Gotov san
Deccc 02 S

Photo: Gavin Watson

Pivaj svitu, pukni puško, rodilo se muško!

Povist ciloga muškog roda stane u dvi riči – „gotov san“. Prateći tu konpliciranu evoluciju počnimo od njihovog ranog ditinjstva. Svaki je od njih vika iz zahoda: „Maaamaaaa, goootov saaan“, a šta je bija znak da mu mater triba doć obrisat, da prostite, guzicu. Na taj zov i one najprisebnije ostave šta god čine i trk u zahod pomoć naprednon junioru. Kad tamo negdi oko desete konačno nauču to sami radit, za par godina slijedi novo „gotov san“ razdoblje. A odnosi se na njihov seksualni život, u kojem in se tajminzi nikad ne poklapaju sa tajmingon partnerice. Žena se taman uživi, kadli vrli majstor objavi „gotov san“, potpuno neopterećen činjenicon da nesritnica nije još ni na po puta. Ako dotična ima majčinskih poriva, reć' će mu „bravo, dušo“, a ako ih nema, poslat će kvragu i njega i posal mu.

U poznijoj dobi te dvi magične riči najčešće izgovaraju kad ih uvati kakva benigna priladica ili gripa. Držu zabrinuto toplomjer ispod ruke, i, ako in pokaže dvi crte iznad trisedan i po, mrtvo ozbijno izjavu „Gotov san“. S obziron da je, navodno, i Bog muškoga roda, baš se pitan šta je izjavija nakon šta je ono bija stvorija svit. Ako nije ima nikoga da ga pofali, ka da nije ništa ni učinija. Naravno, ovakvom osebujnom razvoju malih mulaca najviše kumuju upravo one kojima takvi tipovi najviše idu na živce, to jest, žene. Svaka od nas kad se uda, ne more doć' sebi od čuda kakvoga razmaženog mačomena je dobila na grbaču. Većina od njih nikad u životu nije napravila vlastiti krevet, na primjer. Da ne govorin o radnjama tipa oprat suđe, otić ditetu na roditejski sastanak u školu i slično. Doduše, vrimena se minjaju, dolaze neke modernije i osvišćenije generacije, pa se sve češće može vidit muškoga kako voza kolica sa diteton po rivi, a čula san da ih ima koji se ne libe ni suđe oprat.

Mi žene, dok smo cure, i mlade neviste, ljutimo se na svekrve kako su razmazile svoje sinove i tako od njih napravile napola hendikepirane odrasle osobe, nesposobne preživit bez ženske logističke potpore. Tako grintamo i žalimo se na nepravedne razlike među spolovima, i diskriminaciju, i đava odnija i muške i ko ih je takve nesposobne stvorija. Sve dok i same ne postanemo matere. Neki dan sam ja, na primjer, nagovarajući svoga šesnajstogodišnjeg juniora da poslin marende bar, bar, pokupi iza sebe mrvice sa stola, shvatila jednu sramnu činjenicu. Naime, da iman žensko dite od 16 godina, a ne mamlaza od isto toliko, ne samo da bi' od nje očekivala da iza sebe ostavi čisti stol nego bi me, kad se vratin s posla, triba dočekat i ručak, i oprani suđi, i napravljeni svi kreveti, i pometena i oprana cila kuća.

Međutin, pošto, eto, neman žensko dite nego maloga muškića, sve ono šta bi se kod nje podrazumijevalo, za njega ne važi. A ako dotični junior ipak napravi bilo šta, na primjer, u vlastitoj sobi makne sa poda vlastite patike nakon šta se prethodno dvadeset šest puta sapleja priko njih i skoro slomija vrat, e onda ga ja pohvalin i pojubin u muško čelo vridno. Znači, niti ne opazivši, malo-pomalo san se pretvorila u onu svekrvu koju san olajavala na svakon kantunu zbog njenoga primitivizma i podređenosti muškom kultu ličnosti. Ta me činjenica toliko posramila da san odlučila poduzet ozbiljne korake i ispravit učinjenu štetu. Sila san sa sinom (oko materino) za stol i autoritativnim glasom mu priopćila:

– Slušaj, od danas, kad dođen doma sa posla, ima da nađen oprano suđe, bačeno smeće i tvoju sobu sređenu kako bog zapovida. Jasno?

