušti parket.

Izvukao je telefon iz džepa. Baterija se ispraznila. „Sjajan dan“, promrmljao je.

Dok je skupljao ostatke jabuke, primetio je kolonu mrava koja se penjala uz sudoperu. Povukao je prstom preko crne linije, ali su insekti brzo vraćali narušenu ravnotežu. Spremaju se za jesen, pomislio je.

Nije čuo kad su se otvorila ulazna vrata. Shvatio je da je neko u stanu tek kad je zazvonio ženski glas u predsoblju. „Halo, halo“, čulo se glasno, kao da govori celim telom. Skočio je sa stolice i ušao u sobicu koja se nalazila pored kuhinje. Kad je zatvorio vrata, primetio je metalnu rezu. Bilo mu je neobično što se nalazi s unutrašnje strane.

„Halo? Čujem te. Da li imaš sve kod sebe? Dobro. Je l’ ti prase stiglo? Dobro. Ja sam u Sašinom stanu. Nigde više ne mrdam do večeras. ’Ajde malo dremnite. Vidimo se kasnije“. Kad je završila razgovor, spustila je kese na sto i sela. Telefon je zazvonio. „Halo!“, viknula je, „Nemoj, molim te. Dosta mi te je. Kvariš mi raspoloženje. Idi u pičku materinu sa mnom. Hoću sa sinom da budem“.

Kolja je čuo da otvara frižider i pakuje namirnice. Onda je usledilo seckanje i lupanje. Ubrzo je osetio i miris prženog mesa. Da bi skrenuo pažnju sa stomaka, potražio je nešto čime bi se zanimao. Kroz prozor je dopirala popodnevna svetlost, tako da je još uvek mogao da vidi. Seo je na jednu od kutija koje su bile naslagane pored zida. Drugu je otvorio trudeći se da ne pravi buku. Pažnju mu je privukla plava sveska. Na koricama je pisalo Terapija za ptice, a ispod Aleksandar Kestler, pesme.

ROBA

Prodaj me

Čoveku

Ko mrtvu zvezdu

Ko belog roba

Ko crni nokat

za majstora.

Prodaj me

Na mrlju,

na oko,

Na meso.

Da mu rodim

Ko živa njiva,

Ko mrtva draga.

Prodaj me

Za krevet,

Za slučaj,

Za jebanje.

Klanje.

Prodaj me

Na gram,

Na kilo,

Na korak.

Prodaj me

S kurcem,

Ili uz kurac.

Da mi kupi

Srnu

i košutu.

Da me kosi

I po sobi

Šeta.

Aleksandar Kestler, ponovio je. Kao onaj klinac sa slike, pomislio je. Nastavio je dalje:

STRANCI

Bez udova

Stojim

Na jednoj

Nozi.

Stranac

U meni,

Tuđ.

Stranac

Pored mene,

Moj.

„Dobro, bre, Nevena, kad ćeš da uveneš?“, čuo je Sašin glas iz susedne prostorije.

„Zdravo, sine“, odgovorila mu je.

„Rekao sam ti da se ne šunjaš po stanu. Svuda trpaš nos, ne mogu da te smislim“.

„Zna mama da si gladan. Skuvala sam ti bolonjeze“.

Pokušavala je da popravi neurednu punđu. Saša je menjao reč mama. „Mama, mame, mami, mamu li ti jebem! Sad si mama, a do juče si se krila kad ti dođem na vrata!“

„I svaki dan se kajem zbog toga!“, počela je da plače, „Nisam znala šta da ti kažem! Sad sam te dovela ovde, stan smo ti sredili. Da se makneš od onih monstruma“.

„Kasno, Nevena. Do guše sam u svinjarijama“.

„’Ajde da jedeš. Hoćeš i jaja da ti ispržim?“

Saša je hteo da odmahne rukom, ali je umesto toga seo za sto. Jeli su ćutke. Kad je završio, ustao je od stola u zavalio se u kauč.

„’Ajde, molim te, gurni tu kasetu“.

„Ovo čudo još radi! Kupiće ti mama nešto bolje“.

„Ono što me proganja“, čulo se iz zvučnika nakon što se pokrenula kaseta, „je to što na svim tim medveđim licima koja je Treadwell snimao ne vidim bliskost, ne vidim razumevanje, ni milost. Vidim strašnu ravnodušnost prirode. Za mene ne postoji tajni svet medveda. Nema tu nikakve tajne – ti prazni pogledi u svemu vide hranu. Nije harmonija ono što pokreće kosmos, već haos, neprijateljstvo i ubistvo“.*

„Šta to gledaš?“ pitala je Nevena kad je narator napravio pauzu.

„Dokumentarac. Nekog tipa pojeli medvedi. Ubila ga sopstvena priroda. Oglodali ga međedi do koske“.

„Idem ja sad“.

„’Ajd zdravo“.

„Stavi hranu u frižider i, molim te…“, tu je napravila kratku pauzu, „Budi ljubazan prema Feđi. Bolji ti je nego rođeni otac“.

Čim je izašla, čulo se premotavanje video kasete. Kolja je ostao na kutiji, zgrčen. Pošto je izbrojao do hiljadu, pomislio je da bi Saša već morao biti u sobi. Ustao je i prišao vratima. Naslonio je uvo na drvenu površinu. Tišina. Povukao je rezu i otvorio vrata. U sobi je bilo potpuno mračno. Došao je do ulaznih vrata i oprezno okrenuo ključ.

Na ulici nije bilo nikog. Pod stopalima je osećao hladan asfalt. Cipele su ostale u Sašinoj sobi.

*Dokumentarni film "Grizzly Man" (2005)

(Nastaviće se)