Retro-feljton iz „Džuboksa“ 1980: Zašećereni rock-teen idoli (1)
Aaelvi 01 B

Photo: richardnilsendotcom

Pedesete godine, borba za moralnu čistotu  

Alternativni tekst

Razgovor sa Idolima: Branko Vukojević sa Nebojšom Krstićem i Srđanom Šaperom 1981. godine

Photo: www.popboks.com

U originalnom podnaslovu teksta “Isto, samo malo drugačije”, objavljenom u Džuboksu br. 90, 6. juna 1980, o autorima teksta, Vukojeviću i Lukoviću, pisalo je sledeće: “Dva bivša tinejdžera (prosek starosti 26,5 godina, jedan je stariji pet godina od drugog: koliko ko ima godina? Rešenja poslati matematičkoj sekciji našeg časopisa!), u beznadnoj želji da se podmlade, rešila su da obrade fenomen tinejdžerskih rock zvezda. Zato što starijima pre otkazuje pamćenje, stariji (Petar Luković) je uzeo sedamdesete, a mlađi (Branko Vukojević) šezdesete godine...”. Nažalost, Branko više nije među nama, umro je u Londonu 30. avgusta 2003, od posledica saobraćajne nesreće. Iz njegove biografije prenosimo najvažnije detalje: rođen je 4. septembra 1956. godine u Šibeniku. U Beogradu je završio osnovnu školu i VIII beogradsku gimnaziju. Prvi članak objavio je juna 1975. godine u „Džuboksu“ - tada jedinom muzičkom magazinu u SFRJ - za koji je redovno pisao do 1983. godine. Funkciju glavnog urednika „Džuboksa“ obavljao je od januara 1981. do jula 1983. godine. U periodu od 1984. do 1986. godine radio je grafiku, muziku i scenario za kompjutersku igru „Dr Maddo“ koju je 1986. godine u Engleskoj izdao U.S. Gold. Od 1989. do 1991. pisao je za magazin „Ritam“. Glavni urednik „Novog Ritma“ bio je od 1990. do 1991. godine.

Apsolvirao je na odseku za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu. Scenarista je prvog filma („Do izvora dva putića“, režija Zoran Pezo) iz omnibusa „Kako je propao rokenrol“ (1989), kao i koscenarista (sa Goranom Gajićem i Kojom) sve tri kratke međupriče o “doživljajima Zelenog Zuba”. Autor je scenarija za film „Video jela, zelen bor“ (1991) reditelja Gorana Gajića. Od 1992. živeo je u Londonu, gde se bavio kompjuterskim dizajnom. Sa Goranom Gajićem i Kojom je u Londonu radio na video-spotovima "Ain't No Reason" i "Evil Man" grupe Disciplin A Kitschme. Bio je kreator i programer multimedijalne prezentacije na albumu Mire Furlan “Songs From The Movies That Have Never Been Made” (1998).

Na sajtu Popboksa čuva se sećanje na Branka Vukojevića; na stranici pod naslovom “Kako je bio rokenrol” nalaze se Vukojevićevi izabrani tekstovi od 1975. do 1991. godine.

• • •

Do sredine pedesetih godina muzički show-business imao je svoju stalnu klijentelu: korporacije u kojima su sedeli sredovečni upravljači servirale su muziku za sredovečne potrošače.

Sredovečnost u ovom kontekstu ne treba bukvalno vezivati za godine, već to pre simbolizuje ustajalost jednog malograđanskog ukusa, koji pod maskom “lepe umetnosti” hrani tipično malograđanski sentiment. Korporativni monopol na radio programima, TV, produkcijama ploča, imao je svoju analogiju u porodičnom krugu gde su roditelji “držali vlast” u izboru onoga što se može slušati i gledati. Posledica: nedostatak specifičnog tinejdžerskog ukusa i pasivno uklapanje u krajnje institucionalizovanu i okoštalu šemu.

Idealan zet: Pat Boone, san svake pristojne tinejdžerke

Photo: Screenshot

Međutim, zapadna civilizacija je posle Drugog svetskog rata doživela privrednu ekspanziju, stvarajući obrazac tzv. “države blagostanja” (bar je građanskoj klasi izgledalo tako, mada su protivrečnosti u društvu samo privremeno prikrivene). To je, između ostalog, dovelo do prave eksplozije masovnih medija. U tim okolnostima, pedesetih godina dolazi do preobražaja čitave generacije pasivnih tinejdžera u armiju aktivnih potrošača i stvara se posebno tinejdžersko tržište.

