Sjećanja na pisce: Tin Ujević (5)
Aujevic 01 S

Photo: justzagreb.com

Pesnik sa dušom jagnjeta koji je umio da mrzi kao niko

... La  faute ideale de roses.

 (Stephane Mallarme)

Ne znam kakva je bila prošlost toga mršavog čoveka, sa ma­lim, štucovanim brčićima, koji sede za moj sto, garav po rukama od putovanja, sa pocepanom kožnom torbom ispod miške. Njegova je prošlost, možda, ležala na dnu te iskrzane tašne, brižljivo uvijena u gazu, ili druge krpe. Bio sam suviše mlad da sudim ljude po liku. Nisam ni znao da se čitanje sudbine iz dlana zove HIROMANTIJA. Gledao sam ga radoznalo ispod oka. On je čupao brčiće, prekrstio noge i smeškao se, valjda nekom fantomu praznine, koga je samo on video. Ili se možda sećao nečega, pa mu je to izgledalo glupo, dečački, mladalačko.

Gde sam video toga čoveka, pitao sam se u sebi? U sećanju prođe mi čitava galerija tipova one »Rotonde«, još neznatne i uzane, u koju sam ušao zelen kao rosa jedne sudbonosne večeri, da je su­tradan policija zatvori. Ne, ne!... U sećanju tek da mi beše ostao lik Modiljanija, Bore Prodanovića i nekih bledunjavih žena, koje su zvali »modelima«. Ili mi ga je Siniša Kordić pokazao jedne kišne večeri pored Luksenburškog vrta, gde žuri, nasmešen ironično, sav u visećim fragmentima odela i života. Da to nije bio Avgustin Ujević?

Nepoznati čovek me oslovi. Ne sećam se tačno kako i kojim povodom. Znam da mi reče da dolazi iz Zagreba i sećam se da je napolju bilo mutno pretprolećno ili jesenje vreme. Minut kasnije on mi se učtivo predstavi i između nas nastade konvencionalni raz­govor.

—   Dakle vi ste Augustin Ujević? upitah ja radoznalo. On klimnu glavom i dodade:

—   U Zagrebu je život užasno skup!

—   Vi sada dolazite sa stanice?

—   Da, ovoga trenutka, odgovori on.

Proviđenje je htelo baš prvo u Beogradu da naiđe na mene. Ni danas ne umem da objasnim taj slučaj sudbine. Tim pre, što moje detinjstvo beše gotovo slepo vezano za ovoga čoveka. Ne verujem u fatalnost, ali taj dan tumačio mi je kasnije njenu svirepu javu.

Mnogo sam puta razmišljao o tom slučaju. Zaboravljao sam važnije stvari, ali eto — to mi nikada neće iščileti iz memorije. Kao danas da se sve to događa. Čak se i stola sećam u »Moskvi« gde nam je udes stegao ruke, da najbolji deo mladosti žrtvujemo, deleći »životnu« i literarnu borbu.

Taj mršavi, tanak čovek, senzualnih usana i divnih, ženskih zuba, sa prstima na rukama izvajanim u harmoniji, plavih očiju kao smaragd, uzvišenog čela, Betovenovog i Geteovog tipa, malo zatim počeo je na dugačko i široko da prosipa briljantne kaskade reči, sa veštinom Volterovog rečnika i Plutarkovim maksimama. Govorio je neumorno, razvijajući teze po svojoj volji, redajući arabeske događaja, mozaike likova, simfoniju zbivanja. Slušao sam ga kao nikog do tada. Sve što je on govorio bilo je čudno, logično i ludo, uzbudljivo i hladno kao kariski mermer! Ja sam se prvi put zadivio zlatousnosti čoveka. To me je osvajalo, bacalo prašinu na sve moje dotadanje sanje; mislio sam u onim danima, nepotpunih dva­deset leta, da se to znanje, taj red, ta skala, ne mogu nikad dostići.

