Pesma bune

Mesto pudera i parfema

i krila meka

i mesečine mlake,

mi smo pevali jake

poluglasove levih ekstrema:

mi smo pevali krvavu bunu

protiv boga.

 

I kad je vatra buknula,

naša je struna, trenutno, umuknula,

i prispeo je Prolog:

posle razorenja hrama

pala je gusta tama,

i ranjen je pao sa oltara bog.

 

I kao hladna novembarska kiša

kroz golo granje

padalo je iz mraka lažno saznanje

na naše usijane grane:

 

...Sad su brujale sve oktave

strasti i smrti i mraza.

Oh, bledi vi robovi gordi,

gde su vam sada vaši

crveni akordi?

Koja je vaša staza?...

 

I jedna struja jaka

sa mrkih otpadnika oblaka

uli se u naša srca:

kada je mrtav, sad vas plaši?

Ubili ste ga smeli,

a ne smete da ga pokopate?

Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba

i kao sveća bled leži bauk

što ga bogom zvaste.

 

Ljudi će, braća vaša, izaći iz ćelije

i prestaće tuga i jauk,

jer, eto, boga više nema,

a dete, i trava i dalje raste,

i na staklenom nebu časovnik na dvanaest stuba

i dalje bije sate,

još brže i mnogo veselije.

Priđite mrtvacu bliže. Mrtav je.

I čega vas je onda strah?

I šta vas goni

da se odričete plodova vašeg truda?

To, da ćete sutra, zvono kad zazvoni, postati prah?

Il' senka večnog suda?...

 

I jedna struja smela

oblije naša čela

i dolazi odgovor uma:

- Ovdje je pao bog, svemoćan i sveznajuć i svet,

i boga više nema.

Ovdje se odigrao nečujni vatromet,

i zgarište je grobnica boga.

A tamo, daleko, iza onih šuma,

svi su oltari pali.

I ko ih žali?

Ko ih žali?

 

Kroz vazduh još uvek bruji:

Kraj vaših vijugavih staza

još je u tami,

a kad ostanete u mraku sami

i kad isplamti iz vas ekstaza,

rušenja -

onda će da se probudi vaša savest,

i da vas smrvi.

Zalud je teklo more krvi.

bog je uvek bio i uvek biće!

Teško vama, kad sami

ostanete u tami!

 

Ali kad ponovo počne da sviće,

mi ćemo svojom rukom

svoje rasporiti grudi;

i pozvaćemo na hajku

sve žene i decu i ljude.

I ako ima u nama boga,

iskopaćemo ga iz svojih duša.

I onda ćemo narediti

da udari u talambas i balalajku

i da se kolo povede

od severnog do južnog pola.

I to će biti dan Čovečjeg bola -

al' boga neće biti.

 

Al će ponovo doći noć!...

Ali ćemo i mi, s noževima u ruci,

nad dušama svojim bditi,

cele noći, u zasedi.

I svakodnevno ćemo piti

iz čaše crvenog bezvjerja.

I opet ćemo pobediti.

 

I pred čovekom će pasti bog!