Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Lu Rid
Louu 02 S

Photo: Reaction.life

Pesme za odrasle

Izašli smo sa koncerta „Velvet andergraunda“ u pariskom „Bataklanu“ 1972. – tačnije, sa koncerta ponovo oformljenog „Velveta“, minus ritmika, Morin Taker i Sterling Morison, neke vrste „Anplagda“ pre vremena – čvrsto rešeni, naravno, nekoliko godina pošto je pravi trenutak za to prošao, da hodamo opasnom stranom ulice, da nabacimo „maks“, možda i zacrnimo predeo oko očiju, da se oblačimo isključivo u crno i jedemo isključivo banane, i eventualno postavimo sebi par pitanja o našoj hipotetičkoj biseksualnosti. Što će reći da nam je ovaj koncert naročito – jedan od onih koji je organizovao odlični Pop 2 – izmenio perspektive, kao što će se to ponovo dogoditi posle koncerta grupe „Roksi mjuzik“.

Bili smo opčinjeni Luom Ridom. Zbog njegove istovremene prisutnosti i odsutnosti, njegove dvosmislenosti, njegove hladnoće, njegovog glasa i stava, niko od nas nije imao naročitu želju, ma koliko da smo bili zagriženi fanovi, da mu prijateljski priđe i proćaska, sigurno zato što nam je prijala ta egzistencijalna nelagoda budućeg autora albuma Coney Island Baby. Prirodno je uspeo da nametne to odstojanje koje je neodoljivo podsećalo na neku vrstu bezbednosne zone.

Zato sam se tako silno iznenadio kada je nekoliko godina kasnije slučaj hteo da se sretnemo, pod krajnje običnim okolnostima. Ludo sam se provodio po Njujorku pokušavajući da doprem do Majlsa Dejvisa, o kome sam želeo da napišem knjigu. Ukrštali su mi se putevi sa onima koji su sa Majlsom svirali u bendu u njegovoj elektronskoj fazi (Koriom, Džaretom, Maklohlinom, Zavinulom i drugima), ali što se susreta s njim tiče: mrka kapa. Bio sam novinar u početničkom zanosu. Ali dobro, lutao sam kroz Veliku jabuku kao crv kroz voćku, mlad i zelen, polako shvatajući da se susret nikada neće dogoditi. U međuvremenu sam se družio sa svojim novim prijateljem Garlandom Džefrisom, koji me je malo-pomalo upoznao sa svim svojim ortacima, između ostalog i sa Luom Ridom. Upoznali su se na Univerzitetu u Sirakjusu (u državi Njujork) početkom šezdesetih, u vreme kad je Lu sreo Sterlinga Morisona i kad mu je profesor književnosti bio ni manje ni više nego Delmor Švarc, kome je „Velvet“ kasnije odao počast pesmom „European Son“.

I tako mi jedne večeri jedemo sladoled na terasi bara na uglu Druge avenije i Dvanaeste ulice, kad s čuđenjem začuh kako Garland dovikuje jednom prolazniku: „Hey, Lou!“ Umalo se nisam ugušio svojom kuglom kad shvatih da je reč o Luu, jednom jedinom, pravom. Bio sam vrlo uzbuđen, a i vi biste na mom mestu, što konačno imam priliku da vidim Lua, i to tako izbliza. Bio je s jednom fatalnom brinetom koja ga je držala podruku, i on se oslobodi njenog stiska da bi zagrlio Garlanda u izlivu muževne nežnosti. Nisu se dugo videli i bili su vrlo srećni zbog ponovnog susreta. Garland me predstavi i ja ugledah široki osmeh na Luovom licu, poslednju stvar kojoj sam mogao da se nadam. Očigledno je tog dana bio izuzetno dobro raspoložen, bar je privatno imao napad pažljivosti i ljubaznosti. Njih dvojica su se poznavala već godinama i Garland mi je čak otkrio da je učestvovao u horskom pevanju čuvenog du du du du du du du di du dela iz „Walk on the Wild Side“. Uprkos ledeno hladnom sladoledu, atmosfera je bila vrlo topla.

Godinu ili dve kasnije, Lu je izbacio novi album, Blue Mask, koji smo oduševljeno slušali i koji je označio jasnu prekretnicu u njegovoj inspiraciji. Dole maske, mogao se i tako nazvati, ako bismo se upuštali u prevođenje naslova rokenrol albuma kao što rade sa romanima i filmovima. Iako se možda čini kao dobra ideja, velika većina anglosaksonskih naslova mnogo bi izgubila bukvalnim prevođenjem.

