Peščana oluja

I
Dana dvadesetčetvrtog, meseca devetog
Godine Gospodnje 1987.
Dok sam sedeo u dnevnoj sobi
I satima blenuo u fregatu na olujnom moru
Odjednom se nešto mrdnulo
Unutar zlatnožućkastog rama
Na Vilerovom goblenu
Sevnula je munja iz tačkastog oblaka
A grom je zagrmeo probijajući bubne opne
Pomrsili mi se konci u glavi
Okrenuo sam izvezenu sliku
Licem ka zidu
Zapušio uši prstima
Nije pomoglo
Grmljavina je i dalje odjekivala
Pretvarajući se u ljudski glas
Koji dolazi sa neodređenog mesta
Istovremeno spolja i iznutra
Jasno sam čuo reči
Užarene zvučne igle
Probadale su mi mozak

Jeremija, Jeremija
Opaši se kao čovek
Izađi u pustinju
I oči će ti se otvoriti

Izmileli su raznobojni konci ispod rama
Splićući se u šaku
Koja me je uhvatila za ruku
I izvela niz stepenište, do ulaza
Šaka je imala čvrst stisak
Kao da je ispletena od čeličnih niti
Hodao sam poput mesečara
Omamljen, sluđen, ubeućen
Među javom i med snom
Noge su koračale nekim svojim putem
Ja sam samo posmatrao sa strane
Šta se zbiva s mojim telom
Posednut, svrgnut, razvlašćen
Napolju me je dočekala peščana oluja
Obrisi zgrada jedva su se nazirali
Ispod mutnog zastora od peska
Vetar je kovitlao sićušna zrna
Gomilajući ih u džinovske dine
Pod kojima su nestajali
Travnjaci, živice i automobili

Gledao sam kroz peščanu maglu
Ljude postrojene u kohorte
Kamenih lica
Kako nepomično stoje na trotoarima
Kako ukočenih očiju zure negde uvis
U nakostrešeni sedokosi kumulus
Odakle je vejao pesak
Poput žutog snega
Preobražavajući Beograd u peščaru
Vetar je silovito duvao
Kroz rupe na njihovim grudima
Stvarajući nepodnošljivi cvileći zvuk
Žive Eolove harfe
Pištale su poput Osmog putnika
Na putu bez povratka
U bezvazdušni prostor
Sa svakim naletom vetra
Rupe su se širile
Kao da je uskovitlani vazduh
Sačinjen od Super silver žileta
Praznina se borila za život
Izgledalo je kao da se neka nevidljiva zver
Nastanjena u ljudima
Posle višedecenijskog sna
Naprasno probudila, gladnija od čopora vukova
I počela da ždere svog domaćina
Sitnozrna pošast šumorila je kroz šupljine 
Curilo je na sve strane
Kao da je svako ljudsko telo
Postalo kladenac peska

Nakon četrdesetak minuta u pustinji
Končana šaka me je povela uz stepenice
Nazad u stan
Posadila me u fotelju
I uplela se u goblen
Svaki konac na svoje mesto
Pogledao sam kroz prozor
Klinci su igrali basket na betonskom terenu
Komšijski psi jurcali među drvećem
Zraci sunca probijali su se kroz krošnje
Milujući listove lipa i kestenova
Nigde nijednog zrna peska
A kamoli malopređašnje Sahare
Vizija je netragom iščezla
Kao da je neko pritisnuo dugme 
Na daljinskom upravljaču
I promenio moj unutrašnji program
Ali je nešto duboko u meni
Nastavilo da curi
Da se rasipa kao pesak

II
Velike su pustinje i sve je pustinja
Samo se povremeno privremeno
Kamuflira betonom i kamenom
Crepom i malterom, drvetom i staklom
Samo se ponekad zakrabulji
Kostima i krvlju, kožom i mesom
Samo se pokadšto maskira
Skupštinskim zdanjima i policijskim stanicama
Sakrije se u zebri i semaforu
Šćućuri se među stranicama Knjige zakona
Pritaji se u novom talasu i radničkom savetu
Primiri se u kućnim vratima
Koja se ne zaključavaju
Letuje u sindikalnom odmaralištu
Sunča se na peščanoj plaži
Barabar s turistima koji ništa ne slute
Svet deluje kao čvrsta gradnja
Zidanica na granitu
Svi zaborave da je ugaoni kamen
Od prašine i snova umešen

Fatamorgana nikad ne traje dugo
Tek jedan tren ili koji vek
A onda pustinja izroni
Iz zemlje, iz neba
Ispod temelja, ispod tepiha
Iz usijane glave, iz zadriglog srca
Podrije tlo pod nogama
Počisti vilajet kao metlom

Ko zaboravi pustinju
Pustoš će mu procvetati
Na mestu gde se nekad nalazila
Porodična kuća s baštom
Ko ne haje za pustinju
Unutrašnji organi će mu se rasuti
Preinačeni u peščanicu
Jer prolazi obličje ovog sveta
Bilo li ili ništa ne bilo
Priviđeno, pa nestalo ga
Razvejalo se vetrom i otišlo
Kao ispod tenkovskih gusenica
Prah i dim u maglu

III
Dana dvadesetčetvrtog, meseca devetog
Godine 1987. posle Hrista
Dođe mi u utvari Reč Gospodnja
Posredstvom Vilerovog goblena
I otvori mi oči
Vidim
Ja, Jeremija Krstić, sin groma
Vidim, ne sanjam