I sam rock ’n’ roll može se smatrati kao jedna od direktnih posledica tog procesa, jer su klinci u potrazi za individualnošću omogućili stvaranje svoje muzike kao alternative monopolu institucionalizovanog show-businessa. Pribežišta su potražili u do tada maltene proskribovanim muzičkim oblicima sa naglašenim socijalnim i etničkim uticajima (blues, country ’n’ western, rhythm ’n’ blues). Tako nekako stvoren je rock ’n’ roll. Sam termin “generacijski jaz” je u tom periodu postao neizbežni deo svakodnevnog opštenja.

Prilagođavanje zahtevima i ukusima vremena

I pored stvaranja autentičnih vrednosti, rock ’n’ roll nije bio u stanju da potpuno raskine s institucijama show-businessa. Tokom čitave svoje istorije odnos rocka i muzičke industrije se nametnuo kao vrlo kompleksno pitanje, ali su najbolja rock dela uspevala i uspevaju da industriju svedu na obično sredstvo komunikacije, ne dozvoljavajući da imperativ prodaje naruši stvaralački integritet. Međutim, misliti da je industrija ostala pasivna u oblikovanju ukusa i u svojim koristoljubivim namerama, daleko je od istine. No, svoditi rock samo na manipulaciju industrije, kako se to često čini, isto je tako pogrešno kao i iluzija o rocku kao o savršenoj, devičanski čistoj umetničkoj kategoriji.

Sama pojava fabrikovanih tinejdžerskih idola najbolji je primer kako se industrija prilagođavala zahtevima i ukusima vremena. Dok je rock izbacivao samosvojne ličnosti, naglašene individualnosti i određenog profila, industrija je brzo reagovala stvarajući surogate koji su odgovarali uopštenoj slici senzibiliteta tinejdžerske publike. Uzimajući najpovršnija obeležja rocka, stvarani su standardizovani produkti, u pravom smislu te reči. Uz korišćenje iskustava razvijenog marketinga i manipulišući glađu medija, tipizirane naznake imidža primerenog određenom periodu, slagane su kao kockice mozaika u proizvod namenjen posebnoj vrsti potrošača. Teško je mogla da se pronađe razlika u promociji novog deterdženta, na primer, ili nekog od teen-idola. Tako je stvorena čitava plejada pevača koji su bili surogat Elvisa dok je bio u špicu, a kada su posle proboja Beatlesa grupe ušle u modu, industrija je brzo našla odgovor u veštački stvorenim sastavima kao što su Monkees ili Archies.

Neophodno je još jednom naglasiti da svi ljubimci tinejdžerske publike ne spadaju u kategoriju koju smo uslovno nazvali teen-idolima. U ovom članku će najviše pažnje biti posvećeno izvođačima koji svoj uspeh duguju fabrikaciji industrijskih “trustova mozgova” i smišljenoj manipulaciji ukusima i zahtevima tinejdžerske publike. Ne može se poreći da su Beatlesi ili Stonesi, na primer, bili idoli tinejdžera, ali svako zna da je potpuno apsurdno trpati ih u istu vreću s Monkeesima.

Teen-idoli, potrošna roba

Takođe, teen-idole ne bi trebalo mešati sa izvođačima koji su i sami bili u tinejdžerskim godinama u doba postizanja prvih uspeha. Gary Glitter je dobrom delu svoje publike po godinama mogao da bude otac, ali je, svejedno - bio teen-idol. Mada mlađane zvezde najčešće spadaju u kategoriju fabrikovanih ljubimaca, ima dosta izuzetaka koji samo potvrđuju ovo pravilo.

U svetu zašećerenog rocka idoli su potrošna roba i retko neko od njih samih ili industrija ima neke iluzije o tome. Teen-idoli nisu ni namenjeni da traju. Oni zadovoljavaju određenu potrebu u određenom vremenskom periodu, i kada potreba prođe bivaju odbačeni kao najobičniji industrijski proizvod kome je prošao vek trajanja. Po svojim stvaralačkim sposobnostima teen-idoli obično nemaju snage da se transformišu, da odrastu sa svojom publikom. Čim njihova publika počne da pronalazi druge izazove, a generacije koje dolaze ne žele da prihvate nešto što je krojeno za druge - neumitno propadaju. O njima je u ovom napisu reč.