A onda, što me najviše zanelo, to je bila preciznost, geneološke, filološke, ili istoriske prirode. Tačnost datuma, preciznost raz­doblja, raznolikost znanja, psihološke generalizacije i sociološke afir­macije. Njegova svaka priča je bila u stilu gotske katedrale, sa bez­brojno uresa i figura, al sa čistom, gotovo znalačkom linijom. Koji put bi se pomeo, skrenuo na zidanje novog hrama, sa armaturom od šimera i nije imalo nikakve logične veze sa započetom pričom, ili tezom, pa ipak je bilo čudno lepo, gotovo neshvatljivo uzbuđujuće! Ako je bilo reči o humanizmu renesanse njemu nije smetalo da pređe na helenističku vedrinu, iz religije u — paganstvo, iz bezverja u — askezu. Sav u kontrastima, u antitezama, njegov duh je dobijao elastičnost pampurovog drveta. Za njega je paradoks bio igrarija. I Vajld bi se koji put pokrio plastom sumraka pred njegovim finim ironijama, galske rafiniranosti. Naoštren kao mač umeo je da parira udarce, često neumesno, ali sa bezobzirnošću koja poražava. Imao sam prilike, kasnije, da me i samoga dovede u bezizlazan po­ložaj. Naravno, ja sam već znao tajnu njegove dijalektike, pa ipak neiscrpnost njegove  fraze bila  je nenadmašna.

On je tada pričao opsežno o zadnjim događajima, o dezekilibru Evrope posle rata. Njegovo političko znanje me je naročito iznenadilo. Znao je u prste sve paktove, sve diplomatske sastanke, sve zakulisne borbe, arbitražne i trgovinske ugovore, sve konvencije i najzad mogo je ceo Almanah Gota na prste da vam izdeklamuje, sa geneološkom linijom svih članova.

Ako bi bilo pitanje o nekom filosofskom traktatu, o nekoj psihološkoj formaciji jednoga pokreta, on je kao iz rukava sipao komentare. Znao je sve savremenike iz celoga sveta, sve nacionalne i socijalne pokrete, sve borbe i revolucije. O Indiji je znao toliko koliko o Austriji, o Boliviji koliko o Argentini, o Avganistanu kao i Jugoslaviji. Ako bi bilo pitanje o filologiji, fizici ili herniji, matema­tici ili geologiji, botanici ili zoologiji, za sve je imao sud, često tačan i sa poznavanjem. Ako su bili jezici u pitanju, u koliko ih nije sada zaboravio, na izust je znao nemački kao francuski, i italijanski kao hrvatski. Estetiku, poetiku, klasicizam kao i futurizam, o svemu je imao pojma. Jednom rečju: njegov talenat u tom pogledu beše go­tovo univerzalnog karaktera.

Pa ipak, pored svega toga činilo se da je to blago bilo nekolekcionisano, nesređeno u riznice. Ako je šta moglo da ubije Ujevića, to je sigurno odsustvo svake sistematizovanosti. Odsustvo svake mere. Ali to ga je i činilo pesnikom. Na kraju talenat pesnički beše sve te druge osobine bacio u zasenak.

Ja sam se malo udaljio od pravoga toka započete priče. To kao da je Ujević, od boljševičke revolucije, odjednom prešao na citi­ranje slavnih stihova Viktora Iga. Uvek kada bi hteo da se naruži, da se izvuče on bi citirao ove stihove:

Gali, amant de la reine, alla, tourmagnanime,

Galamment, de l'arene a l'a  Tour   Magne, a  Nime.

To je bila čudna simbolika njegovih razgovora. Uživao je u takvim igrarijama reči. To ga je detinjski zanosilo. Posle toga bi se odjednom zasmejao. Bilo je u tom smehu u izobilju ironije i cinizma. Uostalom, sve diskusije sa njim imale su takav karakter. Iz zbilje nepovratno su padale u buf i blef.

Toga puta sam Ujevića tek počeo da upoznajem. Tada mi je odblesnuo kao laiku pozorišna haljina od lažnih dragulja iz čeških fabrika stakla. Umeo sam brzo da se snađem i da odvojim ono što je bilo za bacanje. Ipak, toliko zdravog zrnevlja retko da je jedan literater imao od kako postoji naša literatura. Kod toga je trebalo čekati na biser, ali ako se pronađe to je bio neuporedivi  komad.

Ja sam ga slušao i on je pričao. Pričao je, a da mu se jezik ne osuši: bacajući me u misaoni vrtlog. Nije mi trebalo boljeg primera verbalizma, ali ja sam odlazio nem, gotovo uplašen. Čovek koji mi je odjednom tolike stvari otkrio, nepoznat do tada, uplašio me svojom pojavom, svojim nervoznim čupkanjem brčića, svojim gor­kim, neuravnoteženim smehom. U dnu, cela ta tirada, ta stihija, ganula me bolno. Ostalo bi na kraju neke vrste samilosti za toga stranca, koga sam kasnije zavoleo i više i dublje razumeo.

