Sećanje na ’68. tadašnjeg ministra za obrazovanje i kulturu
Studentska pobuna 68

Photo: Lična arhiva

Plahovita etička pobuna

Juni 1968. godine zatekao me je na dužnosti republičkog sekretara za obrazovanje i kulturu SR Srbije. Tih je meseci i nedelja u duhovnom i političkom životu zemlje, Republike i Beograda, doslovce sve vrilo. Do ključanja i vidljivih nagoveštaja neminovnih, gejzirovitih izboja. Posebno na Beogradskom univerzitetu. (Sećam se da sam, mislim početkom maja 1968. godine, u raspravi na sednici vlade o nekim materijalnim problemima univerziteta, upozorio najdramatičnije da su ukupne napetosti na Beogradskom univerzitetu tako žestoke da bih “kada bismo za to imali zakonske osnove, i kada ja ne bih bio neposredno odgovoran za sistem i rezultate procesa obrazovanja, skoro predložio prevremeni odlazak učenika i nastavnika Beogradskog univerziteta na letnje ferije".) Onda se gromotivo “zbio juni". Sticajem posve ličnih okolnosti, od prapočetka tj. od drugog juna i “studentsko-omladinske tuče" prve večeri te jedinstvene nedelje, najneposrednije sam uronio u tok zbivanja i sve vreme u njima do iznurenosti bio danonoćno agilno angažovan. Sve do desetog juna. Do srede ili četvrtka uveče, nisam siguran, bio sam i nominalno član takozvanog “Štaba", koji je koordinirao aktivnosti republičkih, gradskih i drugih političkih i državnih organa prema Univerzitetu i javnosti, a onda su me - zbog “kolebanja", (u stvari - zbog razlika u ocenama zbivanja) - prosto prestali zvati na sastanke. Kao i na neke druge. Samovlasno sam i dalje dolazio u zgradu Gradskog komiteta SK Beograda, gde je bilo sedište “Štaba" i odlazio, kao i pre toga, na sednice Saveta univerziteta i Univerzitetskog odbora Saveza studenata, na Filozofski, Pravni i neke druge fakultete. Razgovarao sam tamo sa studentima i profesorima na njihovim permanentnim zborovima, a posebno sa mojim drugovima iz tada vrlo eksponiranog duhovnog kruga oko časopisa “Gledišta", koji sam nekoliko godina sa nekima od njih sauređivao.

Politička matura

Svoje prve procene karaktera i suštine onoga što se zbiva, znatno drugačije od oficijelnih, izložio sam, čini mi se, već u utorak po podne tadašnjem sekretaru CK SK Srbije Stevanu Doronjskom, koga tih dana, a i dugo pre toga, pukim sticajem radnih okolnosti, nisam viđao. On je našao da su one “interesantne" i čak “bliske njegovim", pa me je zamolio da ih predočim novom predsedniku CK SK Srbije, kod koga me je odmah i odveo. Zbog svega što mi je, i kako mi je rečeno prilikom toga susreta, a i prilikom nekih drugih razgovora sa Petrom Stambolićem i njegovim istomišljenicima starije i mlađe generacije, odnosno - zbog žestine njihove odbojnosti prema drugačijim, manje prema studentima ratobornim viđenjima i argumentima od njihovih apodiktičkih, isforsirano ideologijskih šema i etiketa - nikada te susrete neću zaboraviti. Uprkos tome što sam samo nekoliko godina ranije diplomirao na političkim naukama, mislim da sam tada, kao i cela mlađa i najmlađa intelektualna generacija moga vremena, koja se u toj situaciji nije poistovetila sa establišmentom, položio svoju životnu, a u generacijskom smislu istorijsku “političku veliku maturu".

Titov govor dočekao sam u užasnom strahu da će “oni" (jer, za tih osam dana politički kadrovi Srbije, potpuno nezavisno od prethodnih pojedinačnih odnosa, podelili su se na “njih" i “nas"), intervenisati “snagama poretka" na Univerzitetu. Govorili su mi da će tako postupiti, sve su činili da tako zaista bude, a mnogo toga je ukazivalo na to da tako i mora biti. Za slučaj stvarne odluke za takvu “soluciju" već sredinom nedelje pripremio sam pismeno obrazloženu ostavku na funkciju u Vladi SRS. Užasavao sam se i od pomisli na neizbežno krvave i neispravljivo pogubne posledice takvog raspleta, te nisam želeo da moje ime ima bilo kakve veze sa tim. To sam, uostalom, usmeno energično istakao još prilikom prvog Stambolićevog nagoveštaja orijentacije na tu bahatu i sumanutu “opciju".

I ne bih više o fabuli.

Desetak dana nakon Titovog govora, napornih dana u kojima se grozničavo u javnosti i Skupštini Srbije i za mene “produžavao juni", pod izgovorom da treba da pišem političke teze za jedan značajni sistemski zakon o kulturi, premoren od množine susreta, od svakojakih interpretacija, i javno nametanih laži, od žučnih raspri i silnih razgovora i ljudi, i od žestine novih zbivanja i sukoba. Otišao sam na nekoliko dana u jednu šumu van Beograda. Tri prva dana nisam bio u stanju da bilo šta radim. Onda sam, u jednom dahu, prosto izdušio na hartiju ono što mi je u tom momentu izgledalo da jeste suština zbivanja koja su posle, pomalo ironično, nazivana “lipanjskim gibanjima".

