Vek prosvećenosti
Dossi 02 S

Photo: Wikipedia

Pismo Haralampiju

Ljubezni Haralampije,
Zdravstvuj! Hristos voskrese.

Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti čoveku ljubezniku i prijatelju, kako neki običavaju. Ja bih ti bio namah, po prijemu tvojega pisma, otpisao, da nisam sudio da bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme gladi i juvi vikanja, jednim slovom, vreme velikoga posta, kad pasulj caruje i njegova sestra sočivica. Grah i kupus zemljom upravljaju.

Ovo sam vreme čekao da ti veseo, veselo, veselom pišem, javljajući ti da se zdravo nahodim i mirno živim ne imajući nikakva posla s Fruškogorcima niti sa Svetogorcima, kao vi tamo. (...) Dajem ti na znanje, druže moj, da sam prešao iz Hale u Lajpcig za slušati i ovde što učeni ljudi govore; gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu: i mislim s pomoću boga, i kojeg dobrog Srbina, dati na štampu, s građanskim slovima, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvati "Saveti zdravoga razuma", na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko putovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao, zato sumnja se preduzeti je na svoj trošak; ne znajući kakvu će sreću knjiga imati. Uzdam se da će se naći koji, svojemu rodu dobra želatelj, Sarajlija i Trebinjanin, Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu drznovenje i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele, što dobro, srpski na štampi viditi. A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od kojih sam što dobro naučio, iz kojih premudrih knjiga francuskih nemeckih i talijanskih, najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i naš opšti jezik izdati. Deder obazri se ne bi li i tu koga našao, koji bi izvolio soopštnik opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Adrijatičeskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti. Slatka je uteha nadati se da će naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do onih samih dalekih vremena kad se naše kosti u prah obrate. Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjem rodu mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosvećene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u savršenstvo dovesti; delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosvećenje razuma i svet učenja ne ostaje samo onima koji razumeju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, predavajući se najprostijem narodu i čobanima, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita? Znam da mi može ko protiv reći; da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti. Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojoj i sestrama?

Nek nauče — to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je onih koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narav ukrasiti. Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik?

Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svojim jezicima pisati; kako i nije propao. Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu svagda će ga znati i pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostajanje privoditi. Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s građanskim slovima štampaju, samo prostota i glupost zadovoljava se svagda pri starinskom ostati. Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuđivanje i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakvu ljudima polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi. Zašto bi, dakle, mi Srblji sumnjali u takvo i toliko polezno i pohvale dostojno delo, od drugih slavnih naroda sledovano? Nije manji deo sveta u kojem se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti ingleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim jezicima. Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski, osim Vlaha, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvima i provincijama žive, podrazumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključujući ni same Turke, Bošnjake i Hercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Hercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i Hercegovci dogod Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su njihovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i savete želeći da se svi polzuju.

Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narav poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosvećenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Sve su vere osnovane na zakonu prirode; nijedna vera na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, sve što ih je god od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakoj veri ima zlih i nepravednih ljudi? Nije tome vera uzrok, nego nerazumlje, slepoća uma, pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubav k samom sebi. Ovo su izvori iz kojih izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čovečji i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, tlači, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šalje i vragu predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona, prevodeći i tumačeći zakon svoj po zlobi i po strasti srca svoga. Kad će nestati mržnja i neprijateljstvo na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu, da u licu svakog sebi podobnog čoveka pozna brata svoga! Niti misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojoj ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio. S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, žive i sladosti ovoga sveta uživaju u svakom rodu i plemenu, u svakoj veri i zakonu? S božjom.

Dakle, šta bi mi hteli, da smo pametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugih ono isto koje kad bi drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila. Poznajmo jedanput svu silu ovih reči, proste su i blažene i ne trebuju nikakva tumačenja. Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta smo mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našoj veri, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudima na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje neprijateljstvo i svako zlo; sledovatelno nije od Boga. Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi čovečje, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.

Ja sam iskustvom poznao želju, ljubav, usrdnost i revnost gospodara Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bih ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubav i prijaznost mojega ljubeznoga roda, osim trudeći se, koliko mogu, za prosvećenje mladosti? A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učenih ljudi: i takvim sposobom i roditelje u njihovom blagom namerenju ukrepljujući i u srcima mladosti srpske nebesni i božestveni oganj ka učenju i k dobrodetelji raspaljujući, i svet razuma čak do prostih seljana i do samih pastirskih koliba raširujući. U sadašnje srećno vreme zraci učenija i filosofije do tatarskih granica dosežu. Ne mogu premučati ovde veliko staranje blagorodnih boljara moldavskih za vaspitanje i nauku njihove dece: nema sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi — latinski i talijanski. Nad svima ipak večne slave i pohvale dostojni ljuboučejši i naročiti gospodin Leon Ćiuka, episkop romaski u Moldaviji, čije userdije k nauci i ljubav k otečestvu nije moguće dovoljno opisati. Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slavnoga muža; ovde samo toliko naznačujem da je on episkopom budući, francuski jezik izučio, izvrsnu biblioteku s mnogim delima sastavio, različne knjige na svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna "Teatar političeski" i "Telemaha" svojim troškom na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti. Evo ti, brate, moje namerenje u Lajpcigu. Namah ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moje učenje, budući da u kolegije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji nekoliko od ovih pisama kojekuda. Vreme će me naučiti jesam li se u mojoj nadi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću, ono što je s moje strane moguće, izostaviti. Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava naraste: "Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet." Uostalom, ti mi zdrav budi, ljubezni Horvaćanine. Pozdravi mi s "Hristos voskrese" gospodare Vojnoviće, Rizniće i Kurtoviće i druge Sarajlije i Mostarane.

U Lajpcigu, 13. aprila 1783.
Tvoj brat i sluga
Dositej Obradovič

Oceni 5