I ja ga tako, bez nade u pozitivan odgovor, zamolih za intervju. Retko ih je davao i, zanimljivo, u to vreme je redom izbegavao sve televizije. Na moje veliko iznenađenje, on pristade. Ugovorio sam sastanak kod Rokija, vlasnika salona „Rok her“ u Ulici Lombardijaca, koji je, kako je i samo ime salona govorilo, voleo rok i kosu, i tuda su prolazili svi Parižani koji su nosili „banane“, čirokane, pompadure, „pačji rep“ i ostale kreativne frizure. Roki nas je primio u svom stanu na Monmartru, spektakularnom dupleksu u čistom gotičkom stilu. Kao u jednom od onih zamkova iz filmova produkcijske kuće „Hamer“, i niko se ne bi iznenadio da su Vinsent Prajs ili Kristofer Li banuli iz toaleta. Tu smo se ritualno okupljali (u stanu, ne u toaletu, mada...) sa Manevrom, Dioneom, Kalfonom, Bergmanom i tadašnjom ekipom prilikom svakog prikazivanja Dece roka. Usred salona bio je postavljen bilijar, te sam predložio Luu da odigramo koju partiju i da mi on usput odgovori na par pitanja.

Bio je svestan čudnovatosti mesta, kao i domaćina – Roki strahovito muca kad govori, što je, ako možda ne znate, moguća posledica velikog uzbuđenja kao što je, na primer, uzbuđenje izazvano činjenicom da vam je Lu Rid došao u kućnu posetu. Osećao sam kako se Lu malo-pomalo, neosetno opušta. Što je vrlo srećna i obećavajuća okolnost, s obzirom na to koliko ovaj momak po prirodi nije opušten. (O tome sam opet skoro razmišljao gledajući ga kako u duetu sa Kostelom peva svoju božanstvenu „A Perfect Day“. Onako zategnut kao da je progutao motku ispred mikrofona, kao da ne zna šta će s rukama, dirljivo nespretan, podsetio me je na Šarlot Gensbur kao pevačicu.)

Uzeli smo takove, postavili kugle, na brzinu sam ga podsetio pravila igre, kao i na to koliko je adekvatno stanje uma bitno da bi kontrolisao pokrete, i pitao sam ga prvo zašto je odlučio da nosi masku, i zašto baš plavu, kao Fantomas (1).

„Promenio sam se, kao i svi ostali. Ostario sam, ali mislim ipak da sve te promene idu u dobrom smeru. Bolji sam nego što sam bio. I u poslu, i kao osoba. Pisanje mi je jasnije, preciznije, finije, stalnije. I moja muzika se poboljšala. Pročišćenija je. Na ovom albumu sam imao najveću kontrolu nad sobom i nad procesom snimanja. Slike od ranije samo su slike, stvarne iako to nisu, te otuda ideja o maski. Plava me podseća na melanholiju, ali ja sam hteo noćnoplavu, tamnu kao džemper koji nosim. Plavu kao Dunav... no to je u stvari mogla biti bilo koja boja.“

Slike od ranije?

„Sve one slike koje mi prianjaju uz kožu, droga, seks, samo su slike, ništa više od toga. Ne treba ih shvatati previše ozbiljno, puštati da postoje umesto vas.

Veoma sam zahvalan ljudima koji kupuju moje albume, pre svega zato što mi to omogućava da snimam nove, i iskreno, mislim da ti ljudi ne očekuju od mene da uradim nešto otkačeno. Ne verujem u to ni na trenutak. Mislim da oni žele Lua Rida, da vide šta Lu Rid može, nezavisno od teme o kojoj govori, i ja zapinjem iz petnih žila da to radim najbolje što mogu. Još više zapinjem da to u današnje vreme uradim na najčistiji mogući način, najzreliji. Trudim se da snimam zrele albume za zrele ljude. Ne pišem za klince. Mnogo volim kad me slušaju, ali ne pišem za njih. Oduvek sam se obraćao odraslima. Ne bavim se njihovim reakcijama ili očekivanjima, ja tako ne mogu da radim. Ja jedino mogu da se trudim da budem najbolji mogući – izvinjavam se ako to zvuči pomalo pretenciozno.“

Malo je falilo da mu uputim ohrabrujući osmeh, ali nije mi dao vremena, jer je odmah nastavio:

„Ne verujem da ljudi kupuju albume Lua Rida očekujući nešto posebno. Oni očekuju izvesni kvalitet, baš kao i ja. Ne viđam više one sa kojima sam se ranije družio. Ne zanimaju nas više iste stvari. Ne zanimaju me više, a ni ja njih. Viđam se s drugim, drugačijim ljudima. Teško mi je da se susrećem s ljudima, jer oni misle da će se sresti sa Luom Ridom, što je u izvesnom smislu dobro, jer mi omogućava da upoznam one koje želim da upoznam, ali to je istovremeno i prepreka. Jedan deo mene u tome uspeva, ako imam gitaru u ruci i tekstove pesama koje sam napisao: u tom slučaju, mogu da se obratim mnogima istovremeno. Ali privatno, oči u oči, to mi je prilično teško. Ne mogu da govorim: Ja sam Lu Rid. Jer to ne znači ništa. To znači: ustajem ujutru iz kreveta, i to je to. Isto kao što si ti Antoan. Šta to znači? Ništa. Radio – ne radio svoju emisiju, zar je to uopšte bitno? Koga briga?“