 

Strast i pokret: Chuck Berry na koncertu

Photo: Screenshot

Za razliku od sedamdesetih gde su teen-idoli bili lako prepoznatljiva, posebna kategorija show-businessa, pedesete godine ne pružaju tako jasnu sliku. Ne samo zbog vremena koje je u međuvremenu proteklo i sa sobom u zaborav odnelo mnoge činjenice, već zbog ustrojstva čitavog načina poslovanja i prezentacije. Takođe, merila vrednosti su doživela znatan preobražaj, a upoznavanje sa muzikom pedesetih najbolje nam pokazuje da bi stvaranje nekakve krute formule za prepoznavanje fabrikovanog teen-idola, bez razumevanja specifičnosti vremena, bilo jalov i kvaziakademski posao. Kriterijumi “autentičnosti” i “autorstva” u vidu kakvom su uvedeni tokom drugog dela šezdesetih godina (dobrim delom mistifikovani) teško da na isti način mogu biti primenjeni na same početke rock ere.

Prikaz delovanja teen-idola na izvestan način je i istorija samog rock ’n’ rolla, jer se oni jedino mogu objasniti i shvatiti u odnosu na kretanje trendova “prave stvari”. Zato je i nemoguće ograničiti se na puki enciklopedijski prikaz imena koja su imala tu “čast” da budu svrstana u ovu kategoriju.

Rock’n’roll, deo komunističke zavere

Prvi prototipovi “junaka” ovog članka javljaju se baš u vreme prekida primirja između tri do tada prilično izolovane podvrste američke popularne muzike - šlagera u Tin Pan Alley tradiciji (Perry Como, Sinatra, Frankie Laine...), rhythm ’n’ bluesa i country and westerna - i izlaskom rock ’n’ rolla na nacionalnu pozornicu. Istovremeno, taj period je obeležen rivalstvom između velikih korporacija za proizvodnju i distribuciju ploča i malih nezavisnih etiketa. O tome je dosta pisano u poslednjim brojevima “Džuboksa”, ali treba naglasiti da su nezavisne kompanije bile nosioci fleksibilnije i kreativnije izdavačke politike, u kojoj je neposredna izražajnost, individualnost i neobuzdanost novih stremljenja lakše mogla izaći na svetlo dana. I pored toga što su nezavisne kuće uglavnom operisale na uskoj regionalnoj bazi, ubrzo su se nametnule kao opasan takmac korporacijama koje su bile uspavane i uverene u svoju apsolutnu dominaciju i sigurnost status quo odnosa u industriji zabave.

Alternativni tekst

 

Photo: Screenshot

Ono što je od interesa za našu temu je činjenica da nezavisne kompanije nisu mogle, čak da su i htele, da proizvedu i nametnu tipične teen-idole. Jednostavno, nisu imale sredstava za to, jer su svi glavni mediji bili u rukama korporacije - radio, TV, distribucija ploča na čitavoj teritoriji države, veliki fondovi za reklamu... itd. Ono što “veliki” nisu imali bile su sveže ideje, neposredan kontakt sa novim senzibilitetom i izbor iskusnih, talentovanih kompozitora i producenata “nove muzike”.

Osetivši komešanje u ukusima publike, a naročito tinejdžerske, korporacije su gotovo nevoljno počele da se uključuju u borbu za deo rock ’n’ roll kolača. Ova nevoljnost se nije odnosila na potencijalno sticanje profita, već na rašireni stav da je rock ’n’ roll “prljava muzika”, rasadnik tinejdžerskog varvarizma i iščašena pojava u tkivu “podobne” zabavne industrije pod okriljem građanskog puritanizma. Nisu bile ni retke optužbe da je sve to “komunistička zavera”. Konačno, bilo je to vreme zaleta “hladnog rata” i makartijevskog lova na veštice.

Međutim, rešenje je brzo pronađeno.

Glavnu prepreku “trgovini na veliko” predstavljale su dve stvari - prvo, činjenica da je rhythm ’n’ blues bio pre svega crnačka muzika i to izvorna, bez ustupaka koje su do tada crni zabavljači morali da prave da bi bili prihvaćeni od establišmenta. Drugo, način interpretacije, produkcije i tekstovi nosili su u sebi naglašenu putenost i seksualne implikacije pričane običnim, svakodnevnim jezikom, što je, blago rečeno, bilo naprosto neprihvatljivo za “pošten svet”.

