Pijem za ugašeno ognjište moje

*

Pusti, ja sam ko i svi...
I gora od svih bila:
kupala se u tuđoj rosi,
u tuđem se ovsu krila,
u tuđoj travi prenoćila.

*

Nema u životu spokojnog sata
za koji bih rekla da sam ga zaslužila;
meni je dosta malo zvezdanog zlata,
da ne bih roptala i tužila.

Kad mi pošlješ bol sagnem se smerno;
kad koraknem bojim se da nisam što skrivila.
Nema dela tvog kom se ne bih divila,
pa ma kao crv malo neizmerno.

Ako ti želiš, zlikovci me vređati mogu,
Nezaslužene ću grehe da ispaštam.
Meni je slatko da patim i da praštam,
ako je to milo pravednom Bogu

Nećemo piti iz iste čaše

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvatam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvaćemo suđeno je.

Tvoj glas u mojim pesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne sme
dotaknuti ni zaborav, ni strah.

I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suve i rumene.

Ljubav

Čas u zmička obmota se klupče,
Oko srca koluta i čara,
Čas celoga dana ko golupče
Sa prozora guče, zagovara.

Čas u inju razgori se, sevne
Iz cvetova uspavanih boja.
Čas potajno usred duše pevne
Zaleluja niti nespokoja.

Ume tako slatko da zarida
S ustreptalih struna violine,
Zagonetkom srce da iskida
Iz osmeha što nenadno sine.

Dobro je ovde

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama hladnim
U belom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje –
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

*

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,
takve na svetu i ne može biti.
Dan i noć muči te sablasna scena –
ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,
kada svetu su presahli i snaga i snovi,
sve svelo je od jada, sve bi u crnini,
Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera ko crna smola nevski talas.
Okolo gluva noć ko zid je stajala.
I kad me je pozvao tvoj glas,
šta sam činila – ni sama nisam znala.
A ti mi dođe – ko vođen zvezdom,
stupajući, po toj tragičnoj jeseni,
u taj zanavek napušteni dom,
odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

*

To sam zvanje zaslužila
za stotinu zločina i zala.
Živima preljubnica bila,
verna tek senci ostala.