Rastali smo se iz »Moskve« nemi. Pružio mi je ruku, učtivo skidajući  šešir  (uostalom  Ujević  je  od  uvek  bio  pristojan,  sem u izvanrednim alkoholnim stanjima) i upitao me da li dolazim češće u »Moskvu«.

Odgovorio sam mu da sam tu gotovo uvek i da me može uračunati u mebl kafane. On se nasmešio a onda je dodao:

— Vi sigurno nešto studirate, ili pišete čim nosite kosu tako veliku?

Ne sećam se šta sam mu odgovorio. Jasno mi je bilo da je prišao radi moje kose, misleći da sam i ja neko od njegove vrste. Vic je ispao sasvim dobro. Esnaflije su se tražili.

Ujević je dolazio iz sredine koja je imala romantično obeležje, bar po spoljašnosti. U ono doba, 1920. godine, dva prerafaelitska tipa bejasmo, Vaša Pomorišac i ja, obojica obrasli u kose do ramena, sa kravatnama iz doba ampir i sa pelerinama uvijenim oko tela kao srednjevekovni skitači i probisveti. Treći naš sabrat beše Mika Petrov, slikar, koji je, pored mladalačke crne kose, nosio galsku bradicu, lep kao skinut sa nekog flamanskog portreta.

Sedeli smo u donjem dijelu Moskve i ja jedini od te mladalačke generacije jedne večeri se prebacih za sto već poznatih literatora: Sime Pandurovića, Branka Popovića, slikara, Sibe Miličića, Todora Manojlovića, St. Vinavera, St. Krakova, Crnjanskog, Save Popovića, slikara i drugih.

Za taj sto jedne večeri dođe i Ujević. Društvo je bilo kom­pletirano. Koji put je u taj čudni krug, divergentnih pojmova i ide­ja, zalazio i Toma Rosandić, vajar.

Sa dolaskom Ujevića onaj, manje više, nekonvencionalni raz­govor, pretvorio se odjednom u vatrene diskusije, a novi član beše zauzeo pozu najžustrijeg napadača. Uostalom, toga puta Ujević beše došao i kao recenzent »Demokratije«, list u kome beše počeo da objavljuje studije i kritike, sigurno za koru hleba. Ja se tih članaka (studija) ne sećam više.

Noći se dužile u raznolikim diskusijama. Da su bar nešto od toga zapamtili oni zidovi u separeu stare »Ruske krune«, bašta »Bum sa«, u kojoj u to vreme sviraše samo jedan svirač, ganutljivo i razneženo pod lipama, pa onaj »Jelen«, sav nakrivljen, opusteo, sa nekim sobicama pod tavanom i najzad »Tri šešira«, koji od uvek behu neljubazni prema pesnicima.

Bilo je tada neko ludo doba nagona, impulzivnosti, borbeno­sti, novatorstva i grupisanja. To doba obnove zanosilo je pisce u misaoni vrtlog. Na prekretnici ideja, na raskršću razdoblja, na kapiji modernizma i preobraženja, ljudi koji su me tada opkoljavali nosili su vatru u jeziku, požare u srcu.

Trebalo je izdržati prvu vatru pojave modernizma u nas. Šta je značila Disova predratna buntovnost prema ovim iznenadnim talasima, koji zapljusnuše svom snagom, do oslepljenja i iščeznuća. 

Današnji levičari tek da se behu osvestili od detinjstva. Tek da behu ostavili kratke pantalone i bukvar. I ma koliko odricali neizbežnost istoriskog kontinuiteta, ova prva borbena linija, izgleda, da je otvorila prve granice za savremenu delatnost.

Ujevića nije kosnula mnogo ova borba. Njegovo biće kao da beše sasvim preokupirano poetskim egzaltacijama. U sumraku, ili u zoru, on je po kafanskim uglovima beležio, zapisivao, notirao neke stihove, ili trenutne misli. Video sam ga gde zanet nekom vizijom ne otpozdravlja ljudima, nego ćuti, razmišlja, kao u polusnu od hašiša.