Crni autor, beli pevač

Obrazac za preskakanje tih prepreka lako je ustanovljen. Uzimane su originalne kompozicije crnih autora, ali je pronalažen novi pevač (bele boje kože, da li treba posebno naglašavati), tekstovi i svirka su pažljivim brušenjem ostajali bez svojih oštrih ivica i stvaran je podesan proizvod za široko tržište. Ukratko, taj proces bismo mogli nazvati pretvaranjem suštine u običnu ljusku stila, sa najpovršnijim naznakama originala. Tako je stvorena čiatava armija izvođača koja je pod brižnim rukovodstvom producenata stvarala tzv. ”cover” verzije rytam ‘n’ blues hitova i prva generacija fabrikovanih idola namenjenih teen tržištvu.

Haos na sceni: Bill Haley & His Comets, live

Photo: Screenshot

Primera ima bezbroj. I sam Bill Haley je počeo karijeru u rock ‘n’ roll vodama ”covera”. Tu se još mogu nabrojati Crew Cuts koji su pokrili kompoziciju “Sh-Boom” sastava Chords. Istom pesmom su se oktili još i Sy Oliver, Billy Williams i Stan Freeberg. Među onima koji su ”uleteli” na teen tržište, a kasnije su opravdano zaboravljeni, nalaze se još i imena kao što su McGuire Sisters, Ralph Merterie, Georgia Gibbs, For Lads. Čak su opredeljeni šlageraši imali slične pokušaje – Perry Como sa “Ko Ko Mo” od Gene and Eunice ili Eddie Fisher sa “Dungeree Doll”. Međutim, najviše uspeha od svih “cover” ozvođača imao je Pat Boone. Bogobojažljivi čisti dečko, uvijao je u oblandu takve standarde kao što su “Tutti Frutti”, “Long Tall Saliy” i “Ain’t That a Shame” i iz čitavog poduhvata izašao kao bogat momak sa vrlo diskutabilnim doprinosom rock ’n’ rollu, iako mnogi nalaze da je zaslužan za širu afirmaciju te muzike. U knjizi “Sound of the City” Charlie Gillett je dao vrlo sažetu i uspelu analizu Booneovog delovanja:

“Nasuprot Billu Haleyu, Boonne je bio mlad, lepo je izgledao i imao je izražajniji glas. Ali za razliku od Haleya, on nije bio uključen u duh muzičara iza sebe i za rock ’n’ roll je bio važan utoliko što je doneo nešto poštovanja konzervativaca imidžu muzike. Iako su njegovi rani uspesi kočili sticanje svesti najšire publike o pevačima rock ’n’ rolla i rhythm ’n’ bluesa, možda su indirektno podsticali interes. Malo je disk džokeja, na primer, puštalo originalne verzije Booneovih hitova kao što su ‘Tuttu Frutti’ ili ‘Ain’t That a Shame’, a tek kada su pravi izvođači postali više poznati, Boone se povukao baladama koje je, izgleda, od samog početka više voleo da snima.”

Na kraju, čitav proces “preoblačenja” pesama u “lepše i poštovanije” ruho može se videti na primeru preobražaja čuvene kompozicije “Shake Rattle and Roll” iz prvobitne verzije Joe Turnera u hit Billa Haleya.

Originalni tekst je išao otprilike ovako (prevod je vrlo slobodan):

Izađi iz tog kreveta

I operi svoje lice i ruke.

Idi u kuhinju,

Napravi nešto buke sa loncima i tiganjima.

Nosiš dugačke haljine,

Sunce sija kroz njih.

Ne mogu verovati svojim očima,

Da sve to pripada tebi.

Haley se, međutim, dobro obezbedio od bilo kakvih sugestivnih momenata. Krevet je sasvim nestao iz pesme, a da ne govorimo o onome što se vidi kroz haljinu kada sunce sija kroz nju:

Idi u kuhinju

I zveči sa tim loncima i tiganjima

Okreni mi doručak

Zato što sam gladan

Nosiš te haljine

Kosa ti je lepo uređena

Izgledaš tako topla

Ali ti je srce hladno kao led

 

 

Photo: listforus.net

Iz originala je izbačena čitava jedna posebno opasna strofa:

Rekoh preko brda

I čak dole ispod.

Činiš me da kolutam očima

I posle činiš da škrkućem zubima.

(Nastaviće se)

Oceni 5