Ploče koje nisu na prodaju (2): Television - "Marquee Moon"
Television

Photo: NYRock

Pesnička situacija

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Postojale su mnoge stvari koje su tokom druge polovine sedamdesetih plenile našu pažnju. Disko, Tito i dalje, Frakcija Crvene Armije, sistem socijalističkog samoupravljanja, punk, sloboda autostopiranja po Evropi, naručivanje ploča od Cob Recordsa iz Velsa, poraz Crvene zvezde u Menhengladbahu u finalu Kupa UEFA od već dobro zanemoćale Borusije, a zbog nepravedno dosuđenog penala (ili su to već bile sankcije?). Bilo je i ružnih stvari, ali o njima drugom prilikom.

Službeno se za početak nečjeg ozbiljnog slušanja muzike uzima sve i svašta, ali se u mom slučaju radilo o trenutku kad sam na malom crnom japanskom tranzistoru potražio emisiju „Vibracije“, koju je na Studiju B vodio i uređivao Sloba Konjović, tadašnji i sadašnji muzički urednik tog radija i jedini Sloba u gradu kog moja generacija poznaje. Bio je to januar 1977.

Nisam siguran koje je ploče predstavio u prvoj emisiji koju sam slušao, ali sistem je bio sledeći: prvi sat - samo noviteti, drugi sat - prelazimo na klasike, obično suvislo „teške“ ili predugačke pesme koje se nisu dale prilagoditi običnom radijskom programu. Tako smo u prvom delu slušali snimke s prvog albuma nove, tad nepoznate grupe The Jam, ili neki singl od Damned, Advertsa, Tom Pettyja, Ultravox ili Blondie, usput se uverivši još jednom da su The Stranglers neprikosnoveno najveći, i sve to pre albuma Sex Pistolsa. U drugom odeljku bi Iggy Pop, Lou Reed i David Bowie došli na svoje, osim ako urednik ne bi s užitkom pustio tridesetominutnu live verziju Dazed and Confused nekih Led Zeppelin.

A o Neil Youngu - ništa.

U svakom slučaju, tad doživljena čar otkrivanja novih stvari dok se još dešavaju u svetu, drži me i danas, kao sasvim privatna potreba koju ponekad nije zgoreg podeliti s nekim. Naravno da je stotine drugih ploča i grupa prozvrčalo kroz taj tranzistor i naravno da sam do sad shvatio i poređao u sebi mnoge stvari drugačije nego tada, ali imam puno razloga da se vratim baš na grupu Television. Pre svega zato što je njihov debi album možda prva ploča koju sam zavoleo a da nisam u njoj gledao produžetak neke svoje priče ili potvrdu nečeg što sam već mislio. Television su kao i Neil Young, Joni Mitchel ili Bob Dylan imali meni da ispričaju priče. Pritom, nisu imali težinu već priznatih rock'n'roll apostola, niti je iko znao za njih. Za mene - prava draž privatnog otkrića i prvi osećaj da nekog tamo napolju poznaješ pošto ti se obraća na način na koji bi se i ti njemu obratio da možeš, i priča o stvarima o kojima bi ti želeo da pričaš (posle toga taj doživljaj je mnogo puta ponovljen- radilo se o prvim snimcima Sex Pistolsa, Pere Ubu, The Clash...)

Made in New York: Grupa Television

Grupa o čijoj ploči želim da pišem doživljavala je najave tipa „naslovna pesma s prvog albuma grupe Television, koja, netipično za new wave sastave, traje petnaest minuta“ i dolazila je iz grada Njujorka. Zasenjeni engleskim punkom i tekstovima u „Ilustrovanoj politici“ u kojima je reporter s lica mesta javljao o skandalozno ofarbanim i odevenim mladim propalicama, uspeli smo da propustimo osnovnu informaciju da je cela stvar mirno proistekla iz njujorške glam-hard-rock estetike prve polovine sedamdesetih. I da nije obavezno značila da se mora glavom kroz zid. Naročito tvrd.