Onda bi dohvatio špansku gramatiku, čitao novine iz Barce­lone, pa smešeći se počeo bi da tumači koren pojedinih reči, sa pasijom filologa. Uvek su mu džepovi bili puni rečnika. To je valjda Vinaveru i dalo povoda da ga nazove »Mali Larus«.

Ujević se strašno ljutio kad bi mu ko pomenuo profesorsku pedantnost. Hteo je po svaku cenu da ostane izvan uskih i dogmatičnih horizonata tih ljudi.

Njegova borbenost se bila sva koncentrisala na odbranu starih vrednosti. Malo ga je zanosio novi talas. Jednom je čak i o Verharenu pričao sa ironijom i nipodaštavanjem. Ovaj prvi mašinista, pesnik tvornica i gradova nije bio u saglasnosti sa verlenovskom hipertrofijom srca, od koje Ujević beše patio u to doba. Naravno, kasnije, Ujević se sam promenio, kao što je napravio korak u sociologiji, prelazeći sa Klemansoa na Trockoga. Ti dani behu još uvek u punom sazvučju sa simbolizmom, sa misticizmom katoličanstva, i u toj eposi naš pesnik bio je sav duh, sav bol, sav askeza i grob.

Ne bejaše pun kao danas. Oči su mu bile bolećive, njegove usne bleđe i glas mu nije bio tako oštar i grub. Brada, koja mu je rasla u neredu činila ga retko simpatičnim. Ličio je na Žermena Nuvoa, pospanog na stepenicama katedrala u Arlu. Jedna retka poezija života, najlepša i najbolnije se ispredala bez reci u njegovoj duši tih dana.

Seli bi u neki podrum i zapili bi se do nesvesti. Tada se sve zaboravljalo, poezija kao život, ideje kao i društvo. Srce je pesnika osetilo prvi put koliko je lirika nemoćna da spasi život lanaca, okova, nevidljivih  spona, zbivanja i sudbine.

Taj trulež kosnuo je sve nas iz toga vremena. Beograd je prvi put zapamtio prave skitnice, jedinstvene cigane, dremljive i bolešljive pesnike, koji su se klatili ulicom, mrtvi od života, prevareni u svemu.

Šta je značila predratna boema u jednom gradu gde su se svi stanovnici dnevno viđali po tri puta. Matoš nikad u Beogradu pre rata ne beše ostao bez stana. Dis je mogao čak i od Akademije Nauka da digne koji groš na bolesničkoj postelji. Ovoga puta, kao nekad Maksim Gorki u Malorusiji, nekoliko čudnih skitača mlatili su se ulicom, lutajući od »Moskve« do »Kazališne Kavane« u Zagrebu. Na ležajima, gde ni psi ne bi spavali, u krčmama gde se šetaju pacovi, buve i razni insekti, pod gradskim bedemima na suhoj travi, u besanici, patnji, gladovanju, strahu od nerava i života, rodila se poezija nas mnogih, koja beše izraz života, boja krvi i oblak razuma.

Da, odista, to beše idealna greška ruža ...

II

U radijaciji ideja pisac često ne baca u svet onaj deo duha i duše koga bi da se za sva vremena otarasi. Najteže je osloboditi se dela. Ona se fatalno vraćaju kao pljuvačka vetrom!

U slučaju Tina Ujevića ima tog fatalnog vraćanja. Za volju jedne naprednosti, oslobođenja i odricanja, na dnu kog ima mnogo od katoličke ritualnosti i mistike, Ujeviću ne uspeva da se oslobodi pro­šlosti. On je sav u vizijama mrtvih vremena i dana, kao lutajući eho po Makarskoj, ili kao nekadašnje đačko (grabancijaško) slušanje večernjeg šumorenja u lipama pred Sveučilištem.

I ako je Ujević rastrzan težnjom da se baci izvan poezije. izvan svake literature, da nađe sebe tu i tamo na drumovima života, vernije nego u najboljoj napisanoj knjizi, on je za uvek sahranjen u Turnusovoj kripti literature. Sve što radi, ili što će uraditi imaće odjeka, refleksa i neumitnog zračenja literature.

Gledao sam ga u privatnom životu: sve što bi mu se dogodilo, više je imalo literarni karakter životne slučajnosti. Glad, nesanicu, mržnju, ljubav, ideje i odeće, sve je zamenjivao sa literaturom. U svemu je bilo neizlećne literaturne poze, pa čak i u egzaltiranim kafanskim pričanjima, kroz fragmente jetkosti i ogorčenosti.

