Rečnik paraknjiževnih termina: Tapkanje nad prazninom
braca hodac

Hodanje na 33 i 45 obrtaja: Kritičar na žici

Photo: Braca Stefanović

Pesničke akrobate na metafizičkom užetu

TAPKANJE NAD PRAZNINOM – Termin koji je smislio Tihomir Brajović kako bi opisao zajedničku transsimbolističku poetiku srpskih pesnika devedesetih: Dragana Jovanovića Danilova, Saše Radojčića, Saše Jelenkovića, Nenada Šaponje i Vojislava Karanovića. Brajovićev ingeniozni pojam povratno je delovao i na same pesnike, otuda naslov knjige D. J. Danilova "Gnezdo nad ponorom". Termin je nastao kao obol postmodernom vremenu kojem je svojstveno mešanje sadržaja iz visoke i niske kulture. Vizuelni ekvivalent Brajovićevom pojmu nije teško pronaći, dovoljno je setiti se crtanih filmova o Peri Kojotu i Ptici Trkačici, pogotovo onih kadrova u kojima se Pera Kojot, jureći svoj rastrčani plen, odjednom nađe nad ponorom i zastane u vazduhu, nesvestan gde se nalazi. Ponekad opipa stopalom ima li čvrstog tla ispod, i tek kad shvati da se našao nad provalijom i da tapka nad prazninom – sila gravitacije počne da deluje i nesuđeni pticožder pada u ambis.

Pokušavajući da odredi poziciju transsimbolista, Brajović mudro zbori o metafizici odsutnosti, o strahobalnoj situaciji u kojoj "pevanje na 'dosuđenom jeziku' o svetu u kojem su i pouzdanost jezika i postojanost sveta dovedeni u pitanje zahteva jednu naročitu ekvilibristiku, veštinu balansiranja iznad ispražnjenog prostora na užetu što svaki čas izmiče ispod nogu, budući da se na oba kraja drži jedino za volju za držanjem"[1]. Ne znam kako je vama, ali ja sam se sav naježio. Nešto mi se u stomaku zgrčilo, gledam pesnike kako balansiraju na užetu, ispod njih se otvorio ponor, strahujem da bi svakog časa mogli da se stropoštaju i odu Bogu na istinu, prosto živ nisam. Šta ako iznenada uže postane bezvoljno, nikad se s tim konopcima ne zna, šta ako volja za držanjem za koju se drži odjedared popusti? Ja ovo više ne mogu da gledam, profesore Brajoviću, pomagajte, utešite publiku u pesničkom cirkusu. Naravno, moj strah je bio potpuno bezrazložan, nije ta artistička šetnja po konopcu tako strašna kao što izgleda, samo sam ja naivan, pa kritičare shvatam doslovno. Brajović ima utehu za zaprepašćene gledaoce, pa kaže da "hodači nad prazninom" za sobom imaju "začuđene poglede onih koji i dalje veruju da se s visine može prizemljiti samo o tvrdu podlogu koju osećaju pod sobom, pa u celom preduzeću vide tek puko pelivanstvo"[2].

Uh! Dobro je, bar neće biti mrtvih pesnika. Doduše, u vreme kad transsimbolisti izvode svoju cirkusku tačku nad, kako vidimo, potpuno bezopasnim ponorom, sve tapkajući u vazduhu, neki pesnici su ubijeni. Na primer Milan Milišić, koji je stradao kao žrtva srpsko-crnogorske agresije na Dubrovnik, ali to se srpskih transsimbolista ništa ne tiče. Oni su potpuno usredsređeni na uže po kojem hodaju, to je težak akrobatski poduhvat koji zahteva punu koncentraciju, ne može se u takvoj nezgodnoj poziciji pesnička pažnja rasipati na kojekakve sitnice poput granatiranja Dubrovnika, razaranja Vukovara, opsade Sarajeva, proterivanja hiljada ljudi i nekog tamo genocidčića. Nije u pitanju ravnodušnost prema ljudskoj patnji, kako im spočitavaju zlobnici, već neizmerna težina artističke tačke koja od pesničkog akrobate traži apsolutnu koncentraciju, inače ode glava. Ili bar poglavlje.

Ne znam samo zašto profesor Brajović potcenjuje pelivanstvo, pridajući mu pežorativan karakter. Pelivani su majstori svog posla, dosta teškog i rizičnog, hod po realnom konopcu ili stvarnoj žici nije nimalo bezopasna rabota, tu je često glava u torbi ili bar rizik od ozbiljne povrede na radu. Pelivanstvo zahteva vrhunsku veštinu, ne vidim nijedan razlog da se ovaj plemeniti zanat nipodaštava, pogotovo što donosi radost mnogima (što, usput budi rečeno, ponekad čini i poezija), za razliku od kritika Tihomira Brajovića i transsimbolističkih stihova koje, u najboljem slučaju, kako je sličnim povodom rekao Gombrovič – samo poštuju, ali ih niko ne voli.