U to vreme su Tom Verlaine i Richard Hell sedeli na koledžu i sanjarili o pesnicima tipa Rimbauda i Uysmansa, zagovarajući koncepciju proširenja čula pesničkim sredstvima, da bi se svet bolje osetio (šta god to značilo). Ne bez razloga, treba reći da je tadašnja rock generacija posle The Doorsa otkrila da su njene moguće preteče francuski i engleski romantičarski pesnici - ista vrsta otpadništva od društva, nekonformizma, egzaltiranosti čula, mladalačke lepote - samo u XIX veku nije još bilo pop kulture (vidi Patti Smith). Njihov mladićki sastav Neon Boys ostavio je za sobom samo jedan raritetan singl (1975), pre nego što je posle dvogodišnjeg lutanja Tom Verlaine imao ekipu sposobnu da sastavi na vinil njegove gitarske izmišljotine s kojima Richard Hell nije hteo da ima ništa, te je napustio grupu. Za Hella je ovo postala isprazna avantura, pošto je on sam bio oličenje svega u punku što je dovodilo u pitanje (i modni uzor za engleske punkere, od zihernadle preko razderane majce do kose koja štrči), dok je Verlaine bio oličenje onog ko ništa ne dovodi u pitanje. Mislim, u svako doba bih pre pisao o Hellu i njegovim Viodiods (čiji LP Blank Generation jeste i dalje jedan od najboljih koje imam u kući), nego o Verlainu, da Television posle nisu snimili dva albuma koja su 1977. i 1978. na svoj tih način značila mnogo više od galame koju su odjednom svi okolo dizali.

Marquee Moon, naslovna pesma s debija, zaista predstavlja nešto što se samo slutilo da je moguće: napraviti ne-dosadnu pesmu koja počiva na solažama, a traje mnogo minuta (ne pokušavajte kod kuće to da radite). U stvari, do Dinosaur Jr. nisam čuo nikog ko je to uspeo da izvede ponovo. Ovde je bila izmišljena jedna varijanta new wave sviranja gitare koja se malo razlikovala od Neil Youngovog doslovnog opisivanja osećanja gitarom, a što se sastojalo iz izmišljanja nove pesme usred pesme koja teče. Pomak je, zapravo, bio gigantski, jer je unapredio u pravilo nešto što je do tad bilo izuzetak.

Gitaristički tandem: Tom Verlaine i Richard LloydVerlaine je, u stvari, do kraja osmislio nešto što je već tu i tamo postojalo u naznakama kod raznih grupa, a što se sme nazvati osećajnom rock'n'roll muzikom za intelektualce, ne posegavši pri tom u tad moderne pozajmice iz folk, country i jazz muzike. Nije nimalo čudno što ga se Hell odrekao. Kad pogledate sve one neobične reči kao naslove pesama - Elevation, Friction ili Venus de Milo, morate razumeti svakog ko je u tom trenutku traćio istinsku muziku koja je prostim rečima opisivala zbivanja i ljudska stanja i prilike (punk) i okretao glavu od Verlainovih pesničkih avantura iza „pokidane zavese“ ili kroz „svetlo koje vodi“. Ipak, baš u tome je ležala draž. Ili možda postoji neko ko ne želi da padne u ruke devojci čija lepota dostiže onu Miloske Venere? Dakle, bez obzira što je tu i tamo kitio tekstove svojih pesama rečima koje su u engleskom jeziku retkost, i što mu je svaka pesma bila nova „pesnička situacija”, a ne spisak stvarnih dešavanja (što je bio zahtev trenutka u rock muzici), Verlaine je napravio ključni pomak u trenutku kad je središte svojih opisnih kratkih priča smestio na ulicu i u centar grada. Takvi stihovi su u rock muziku ušli preko folka i Bob Dylana, ali pravo rock obličje su počeli da dobijaju tek tokom sedamdesetih godina. Television su u tome bili i ostali kao protagonisti koji su dali dušu gradskim storijama, a one su u njihovom slučaju bile vezane za Njujork, „glavni grad sveta”.    