Život je postao literatura: njena najčistija emanacija je krik poezije! Otuda je Ujević gotov pesnik. Njega ne treba čitati. Njegov je život poezija. Kao što Valeri piše o Anatolu Fransu da »u njemu nema teze koja nema i svoju antitezu, da nema afirmacije koja ne bi imala i svoje odricanje«, tako je i sa Ujevićem, samo u obratnom smislu: ako mu je poezija odricanje — život mu je poetska afir­macija; ako mu je literatura antiteza — život mu je teza.

Ceo taj pregled pesnika u celini i poprečnom preseku odaje strašnu samoživost. Ujević je uvučen u sebe kao puž, gotovo nepri­stupačan. Neću da mislim da je Žak Benvil rekao istinu u ovoj formulaciji: »Onaj koji ne piše za ceo svet propao je«, — ali, sva­kako, u ovoj strašnoj zatvorenosti i samoći govori Ujević za sebe, za svoju samoću, gotovo nemim jezikom.

Kao što kaže Tibode da je Valeri sav stvoren svojom »unutrašnošću«, tako je i Ujević sav u kuli svoga srca i razuma. Kao što je nekada »japanizam« uticao na Braću Gonkur i Herediju, indizam na Lekonta de Lila, erotizam na Bodlera, rusizam, vagnerizam i botičelizam na simboliste, tako je na Ujevića, bez svake sumnjeimao ogroman uticaj dekadentski misticizam Verlena.

U celoj njegovoj uskoj i plačevnoj poetskoj noti nema širokog revolta jednoga Ničea, podsvesnosti jednoga Frojda: njegova poezija je gotovo matematski sračunata. Ekstazu srca on je stavio u ram razuma. Sve sveo na svoj bol, na sebe, kao da svet počinje i svršav se sa njim.

Ujević je od onih, koji kad pljunu — pljunu sebi u lice. To je fatalnost jednoga života, jedne poezije, koja nema veze sa svetom, širokim talasanjima, makar i vremenskim modnim uzletima. On je monah, koji je u psalmodijanju proveo vek, nagnut nad sobom, nad svojim likom i zaljubljen u sebe kao narcis.

Nisam sreo u životu taštijeg čoveka. Koji put mi se činilo kad pati da u tome ima izvesne poze, namere, izvesnih psiholoških i neobjašnjenih računa. Ujević, za koga bi se reklo iz pesama da ima dušu jagnjeta i krave, da je nesposoban za pakost i da je njegov život sazidan iz praštanja, ume da mrzi kao niko na svetu i da ne zaboravi uvredu.

U njegovoj bedi, koja je polovina njegove literature, nema one životne ironije, one poetske torture, koja se nalazi kod jednog Žermena Nuvoa, koji odbija večeru da bi umro od gladi, valjda radi toga da se buržuji zgade kad nadu posle tri dana jednu pesničku, raspalu lešinu, punu smrada i crvi!

Njegova stradanja nisu radi toga što tako život svirepo i im­perativno nalaže. Ta je beda literarne podloge, jer je biografija jed­noga pisca, često, interesantnija od njegovih dela. To nije rođeno umetničko ludilo jednoga Van Goga, koji se ubija kad počinje da bude slavan pred svojom slikom u pejzažu; to nije fatalnost koju je Ulderiko Donadini, naš prijatelj, vukao od krčme do ludnice, da najzad u toj groznoj kući sam sebi preseče grlo brijačem; on svoju ljubav nije platio samoubistvom sa draganom kao Šelej, niti je svoj katolicizam platio najvećim egzaltacijama do perverznosti kao Verlen; Ujević je ostao kao igrač, Hamlet. koji se pretvorio u klovna, a u toj razlici leži jedna tragedija svoje vrste, tragedija poze, tragedija literature!

Gde su granice te neobuzdane fantazije, tog nagomilanog znanja? Njihov je kraj u jednoj sračunatoj matematskoj aksiomi. Ja znam dobro koliko vezan stih, tako zvana rimovana poezija, treba da preznojava jednoga pesnika, pa bio on Dante, Dučić ili Ujević. Laik nema pojma kolika je mizerija skraćivati, meriti, proširivati, ili sužavati jednu frazu, jednu misao, jedno osećanje. To mi izgleda ropski, ništavno, gotovo nedostojno za one, čija širina osećaja nad-mašuje svaku konvencionalnost.