Kad me je on na to pogleda zgranuto ka da je upravo otkrija da san član zločinačke organizacije ili, bože mi prosti, hadezeja ili jehovinih svjedoka, bilo mi je jasno da od preodgajanja neće bit ništa. Kasno Janko...

Kako se to meni dogodilo? Kako san se pretvorila u ono čemu san se cili život nadmoćno izrugivala? Pa naravno, sitila san se. Svi glumimo. Koga god da pitaš, svako će ti reć: „Nije me briga šta će mi žena/nevista rodit, važno da je zdravo“. Ili, „meni su sva dica ista“. Yeah, right.

Ne kažen da ljudi koji to izgovaraju tako i ne misle. Ali, samo misle. Činjenica je da sam odgoj te dice pokaže suprotno. Niko od nas to ne radi ni svjesno, ni planirano. Nego ka da nam je nekako ušlo u podsvijest i, ma koliko mi urbani bili, rođenje muškog diteta izazove neke drugačije vibracije u kući, priznali mi to ili ne. Naravno, ne radi se o tome da stvarno mušku dicu volimo više nego žensku. Volimo ih podjednako. Samo ispadne da su muška dica pinku jednakija. Najporaznije od svega je to šta smo za tu nejednaku jednakost najzaslužnije mi žene, matere. Ja svoga sina nisam svjesno poštedila poslova kojih moja ćer sasvim sigurno ne bi bila pošteđena. To i je ono šta me plaši. Greška se dogodila nekom inercijom, a kad sam je postala svjesna, već je bilo kasno, već san imala prid sobom jednog pravog, rasnog, razmaženog dalmatinskog muškića.

Posebno je zanimjivo kako tek muški poblesave kad dobiju potomke. Moj brat, kad je nakon dvi ženskice dobija sina, prvo se pravija da on sa cilin tin šušuron nema ama baš ništa; ka da nismo svi znali da nakon dvi pišulje čeka maloga pišulinca ka ozebli sunce. S obziron da je on jedan urbani Splićanin, puno se lipo trudija izgledat ka da mu je svejedno, i „nema-veze-šta-je-samo-da-je-zdravo“, i moš mislit.

Ali oni dan kad mu je žena rodila sina, najedanput se od hladnokrvnoga dalmatinskog pusti-me-stat tipa, pritvorija u uspaničenog stvora koji psihotično jurca po kući, nazivajući bidnu ženu svako malo na mobitel.

„Kakvi je mali, a, kakvi je?“

Žena kaže (u sebi biće beštimajući sve po spisku onome šta je izmislija mobitel, nemoš više ni rodit na miru božjem):

„A smišan je, ali nije tako lip ka šta su njih dvi bile..“

Riknija.

„Molin?!? Kako to misliš, nije lip??“

Vajda je očekiva da će mu mali, kad se rodi, umisto pupčanon vrpcon, bit opasan lenton Mister Juniverzum. Ona mu strpljivo objasni: „Ma, ne da mali nije lip, nego je malo... nagrišpan, ali to je ka normalno, s obziron da se tek rodija, redikulu dabili redikulu jedan!!!“

Ništa to njega nije utješilo, sija na telefon, pa svako malo:

„Je l' se šta prolipša u zadnjih po ure, a?“

Ona ga poslala kvragu i prikinila vezu. On se ushoda po kući i nakon dvadesetak minuti evo ti ga opet zove:

„Je l' se mali odgrišpaje,a?“

Više nan je bija svima dogulija, pa ga je mater išla smirit. I iznese mu sljedeću teoriju:

„Ma, slušaj sinko, ona ti je sitna ženica, a mali je kus diteta, pa se malo zgužva izlazeći, to ti je to.“

„Zna san, znaaa san!!!“, ozareno će psihotični.

„Šta si zna, pobogu?“, upitan ga ja.

„ZNA SAN DA JE DO NJE!!!“

Kad napravu sljedeće dite, ja selin na Novi Zeland.

*Tekst objavljen u e-novinama 2009. godine

Oceni 5