Za divno čudo, sve ovo u Beogradu 1977/78. nije značilo mnogo. Television su ljudi slušali, ali ih niko nije obožavao, a naročito „skidao”. I sad ćete naći pojedince u gradu koji misle da je to duboka nepravda, ali takva je bila karijera ove grupe i kod kuće. Veoma cenjeni, pa i voljeni, ali nikad popularni, Television su se raspali vrlo brzo, posle još jednog sjajnog albuma - Adventure (koji vrvi od prekrasnih melodija i magičnih momenata, kao što su Days, Carried Away, Foxhole ili vilinski Dream's Dream, koji je valjda trebalo da bude novi Marqee Moon, te jedna od najvećih ljubavnih epopeja u tadašnjem rocku - Fire). Suprotno onome što očekuje kritičarska logika koja je sama pre desetak godina izmislila famu „teškog drugog albuma” (kao da je to neki ispit muškosti za nesrećne rock grupe), drugi album Television je bio samo prilika da se zabeleži još dragocenosti. Na njemu su prostrli toliko dobrih melodija da bi neke današnje grupe lagano krckale takav opus bar tri godine praveći karijeru po engleskim novinama. Nažalost, Television su u svom zaluđenju melodijom i refrenom uspeli da se toliko uspešno otarase bilo kakvog oreola Radikalno Novog i Progresivnog da niko nije nalazio shodno da ih posebno podržava u vremenu u kome se činilo da je za našu budućnost presudno stati iza svega što dovodi u pitanje opšte ustrojstvo stvari. I tako - nije bilo tragova koje su Television ostavili za sobom, niko ih nije sledio i ni na koga nisu direktno uticali.

Razlog za ovo je jedinstvenost i autentičnost vizije Tom Verlaina koja se nije mogla prekopirati. Na njegovu idiosinkratičnost se nadovezala njegova „starinskost”, odnosno „neradikalnost”. Stvarno je bio trenutak za jezgrovite izjave i eksplozije čiste energije, te za drugi, agresivni stil sviranja gitare. Television su u svetu punka i new wavea ipak delovali kao dobronamerni stranac ili čak posetilac iz prošlosti. Tek mnogo godina kasnije moglo se bolje sagledati da su vrednosti koje su Verlain i prijatelji zastupali neke od neprolaznih vrednosti.

Svet iz gitarskih i pesničkih asocijacija: Grupa Television

Čini mi se da je deo čarolije Television zvuka (kao i svaka velika grupa oni su izmislili „svoj zvuk”) u inventivnosti kojom je Verlain upražnjavao već poznata rešenja, praveći nekakav svoj lirsko-opisni stil sviranja (nagrađen pomenutim tekstovima s upečatiljivim slikama i pričama). Tako je, koristeći i neke klasične, tokom sedamdesetih godina već zlorabljene trikove gitarskih majstora, uvek uspevao svoje pesme da stavi pod kontrolu osnovne melodije koja kao da je stalno skrivala potencijalni  pop hit u sebi i atmosferu koja leluja između blage, razdragane opijenosti i sanjarenja. Uvek se činilo da je njegova melodija vazdušasto laka, što je, naravno, nenormalno teško izvesti ako imate samo električnu gitaru i klasični bend iza sebe. Uz to, tu je i činjenica da je njegova muzika uhvatila onu ugaslu osećajnost gradsko-otpadničkog miljea tadašnjeg Njujorka, pred-punk spleen koji se fino nadovezao na mračna raspoloženja što su sredinom sedamdesetih morila druge velike rock autore „koji su govorili ono što smo svi osećali”. Television su pronalazili mesta za nove, sveže gitarske melodije i nove, sveže stihove, nadovezujući se na velike ploče klasične rock muzike na nov način. Ništa više, ali i ništa manje od toga. Njihova veličina je upravo u tome što nisu bili inovatori.

Kao jedna od prvih grupa kod koje je rock gitara bila potpuno oslobođena preteranog robovanja blues korenima, Television su bili jedna od prvih grupa koja je stvorila svoj svet iz gitarskih i pesničkih asocijacija, otvarajući put za sve ostale nove sastave iz osamdesetih godina koji više nisu ni pomišljali na Muddy Watersa. Savremeni jezik električne gitare počeo je baš ovde. Osim toga, negde usred velikog grada oni su sasvim slobodno sanjali velike, romantične gradske priče koje su se probijale između novih „ozbiljnih”, simbolističkih inspiracija, najavljujući svet nove romantike koja će tek doći.

P.S. Nijedna moja ploča nije na prodaju. Još uvek žalim zbog onih tri-četiri koje sam prodao. Nemojte to raditi.

* Autor je rock publicista iz Beograda. Ovaj tekst objavljen je u drugom broju XZ magazina, novembra 1996. godine

Oceni 5