Ujević je dobar deo poetske mladosti proveo u tom robova­nju. Robovao je formi kao i izrazu. Robovao je jednoj uzanoj teo­riji, jednom prežvakanom misticizmu, koji sa obnovom poezije, po­sle futurizma, nije ništa imao zajedničkog.

Živeo je u Parizu u doba kada su se sudarale Baresove ideje, Verharenov socijalizam, italijanski futurizam i amerikanski mašinizam. Živeo je u ono vreme kada je Ujtmen bio najveći pesnički autoritet na zapadu, kada su u Rusiji počeli da pišu oslobođeno od svega. Majakovski, Pasternak, pa čak i onaj karnevalski futurista u ličnosti Igora Severjanina. Imao je sreću na pomolu novih ideja da se zapoji naprednim teorijama, da se okupa u čistilištu poetike i da bude nov. Međutim, Ujević je ostao verlenovac, fratr, koji nosi pantalone, plačevni ljubavnik, kome teku suze kad treba i kad ne treba!

Njega osvaja filologija; u mesto uzleta, dubljih zanosa njemu biva interesantnije da pronalazi koren reći, da živi među Larusima i Leksikonima!

Ujevića očigledno muči neki dublji problem, problem duše, srca, nevidljivi i neobjašnjeni problem čovekove unutrašnjosti, koji futuristi nisu mogli da stave pod mikroskop, ni sva dalekovidost nauke da objasni, ali u tim problemima on se pasatistički snalazi, ne menjajući ceremonijal ni ritual. Njega obuzima teorija naciona­lizma i, pojmljivo za njega je Klemanso najveći čovek sveta u to vreme i ako je u biblioteci prodefilovalo pored većih i dubljih ano­nimnih, idejnih veličina. Njegove teorije se poklapaju iz toga vre­mena sa teorijama generalštabnih oficira, sa principima uzanih ogra­đivanja pod maskom nacionalizma, ne gledajući šire u budućnost, gotovo nemajući oči za sutrašnjicu. Tek kada se osvesti, posle gorkih prevara u idejama i principima, on postaje zajedljiv, trudi se da odbrani tu svoju »idejnu« prošlost, nemajući kuraži da prizna grehe mladosti.

Sve je to bila igra mladosti, lutanje i traženje, što nije ni­kakva sramota. Ali Ujević se toga odriče: on uvek ističe definitivnost svoju od najranije mladosti. To ga je dovelo dotle, da jednom kaže da je poezija »prazan san«, nedostojan jednoga vremena, u kome žive radnici, seljaci, u kome se fabrikuju zagušljivi gasovi, maske, sumareni i pale sijalice radio talasima na beskrajnoj daljini. Kasno je uvideo da je svet odbacio sentimentalizam, da profetstvo leži na podlozi ekonomije i materijalističkih doktrina, ali i tu je Ujević ostao samo kafanski kozer, koji revnosno čita podlistke »Berliner Tagbleta« i čije znanje ostaje feljtonsko. Pored sveg saznanja nje­gova poezija ne ide u prilog tih kafanskih dijalektičkih igrarija. On ostaje fatalno nepromenjen. Njegova poezija je još uvek samo indi-vidualistička i nema nikakve nade da će izmeniti stav, da će se eta­pama jednoga opsežnijeg pisca proširiti.

Ovde se vraćamo na početak Kirkegardove maksime, tako tipične za oznaku ujevićizma.

Et c'est pourquoi j'aimerais mieux garder les porcs sur le chemin d'Amager et etre   compris   des   porcs   que   d'etre   poete   et   incompris   des   hommes.

(Kierkegaard)

III

... Međutim, posle rata, pesnici žive u vrtoglavici, u nekom bunilu imaginacije, neorijentisanosti, svesnog istraživanja verbalističke akrobatije, nemarnoj maglovitosti, nesvesno podmećući sami sebi noge, bajagi pod nekom idejnom formom, iskorišćujući od ko­načnog oslobođenja samo one nemile strane i blefirajući kao u ni­jednom ranijem stoleću.

Čitavi čopori ovih raspevanih životinja, iskorišćujući parole majstora škola, nemaju nikakve veze sa poezijom, jer su prekinuli svaki kontakt sa sobom. Za njih mehanizam poetike zamenjuje onu svetu vatru intuicije i oni su, što je najtragičnije i najbezobraznije, gotovi u svako vreme da se odbrane tuđim teorijama, najčešće bez ikakve veze sa njima.

