Beket prijatelj: Raspevani glasovi mrtvih
Beket 01 S

Photo: izvor/Filozofski magazin

Pesnik đubrišta na đubrištu Montalbano

Dragi prijatelji,

Hvala vam za pismo. Veoma strahujem da sam vas ugnjavio pričom o parama i zahvaljujem vam od sveg srca što ste se tako ljubazno time pozabavili. Iz ovih stopa ću pisati Narodnoj banci u Rijeci i zamoliti da se ta suma (koja mi izgleda ogromna, ali nemam nikakvu predstavu koliko je to u francuskim francima) prenese na jedan od Edvardovih " Personalien ".

Hvala vam što ste pozvali E. kod vas na ručak. /1/ Ne znam da li će moći, ali će vam biti vrlo zahvalan što ste to predložili. On polazi kolima s jednim Suzaninim prijateljem. Prvo moraju da se prošetaju po severnoj Italiji, a zatim će napraviti turu po Jugoslaviji (po Dalmaciji, čini mi se), pre nego što krenu u Veneciju na premijeru Happy Days na francuskom u Rijaltu. Što se Suzane i mene tiče, hiljadu puta hvala, ali ovog puta neće biti moguće. Vraćamo se u Pariz za nekoliko dana, apsolutno moram biti tamo 17. i narednih dana. Zatim treba početi probe sa Madlen Reno i Blenom. Vidite i sami, tu se ništa ne može.

Čestitanja Radetu za nagradu i dobar rad u Rovinju. Bravo za Kaldera. /2/ Komad o kojem vam je govorio i čiju je Uraufiihrung na nemačkom upravo video u Ulmu mala je jednočinka koja nema nikakve veze sa Comment c'est. To je jedna mala igra za glas i svetlost. / 3/ Dogovoreno je ko će je režirati u Parizu, verovatno u januaru. Trebalo bi da se igra u Njujorku na početku sezone. U Londonu ne znam kad.

Rože [Roger Blin] mi piše da je iz Beograda stigla ponuda za dve predstave H.D. sa Madlen oko 5-6. oktobra. Ne znam o kom je pozorištu reč. Mislim da je to izvodljivo. Ovde je sve bilo dobro osim vremena, koje je bilo loše gotovo od početka do kraja. Ipak, divne šetnje u planini i oko jezera.

Toliko za sada; obavestiću vas o Edvardovim planovima. Još jednom hvala za sve ljubaznosti. Dodite uskoro opet u Pariz. Ako su vam potrebni franci za boravak u Francuskoj, moji su i vaši. / 4/

    Srdačni pozdravi od nas dvoje vama dvoma.

        Sam

***

1) Pismo je poslato na našu rovinjsku adresu. Kaća je pozvala Edvarda da nas poseti u Rovinju, pri povratku iz Venecije. Ali ne sećam se da li nas je Edvard posetio, a naša prepiska sa Beketom iz tog vremena uništena je u Rovinju. Zajedno sa ostalim mojim hartijama, i knjigama, pisma Beketova razbacana su po ulici Montalbano, koja je u međuvremenu pretvorena u đubrište. (Jer mržnja pretvara sela i gradove u đubrište.) Eto, tako se Beket, pesnik đubrišta, našao na đubrištu Montalbano: ipak je dakle došao u Rovinj, makar i kao hartija za smeće?

Dostojno Beketa? Dostojno i nas, u ovoj noći u kojoj sve se pretvara u đubre: "Prolazeći nekidan pokraj kuće R. Konstantinovića, vidjeh na dnu stubišta njegovu bublioteku - knjige izgažene, razbacane, pocijepane, kao da je to neko činio u bijesu i sa mržnjom" (Mirko Kovač, u pismu Filipu Davidu, 27. avgusta 1992: Knjiga pisama 1992 - 1995, Split, 1998). - "Jednom, davno, kada sam iz onog grada [iz Beograda] odlazio, zauvek, Rade mi je dao ključ svoje kuće, rovinjske. A ta je u međuvremenu bila devastirana i rasturena od hudih ljudi. Pa nisam imao šta otključati ni zaključati. Nego je sve bilo otvoreno, a nekim slučajem, na okolnom đubrištu , našao sam jednu knjigu iz njegove sobe, koja je bila knjiga o pravopisu. Pa sam tu knjigu o ispravnosti pisanja sačuvao, iako je ovo jedna kontradiktorna knjiga. Zato što uči kako treba pisati, umesto da već jednom napišu knjigu kako ne treba pisati, ništa i ni za koga!" (Bora Ćosić, Epilog za povest o Miškinu: razbijena šolja Decartesova, u zborniku O "Dekartovoj smrti" R. Konstantinovića, 1998).

2) Kalder (John Calder) je engleski izdavač i prijatelj Beketov. Beket je njemu preporučio moj Izlazak (1960). Vidim u svojoj beležnici da nas je Kalder posetio u Beogradu u leto 1963, u dva maha: 19. i 27. juna, kad smo potpisali ugovor. Izlazak je izišao iz štampe (Calder and Boyars) 1965, u prevodu E. D. Goja, pod naslovom Exitus. - "Bravo za Kaldera ": Beket mi čestita sopstveno delo.

3) Ova "mala igra za glas i svetlost", koju tu pominje uzgredno, kao nešto ne preterano značajno , jeste Komedija, igra koju je Kaća doživela (u Pavillon de Marsan, - vidim to po njenoj beležnici iz 1964, 19. juna; nisam tad bio sa njom u Parizu) kao "bahovsku fugu": "Sam je zaista napisao bahovsku fugu. Veoma mi je žao što sam ga videla samo jedanput. Mršav je kao skelet, ali žilava je to životinja, živeće još dugo".

4) Ovo: "Dođite uskoro opet u Pariz" tek noćas čujem dobro. (Bolje nego što bih voleo?) Ali to je svetlost koju ja čujem, svetlost podneva, na Bulevaru Monparnas: čujem njega, kako peva (ne znam koje godine, ne znam kog dana), najpre jedva čujno (onako kako je i govorio: gotovo zatvorenih usta?), a ipak sve glasnije: vozio nas je na ostrvo Sv. Luja, na ručak, svojim 2CV. (Voleo je taj auto. Čujem od njegovih biografa da mu je ostao veran do smrti. Taj auto savršeno mu je odgovarao. Voleo je da vozi, ali sa rukama kao prebijenim u laktovima, sa licem uz šoferšajbnu, kao da će tako bolje da vidi.) Bila je to neka stara francuska dečja pesmica. Stara a dečja. To je sve što znam. Ne mogu da se setim melodije; ne mogu da se setim reči. Ali to je Beket, svakako, onaj najdublje skriven: onaj star, a dečji. (Kako li je umro? Šta je video, šta čuo?)

Kaća mu se pridružila (Kaća je umrla u Urgentnom centru, 1996, na Beketov rođendan 13. aprila), pa su pevali zajedno. "Dođite uskoro opet u Pariz". Još ih ja čujem.

*Odlomak iz knjige “Beket prijatelj” (Otkrovenje, Beograd, 2000) u kojoj su objavljena pisma koja je Beket slao Konstantinoviću i njegovoj supruzi Kaći Samardžić (manji deo je sačuvan, veći deo je uništen u njihovoj kući u Rovinju tokom devedesetih), kao i Konstantinovićevi komentari

Oceni