Brajović se pokazuje kao utešitelj bez premca, prvo nas je umirio saznanjem da našim pesničkim akrobatama ne preti da ljosnu o tvrdu podlogu i razbiju se u paramparčad, a onda nam dodatno blaži strepnju: "Ali tapkanje nad prazninom nije isto što i tapkanje u mraku"[3]. Verovatno zbog reflektora koji osvetljavaju cirkusku šatru, pomislio bi naivni čitalac bukvalista. E, nije. Nego zato što to tapkanje, "ma koliko aporetično bilo" – "može da se osloni na dve stvari: pamćenje i sopstveno osećanje", poučitelno zbori prof. Brajović, stručnjak za akrobacije.

Zašto bi tako varljiva stvar poput pamćenja bila čvršći oslonac od jezika, pogotovo od pisanih dokumenata, to nije lako utvrditi ni sedeći u udobnoj fotelji, a kamoli ekvilibrirajući na metafizičkom užetu nad fiktivnim ponorom. O nestalnosti osećanja bolje je i ne govoriti, tome u prilog najbolje govore stihovi samih transsimbolista. Evo, na primer, Dragan Jovanović Danilov čas mrzi ćubaste ptice, čas ga strašno ozleđuje što više nije narandžast, onda prebacuje sebi što nije polje raži, pa bude uzbuđeni kruh, žali se da nikad neće biti odmoran i lak, kukumavče da ga mermer boli kao ubod krina i Luča mikrokozma, pretvara se u padajuću ružu s licem uplašene životinje od meda (opa, ipak je volja za držanjem popustila!); zatim mu bude hladno pa naloži sve lastavice, kao džemperčiće, pod strehama secesionističke arhitekture; potom ga zaskoči tiha mimoza ostranenija, spopadne ga strah od guščjeg perja kad veje dole na rogoz, a svi protekli dani mu se preinače u buter. I sve tako, iz pesme u pesmu, kroz sve odaje "Kuće Bahove muzike", pa se ti, nesrećni čitaoče, tu snađi i oslonac pronađi. Brajović ilustruje nalaženje pobrojanih oslonaca stihovima Saše Jelenkovića: "Ponovo treba proći / pored istih stvari (…) iznova se snaći u rečima". Jeste, treba se snaći, i u rečima i u životu, a pesnici transsimbolizma se su pokazali kao dosta uspešni delatnici u disciplini snalaženja, uzalud su bila sva naša strahovanja za njihovu sudbinu, kako pesničku tako i akrobatsku.

Pošto je profesor Brajović već utešio čitaoce, red je da mu čitaoci uzvrate istom merom utaživanja ljute duševne bure. Svi ti užasi koje Brajović nabraja u svom eseju, nepouzdanost jezika, nepostojanost sveta, metafizika odsutnosti, zjapeća praznina, uže koje se drži samo za volju za držanjem i slične ale i bauci – nije sve to tako strašno kao što izgleda na prvi pogled. Sve je to onako, akademsko zaplašivanje, horor film koji ne predstavlja stvarnu opasnost. Ima i mnogo užasnijih pojava na ovoj tvorevini zlog demijurga, a pogotovo ih je bilo u vreme kad su se transsimbolisti održavali na užetu i šetuckali nad prazninom, i to jedino zahvaljujući volji za držanjem dotičnog konopca. A čovek je čudna živuljka, navikne se i na gore stvari od nepouzdanosti jezika i nepostojanosti sveta. Utehe radi, nije zgoreg pročitati kako je, primera radi, Marko Vešović u knjizi "Poljska konjica" pevao o narečenim temama, o metafizici odsustva i prisustva, o postojanosti i nepostojanosti sveta, o užasu i strahu, i to bez tapkanja nad prazninom:

"Ova pucnjava

Ova pucnjava u krv nam legla. Bez pucnjave se
(ko ni bez kafe izjutra) ne možeš rastrijezniti.
A sjećaš li se, s početka rata, kako bi iza treska
granate, nastao među nama muk sličan onoj
grobnoj tišini koja bi nastala kad neko,
u krčmi, nešto lane protivu Tita il Partije?
Sad nam granate u kost unišle. Kad je tišina,
napet si kao struna. Sve misliš: bože, šta li nam
sad spremaju? Tom tišinom nam dodatno
u kosti strah utjeruju. A čim se mitraljez glasne,
ja odmah olabavim, žena počne praviti razljevak,
djeca se po kući raskokodaču. Opet se puca, znači,
opet je sve u redu. Juče, ja se vratio s posla
i pitam: je li se pucalo, dok mene nije bilo?
Najmlađa šćer mi kaže: ih, da znaš, tata,
kako su dvije fino profijukale.
"

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao


[1] Tihomir Brajović: Reči i senke: izbor iz transsimbolističkog pesništva devedesetih, Beograd, Prosveta, 1997.

[2] Navedeno delo

[3] Navedeno delo

Oceni 5