Nema stanovišta koje ne povlači neko opravdanje ili ubeđenje. Nema čoveka koji ne bi mogao da nam potvrdi da On ima prava. Literatura se pomešala sa apsurdnostima niskih istraživanja, najban­alnijim čeprkanjima po prašini, gde bi da se pronađe neko zrnevlje svetlosti, kao da saće meda raste u tunelima za brzovozne vozove i kao da se mudrost spustila u gradske kanale za razonodu pacova i đubreta.

Svaka ništavnost je dobila svoje opravdanje; došla je na red filosofija bez filosofije, reči bez zvuka, zvuk bez odjeka, a odjek bez naslućivanja. Ljudi su determinisali svoju umetnost, a to je isto što i reći: Znam sve, ili: Ne znam ništa!

Moćni su profanisali umetnost. Vreme im je omogućilo jednu reč da prefarbavaju nekoliko puta sve dotle dok ne izgubi svoju sadržinu. Ovi »-Novi-«, magnati i zaludnjičari, našli su zločinačko utočište u luci umetnosti, gde od besmisla prave smisao, od odrica­nja afirmacije, stvarajući od jedne intelektualne plitkoće peščani okean, za samoubistva nojeva i debelokožaca.

Elitna umetnost je u modi, umetnost bez sadržine (Šta će nam sadržina, kad ona ne postoji?), umetnost bez njenoga stvaraoca, sva u šiljatim uglovima apstraktnosti, ponikla iz neke opijumske sobe. iz neke homoseksualne jazbine, iz onoga što kao perverzija svoje vrste ima svoju odbranu, ali bez ikakvog dodira sa širinom čovečijeg duha. gde su ovakve životne anegdote samo bedni, nedostojni frag­menti.

Živimo u dobu vere bez patnje, u nekoj satisfakciji, koja je duplo golo na domini, — a to je igranje u vertikali, a ne na nogama ili glavi.

Ne laskam sebi ako bih potvrdio ovu istinu da sam među prvima koji primaju novinu, ako je našla neko životno opravdanje, neku podlogu duha. (Ni to nije potrebno tvrde pariški nadrealisti jer oni sve negiraju i sve odobravaju?), neku platformu za san, za radost za utehu, za bol, za patnju, za mučenje, za opraštanje ili mržnju. I mene bi zadahnuo taj vetar iz stepe i ne bi me mimoišao. Ali ja znam koliko je praznine izvan mene, koliko besmisla leži u svakom biću, u svakoj stvari ako je ne osetim, ne proživim, ne uho­dim, ili odreknem.

Ne mogu da pretpostavim širinu života, tu nenadmašnu epiku. jednoj metodologiji duha. Sto kaže Kirkegard: »Moja je misao strast... Uzaludno je što se borim. Noga mi se kliza. Moj život po­staje život jednoga pesnika.«

Živeti mislim bez strasti, životom bez življenja i proživljavanja bolje je ne živeti, ili u najmanju ruku ne pisati! Bar da mogu te gole apstrakcije da naljute čoveka! Ne uspevaju ni toliko. A u toj apsurdnosti leži kraj i sva determinisanost velikog dela te »nove« umetnosti.

U čemu leži taj modernizam: u intenzivnijem vitalizmu savremenoga umetnika, u produbljavanju svoje prirode; svoga bića, ili u odricanju, u povlačenju, u bežanju od samoga sebe?

Većina umetničkih parola u današnjici bačene su izvan čovekove prirode.  Knjige su zarazile svet  i  ja  nisam  daleko  od onog famoznog futurističkog manifesta da treba uništiti svu tu starudiju, koja ljude pravi manekenima, aparatima mehanike i smeta im da sebe iz bliže, srdačnije i ubedljivije pogledaju.

Za koju se utehu inače pišu te ništavne knjige? Ako je već tako da je život postao najveća besmislica, gotovo nesmisao, onda nam nikakva škola ne može servirati neko ubeđenje. A opet, s druge strane, svi ti praznoglavci tvrde da je u pobedi bića sva kulminacija umetnosti. Pobeda nesmisla!..

