Peščanikova sudska pobeda nad Petrom Lukovićem

Kako ono beše slogan Peščanika: „Ako vam je dobro, onda ništa“. U mom najnovijem sudskom slučaju, hvala na savetu zabrinutim prijateljima iz Peščanika, ništa nije dobro; ne samo da sam mesec dana imao težak bronhitis tj. lakše zapaljenje pluća, te sam u ležećem stavu četiri tjedna kontemplirao kako je i zašto taj slobodarski sajt, neumorni borac za slobodu štampe i govora, sudelovao u zločinačkom postupku tužbe protiv Petra Lukovića, nekadašnjeg glavnog urednika e-novina, već sam obavešten od sudskih izvršitelja da pod hitno platim sudsku kaznu, sudske troškove i sudsku kamatu Peščanikovoj poetskoj uzdanici, izvesnoj Radmili Lazić, zato što sam u likvidiranim e-novinama 22. oktobra 2013. godine objavio satirični osvrt na pjesmu „Očajni psalm“ koju je Peščanik tada ponosno publikovao s političkom idejom da ukaže u kakvom očaju živimo sad/tad (2013) kad više nema takvih slobodara poput Đilasa, Tadića ili Jeremića ili voljene Demokratske stranke u koju se Peščanik do balčaka utopio.

Jedva se setim suđenja s Peščanikovom pjesničkom zvezdom radmilom lazić; bilo je to decembra 2016, sudinica se zvaše Vesna Sekulić, ali je tu presuda koju citiram: „Sud je na glavnoj raspravi izneo sve predložene dokaze, pa je ocenom istih u skladu sa odredbom člana 8 o parničkom postupku utvrdio sledeće činjeničko stanje: Čitanjem članka objavljenog dana 22.10.2013 sa nadnaslovom „Poetry in motion: Radmila Lazić, krik očaja iz Peščanika“ i naslovom „Bespuća penzijske zbiljnosti“ autora Petra Lukovića, utvrđeno je da je ispod naslova objavljena fotografija tužilje uz koju stoji tekst: „Očajna Radmila Lazić: kraj je očajnog meseca, a ja ne primam očajne dve nacionalne penzije“, te da ispod slike stoji tekst sledeće sadržine:

Vlasnica nacionalne penzije države Srbije, pjesnikinja Lazić Radmila, aktivni umirovljenik, neuspešni polemičar državotvorne “Politike”, poražena do nogu u pisanom e-sukobu sa Dašom Drndić, osvedočena patriotkinja, slani element rodoljublja – odjednom je, ničim izazvana, postala zvezda “Peščanika” u popularnoj rubrici “I got talent”. Ovo glasilo Očajne Srbije objavilo je Radmilinu tužbalicu/kričalicu “Očajni psalam”, ali se glavnom uredniku – duboko uronjenom u konceptualnost nečega – to učinilo nedovoljnim; pjesmi je, tvrdi on, falilo “nešto začina” i “malo okusa švicarskog bilja”; kako bi poboljšao okus ove klin-čorbe, glavni urednik se poslužio dodavanjem na stih ili na kiticu; njegove hirurške intervencije prepoznaćete jarko plavom bojom. Ako ignorište tri boje Plavo, ostaje sivo. Očajno peščano  

Piše u presudi (citiram presudu): „Nadalje je na originalni tekst tužiljine pesme plavom bojom dodat tekst autora Petra Lukovića tako da je čitaocima na sledeći način prezentovana tužiljina pesma“:

Živim u Očaj državi koja mi daje nacionalnu penziju
U gradu Očaju gde primam nacionalnu penziju
Međ očajnim ljudima koji nemaju nacionalnu penziju
Ja očajna jer nacionalna penzija kasni par sati
Očajnog dragog grlim čekom nacionalne penzije
Očajnim rukama držim ček nacionalne penzije
Šapućem mu očaj-reči oh, nacionalna penzijo!
Ljubim očaj usnama nacionalne penzije, prhko

Iz očaja decu pravimo zbog nacionalne penzije
U očaju davimo – čim ukinu nacionalnu penziju
Očajem kljukajući zlatnu gusku nac. penzije
Očajančiće naše nacionalne penzije
Da produže rod naš očajni kroz nacionalnu penziju
Ime naše očajno da pronose slavom nacionalne penzije
Očajnu decu rađajući bez nacionalne penzije
A ona još očajniju no national pension, fuck
Itd. nac.penz.
 

Jer Bog očaja nama vlada nacionalnom penzijom
I njegovi očaj-izaslanici koji mi daju nacionalnu penziju
S očaj spravicama u obliku čeka za nacionalnu penziju
Što naše kuće očajem malaju bojom novca nac. penz.
Prozore zastiru očajem mraka nacionalne penzije
I vrata njime okivaju bravom nacionalne penzije
Očaj-zidine dižući oko nas poštarom koji mi daje nac. penz.

