Beleška o jednoj pesničkoj zbirci: Ibrahim Hadžić - Krugovi
ibrahim hadžić

Photo: Lična arhiva

Pesnik vidljivog i nevidljivog sveta

Na zadovoljstvo njegovih prijatelja i poštovalaca sredinom 2019. godine, u okviru Antologije crnogorske književnosti, objavljena je knjiga Krugovi Ibrahima Hadžića. Knjiga je sačinjena od izbora pesama iz četrnaest njegovih do sada objavljenih pesničkih knjiga, kao i jednog relativno obimnog ciklusa novih pesama. Knjigu potpisuju četiri crnogorska izdavača (Otvoreni kulturni forum, Nacionalna biblioteka Crne Gore „Đurđe Crnojević“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice i Fakultet za crnogorski jezik i književnost sa Cetinja). Ovako koncipirana knjiga pruža dobru priliku da sagledamo ukupno pesničko stvaralaštvo jednog od najznačajnijih pesnika sa ovih naših prostora. Izabranim pesmama iz poznatih zbirki dodate su „nepročitane i nove pesme“, što zadovoljstvu nanovo pročitanih starijih pesama pridodaje i zadovoljstvo otkrivanja  novijih pesama, a to svedoči o jednom dugogodišnjem uspešnom stvaralačkom, pesničkom kontinuitetu od mladalačkog, poletnog, do umetnički zrelog i zaokruženog. U spomenutoj knjizi na dostojan način sagledan je ukupan vredan, vrhunski pesnički opus Ibrahima Hadžića.

Već dugi niz godina Ibrahim Hadžić predstavlja ono najbolje u savremenoj poeziji napisanoj na našim bliskim jezicima. Iz brojnih pozitivnih komentara kojima su književni kritičari pratili i procenjivali njegovo pesničko delo karakteristični su oni koji ga obeležavaju kao »pesnika upečatljive imaginacije», sa «visokim zahtevima etičnosti», beležeći kako je njegovo pesništvo, pesništvo opomene koje nas podseća «na blizinu zla, u nama i oko nas». Opisuju ga kao pesnika koji je «zapisao hrabro svedočanstvo o sebi i nama», kao «izvanrednog majstora». Nesumnjivo da je pesništvo Ibrahima Hadžića jedinstveno po posebnom senzibilitetu, po upečatljivim slikama iz prirode, ali i gorkoj ironiji i melanholiji, po stihovima koji izražavaju kontrast urbanog i rustikalnog, jedinstvo čoveka i prirode, često izrečenih sa gorčinom ali i samo njemu svojstvenim humorom. Ibrahimov autoportret nalazi se u njegovim ispovednim stihovima da je dete planine koje se skriva po šumama, „gorak kako kukurijek“, živi „uz kamen“, duboko i iskreno saosećajući sa sveukupnom prirodom koja ga okružuje: »Sve se kreće i živo je /I učestvuje u prožimanju /Podarene jasnoće. /Moj život je dio /Iznenadnih izliva neba.«

Prelistavajući  knjigu Ibrahimovih izbranih i novih stihova otkrivao sam uvek i iznova tu duboku, istančanu, iskonsku vezu sa prirodom koja je njegov zavičaj i dom. Ibrahim je stanovnik planine i šume, tu je njegovo detinjstvo, tu je njegovo odrastanje, tu je nastajao i traje do današnjih dana njegov pesnički glas.

U mračnim vremenima kakva su ova naša, Hadžićevo «osećanje ugroženosti» u njegovoj poeziji dobilo je tragične razmere, postalo je uznemirujući glas u opštem porazu humaniteta. Dobijajući visoka priznanja kritike za svoje pesništvo Ibrahim Hadžić je takođe često, nezasluženo, ostajao bez  zvaničnih priznanja (iako se nalazio u najužem izboru za najznačajnije pesničke nagrade), što samo svedoči o nepravdama koje se u turbulentnim i haotičnim vremenima čine prema najboljima i izuzetnima. Svim svojim pesničkim zbirkama on je nesumnjivo i ubedljivo potvđivao da nije samo lokalni pesnik, iako je zavičaj uveliko prisutan u njegovoj poeziji, već da pripada onom uskom krugu izuzetnih eks jugoslovenskih pesnika čije delo prevazilazi granice i pripada svima.

Ibrahim Hadžić, iskreni prijatelj, upravo je takav kao i njegova poezija, kao njegova posvećenost prirodi, jednostavan a ubedljiv, pravi i pažljivi posmatrač koji sa malo reči ume da kaže mnogo a to je, nema sumnje, vrhunski pesnički i ljudski kvalitet. Kao što u svojoj literaturi zna da govori jezikom vidljivog i nevidljivog sveta tako u prijateljskom druženju ume da sluša i razume različite glasove.

Ibrahim je zaslužio da se o njemu govori i piše ne samo kao o izuzetnom pesniku nego i kao o dragocenom prijatelju, dragom čoveku. Svedočim o tome iz prve ruke - dobro sam ga upoznao tokom našeg višegodišnjeg druženja. Njegove izuzetne osobine su smirenost, sposobnost prepoznavanja pravih vrednosti, nepristajanje na laž i nepravdu, a iznad ili tačnije rečeno pre svega toga stoji delo koje ima svoje priznato, zasluženo mesto u antologiji savremenog pesništva. U naše vreme kada je većina reči izgubila značenje, kada su postale prazne ljušture oslobođene svoga pravog smisla, Ibrahim Hadžić vraća poverenje u reči, on zna i oseća njihovu vrednost i uspeva zahvaljujući svojoj darovitosti i pesničkom umeću da ih upotrebi na pravi način, udahnjujući im novu, osveženu unutarnju snagu.

Oceni 5