Hteo sam da mu odgovorim da poznajem bar jednu osobu koju je briga, i da se ta osoba nalazi baš ovde, prekoputa njega, kad se odjednom dogodi čudo. Garantujem da sam najlošiji igrač bilijara u univerzumu, noćna mora tananih zelenih čoja bilijarskih stolova, ali slučajno sam uspeo da izvedem majstoriju sa tri martinele. Lu napusti svoj rezervisani stav i uputi mi osmeh, kao nemi kompliment. Drugi po redu, ako računamo onaj prilikom našeg prvog susreta. Učinilo mi se čak da sam iza njegovih rej ban avijatičarskih naočara, koje u to vreme još nisu bile simbol prestiža, nazreo uzbuđeni pogled poznavaoca. Nastavio je.

„Baš čudno, malopre si mi objašnjavao kako se igra bilijar i rekao da treba da se opustim i zauzmem dobar položaj. Bavim se kung-fuom i tai-či-čuanom, vrlo sporim i vrlo opuštajućim disciplinama. Jedna jedina stvar me zanima u poslednje vreme, a to nisu ni moj imidž, ni teme mojih pesama, već da pružim rokenrolu odrasle pesme, da govorim o onome što mi se čini zanimljivim i što se može slušati, a da vam pritom ne bude neprijatno, ili da imate dvanaest godina. Želim da pišem na drugom nivou, na nivou Magbeta, Hamleta, Kralja Lira, Otela, da pronađem taj nivo pisanja u rokenrolu.“

Pogledao sam ga krišom krajičkom oka da vidim hoće li posle ovakve uzjave prasnuti u smeh, ali nije. Stajao je tamo, strog i zategnut kao struna, i uopšte nije bio raspoložen za šalu.

„Ozbiljan sam. Danas se jedino govori o instrumentima, ostalo se ne računa. Niko sem mene ne piše kako treba.“

Umalo da udari jednu kuglu, ali iskreno, posle moje majstorije, teško da je imao šanse. I nisam razumeo zašto, ali odlučio je da se osveti jadnim Englezima, koji njemu nisu učinili ništa nažao.

„Mislim da bi Englezima trebalo zabraniti da sviraju rok. Ne dozvoliti im da pipnu gitaru. Amerikanci su čudni. Ne slušaju američke grupe, nego luduju za engleskim. A na svaku englesku grupu postoji dve hiljade Amerikanaca koji rade identičnu stvar, samo bolje.“

Suzdržao sam se da se ne usprotivim, shvatajući da bi prepirka svakako bila isprazna. I u sebi sam procenio da je Luova umetnost, iako je on sanjao da nastavi Šekspirovim stopama, počivala u njegovoj očiglednoj jednostavnosti. Nastavio je, kao da mi čita misli.

„Pišem vrlo jednostavne pesme, pomoću dva-tri akorda, ne više, u dva-tri različita ključa. Svako ko je učio da svira gitaru makar i pola sata mogao bi da svira moje pesme bez problema. Ne zanima me da idem dalje, da pokušam da sviram... salsu, na primer. Želim da se usredsredim na kombinovanje jednostavnih akorda; tako može da se odsvira milion melodija. Volim te kombinacije, uvek sam ih koristio.“

Narednih nekoliko trenutaka pričali smo o našem zajedničkom prijatelju, Njujorku, i o nekoliko onih „sa kojima se ranije družio i koji ga više ne zanimaju“.

Tri godine kasnije, videli smo se povodom novog i poslednjeg intervjua, pod znatno formalnijim okolnostima. Jedva sam ga prepoznao. Uzdržan, hladan, dalek, odgovorio je bez toplote i žara na nekoliko pitanja koja sam mu postavio o novom albumu, koji ne budi u meni nikakva posebna sećanja, i to kao da se nikad u životu pre toga nismo videli. Pomislio sam u jednom trenutku da ga čačnem i pitam, na primer, zašto ga je Lester Bengs toliko uzeo na zub i zove ga „patetični patuljak smrti“, ali moram da priznam da sam izgubio volju. Zagrada se zatvorila.

Lu je opet postao Lu Rid.

(1) Jedan od najpopularnijih negativaca francuske kriminalističke proze.

Oceni 5