Propovedaju očaj-veru krikom nac. penzije
Ubiru berićet i ćar nacionalnom penzijom
Učeći nas Svetom Očaju nacionalne penzije Svetog Save
Kojim ćemo zaslužiti život večni u nac. penziji
Da vaskrsne ljudski rod nacionalne penzije Peščanika
Očajni – Ilić, Lukić, Pančić, Vuković, ali ne i Luković
 

Jagnje koje luta odajama tora nac. penzije
Ne nalazeći kućišta i puta jer je pošta malo dalje
Zore i jutra. nac. penzija dolazi sutra.
Za vjek i vjekov – primaću nacionalnu čast
Prokleta nek si ruko uboga koja me e-ismejava nac. penzijom
Koja ovo zapisa leta Gospodnjeg 2013, kad primih nac. penziju i odoh u manastir

Tužilja je u sudu rekla sledeće (citiram presudu): „Ne govori se o mojoj pesmi već se ta pesma skrnavi dodavanjem aluzija i konkretnih primera koji se odnose samo na moju ličnost a ne na pesmu. Korišćeni su izrazi uličnog vokabulara koji su mene kao osobu uvredili. Govori se o meni kao navodnoj književnici i da se predstavljam svojim imenom i prezimenom, dakle da ja nisam ona za koju se predstavljam...Ugrožena je i moja rodna ravnopravnost, a zadatak medija je promovisanje a ne ugrožavanje rodne ravnopravnosti. Sve me je ovo jako pogodilo, osećala sam se uvređeno i lično i profesionalno. Moj ugled kao književnice je narušen. Takođe me je i pogodilo skrnavljenje mog autorskog dela, a svako ovakav postupak ne može biti umetnički. Takođe me je povredilo što je objavljen umrljan crtež kao moj autoportret“.

A zašto radmilalazić nije tražila da odgovori Lukoviću: „Zato što sam smatrala da ne treba da polemišem s nekim ko me vređa, zato što ja polemišem sa književnicima o književnim temama a ovakvo pisanje nisam smatrala dostojnim mog rada i ličnosti“. Zvezda Peščanika je kao Dobrica Ćosić, ona polemiše samo sa istomišljenicima koji su književnici i umetnici, tu za Lukovića nije bilo mesta.

U izjavi sudu Luković je rekao da je „tužiljinu pesmu iskoristio kao polazište ali sam dodao i nešto svoje kako bih napravio novu literarnu realnost, radio sam jedan vrlo poznat književni postupak star bar dva veka“. Ovaj tekst, rekao je optuženi, nastao je kao hommage velikim umetnicima Kišu („Kako se zove Kiš i šta je po profesiji“, pita sutkinja; „Danilo, književnik“), naročito njegovom delu „Grobnica za Borisa Davidoviča“ („Kako rekoste, Grobnica za....“ pita Vesna Sekulić) i postupku interpolacije („ponovite – inter...“, zbunjena je Sekulić Vesna), a slično su radili Vinaver i Pokret Zenit (u presudi piše „Binaver“ i „pokretzenit“, jer je Vesna tako izdiktirala nesrećnoj daktilografkinji).  

Sud je uzeo u obzir – piše u presudi na desetoj strani sitnog ćiriličnog teksta  - „intenzitet i jačinu bolova“ koju je radmilalazić pretrpela, te je sud našao „pravičnu novčanu nakandu“ od 50.000 dinara, sudske takse od 48.300 dinara, te zateznu kamatu od decembra 2016, mada sam presudu dobio tek danas (12. marta 2018), jer mi ista nije uručena niti sam znao za njeno postojanje.

Ova veličanstvena sudska pobeda Peščanika i njene poetske muze lazićradmile zalečiće makar malo očajnički očaj Peščanikovih političkih kadrova koji su na lokalnim izborima u Beogradu poraženi do balčaka; da li će radmilulazić na slavljeničku večeru voditi 2 Cece, ili će duet Lukić/Vuković krenuti u Rajićevu ulicu da časti lazićradmilu jer se „shopping vratio u grad“, neizvesno je.

Ako je Peščanikovim tužiljama dobro, onda ništa.

A što im ne bi bilo dobro: tisuću dvesta eura od Lukovića – malo li je to u ovim očajnim i očajničkim vremenima psalma, kad slobodu medija brane te hrabre, gramzive žene, poznate po vanrednom smislu za humor? I najvažnije: presudom se zabranjuje satira u Srbiji. O parodijama da i ne govorimo.

Što bi sutkinja rekla: „Kako se zove Kiš i šta je po profesiji?“. Pitajte Peščanik. Točan odgovor vredi svega 1200 eura.