Moderno doba hoće da bude kritičko. To jest hladno, besmi­sleno. Kirkegard, ovaj najveći pesnik i mislilac kaže: »Šta je jedan pesnik? To je nesrećan čovek, koji skriva u srcu duboku patnju, ali njegove su usne tako napravljene te kad ih prođe, patnja i jecaji postaju najlepša muzika. Ljudi se okupljaju oko pesnika i kažu mu: — Pevaj još, to će reći: da novi bolovi martirizuju tvoju dušu i da tvoje usne ostanu recite. A kritika se približava i kaže: Savršeno, to nalažu zakoni estetike. Tako kritika postaje brat pesniku, s tom razlikom, da ona nema ni bol u duši ni muziku na usnama«.

Život je širi i dublji no što misle kritičari i teoretičari. Novo doba su lažno prestavili zaludničari, koji nisu imali vremena da žive, kojima je život prošao kao nadrealističkom vođi Andre Bretonu u njegovih pet soba. Poezija se ne nalazi onde, gde zjapi savršena praznina. I ona niče tamo gde se njeni cvetovi (u ovom slučaju,u mesto da budu u staklenim baštama) zalivaju krvlju na pučini života.

Ujević je pesnik pored svega. Pesnik, jer je njegovu duhovnu artificijelnu vatru nadmašivao istinski plamen života, plaćen skupo u svim pravcima življenja i preživljavanja.

Ne može da se pređe preko onoga što je jače od svih izvrdavanja kritike. Poezija Tina Ujevića ostaje kao martirizam tela i duo pesnička elokvencija i nežna, bleda muzika sa usana jednoga deteta filosofa.

Kad  bih  imao  suza,  sad  bih  isplakao

U trenutku groze celu svoju  dušu...

Sta  je Enoh  Arden  i mrak Orestija

prama  ovom  ovde  polomljenu  stubu?

Celo telo posta jedna tragedija,

rana mojeg srca žeže me u zubu.

Ima u ovoj grozničavoj poeziji toliko ispitivanja savesti, to­liko zanosa, da se ona metrika i starinska forma gotovo i ne primećuju. Ima u ovoj poeziji nenadmašnih ekstaza, bolne vrtoglavice, poniranja u dno sebe, da se pojedine pesme pretapaju u čistu mu­ziku, u najblistaviju emanaciju srca.

Taj čudak, koji je danima u stanju da sedi pored žene, a da joj ne okrene lice, valjda u mladosti strašno opečen ljubavnom bolj­kom, najvećim životnim zanosom i problemom, dao je ženi sve:

Ljubav,  Ljubav,  to je čista vatra

izgoreh od nje, i ja se ocepih,

od zamke hitrih, od sramote bludnica...

Tako je stvarno u ovom nenadmašnom poetskom životu »Hristova krv potekla na duševnu gotiku«.

Kao niko u ovoj maloj i neznatnoj našoj literaturi, iskreno i sa retkim životnim ubeđenjem, pevao je Tin Ujević:

Oh u tvoje strasti, u razorne slutnje

bacio sam pogled sa buntovna krsta.

Tvoje slovke kano pljusak žutih  ruža...

Svet je danas, Gospo, prepun, loših šala

i otuda   pokolj   žarkih   suncokreta ...

Doznah da mahnita, kada ljubav pevah...

Nisu ovako pevali ni Dučić ni Rakić, te dve veličine, koje tre­ba zaboraviti za sva vremena:

Zemljina   snago,   moj   budući   sine...

I, kadgod  uzdah grudima se vine

žeže   me  plodno  seme  što   će   teći;

i trpim što će preko mene preći

budući   patnik   strašne  veličine...

Sladunjavi parnasovci u predratnoj pesničkoj generaciji, u liku nekoliko naših »veličina« nisu imali ni život ni ekstaze Tina Ujevića. Prostor mi ne dozvoljava da citiram sve ove strofe, rascvetale na plamenu srca patnika i pesnika. Otišao bih daleko kada bih samo pokušao da objasnim, makar približno, na svoj način, kako osetih i proživeh, možda malo kasno, ovu nenadmašnu poeziju.

Evo zašto se vratih jedno stoleće u nazad, odstupajući od onoga lažnoga u današnjem modernizmu, da pozdravim istinskoga pesnika.

Biti razumljen od ljudi možda je dovršena pesnička misija na svetu.

*Tekst objavljen u »Pravdi« 1930. godine

Oceni 5