Od tada nisam ništa zapisao ni za sebe, niti sam - koliko se sećam - kasnije javno bilo gde uopšte govorio o tzv. “studentskim događajima". Uz sve što sam pročitao, smatram i danas da ni ja, kao ni mnogi koji su o tome - više ili manje dobro, ili loše - pisali, mnogo toga ne znamo, što je inače veoma relevantno za konačnije sudove. U prvoj polovini 1988. godine me je kćerka, tada još studentkinja, podstaknuta pisanjem štampe povodom dvadesetogodišnjice junskih događaja, upitala šta ja o tome znam i mislim. Odgovorio sam otprilike da puno toga znam, a još više ne znam, pa je možda najbolje da sama otvori koverat koji od juna 1968. nisam dotakao, i pročita ono što sam zapisao i mislio o svemu neposredno nakon tih zbivanja.

Ovde bih naveo samo nekoliko izvornih citata iz nekih od tih pregnantnih, a dosta celovitih desetak zapisa u kojima sam, dabome fragmentarno, pokušao sebi razjasniti značenje i suštinu tih zbivanja i ukazati na njihovo moguće dejstvo na budući razvoj naše zemlje i komunističkog pokreta u njoj.

Samovlasna cenzura

Studentska akcija je plahovita etička pobuna sa progresivnim političkim sadržajem (značenjem) i dalekosežnim posledicama. Mlada generacija, ipak indoktrinirana vrednostima samoupravnog socijalizma, odnosno - programa SKJ, određuje se prema njima kao svojim elementarnim i startnim ciljevima, kao prema svom sistemu fundamentalnih socijalno-političkih i moralnih principa u ime kojih se spontano, ali rečito, oborila na brojne nedoslednosti, nemoći i oportunizme oficijelne političke prakse..."

Ali, i da zanemarimo aktuelne, ostaju dugoročniji interesi. Razlike, kako sam ih ja doživeo, nisu ni sitne, ni usputne, nego suštinske. U kom smislu? Suštinske su za dalji proces demokratizacije iz jednog elementarnog razloga: pokazalo se da značajan deo naše političke strukture demokratizam shvata kao taktiku, a vlast i poredak kao strategiju pokreta. Onog trenutka kada je došlo do težeg konflikta u procesu demokratizacije, oni su bacili (ili hteli da bace) pod noge sve demokratske političke mere i metode i latili se (ili hteli da se late) autoritarnih mera. Još sredinom nedelje jedan od prvih ljudi Republike je u stanju neverovatne zapenušanosti najavio: da on neće dozvoliti da neki balavci ugroze poredak, da će - ukoliko do ponedeonika (10. juna) studenti ne počnu da rade, Univerzitet biti zatvoren, a studenti milicijom izbačeni sa fakulteta; pretio je zavođenjem cenzure nekim informativnim glasilima i nagoveštavao smenu nekih glavnih urednika; nudio je svoju ostavku “ako se smeni i jedan jedini komandir milicije", i tome slično.

Pitam se: kako se može verovati u demokratsku orijentaciju ljudi koji su u prvoj demokratskoj pobuni masa (a njih će biti kada god institucionalni sistem ne bude u stanju da rešava neka krupnija pitanja) okrenuli leđa tim masama i komunistima među njima, a bratski prigrlili mere i snage poretka? I kakav je to nivo demokratske svesti kada se, za tili čas, komandovanjem zameni i eliminiše ceo ustavni poredak stvari, pa se akcijom svih direktno rukovodi iz (“centrale") Partije; samovlasno zavodi cenzura, bez odgovarajućih odluka i na osnovu zakona; ne uključi ni deo raspoloživog aktiva u kontakte sa studentima itd.

Mudar potez Tita

“Treba dobro proanalizirati prirodu toga straha od mladih. Mnogo nas je sa gotovinom, premalo je revolucionarne svesti u našim redovima.

Ako se, u borbi za studente, stvorio savez raznih neprijateljskih struja, i u našim forumima se, u borbi protiv tih struja (sa kojima su studenti bili olako identifikovani) stvorio novi savez - savez ortodoksne birokratije i njene mlađe braće - forumskih ’samoupravljača’ i ’demokrata’, koji su to samo onoliko koliko samoupravljači i demos dopuštaju da budu od njih manipulisani.

To su perfidni advokati postojećeg. Oni čuvaju institucionalno samoupravljanje i institucionalnu demokratiju, a ne njen revolucionarni ekstrakt - mogućnost radnog čoveka i građanina da stvarno rešava društvena pitanja i zahtev da ne bude manipulisan."

“Tito je, genijalno, osetio o čemu se radi i - premda po maniru harizmatski, ali po suštini najdublje revolucionarno i mudro - pružio ruku jednom istinski demokratskom pokretu intelektualne omladine. Time je u sendvič po prvi put stavio sve one koji su taj pokret (još i u nedelju, 8. juna pre podne) videli kao razbucanu gomilu nestašne dece zavedene od strane svakovrsnih neprijatelja.

Ali, akcenti Titovog govora su vrlo zanimljivo pomerani: neke napomene su dobile ravnopravni značaj sa glavnim tezama, a iza tog obrta viri neslaganje sa suštinom Titovih reči.

Nije patetično ako se kaže: ili će snage samoupravljanja i demokratije iskoristiti šansu koju im je pružio istorijski Titov govor za najkraće moguće vreme, ili će pobediti mrak birokratske prilagodljivosti koja do ogavnosti licemerno veliča principe, a do grčevitosti zainteresovano bdije nad postojećim stanjem i svojom političkom i materijalnom gotovinom u njemu."

“Tito je - u prvoj velikoj i stvarnoj bici generacije samoupravljača - ušao sa njom u čvrst politički zagrljaj. Od čoveka koga vladarski veličaju njihove čitanke i iskreno priznaju njihovi očevi, on je prvi put - suočen bez maski sa njihovim ljudskim, političkim i moralnim pobunama i nedoumicama - pokazao snagu rasnog revolucionara i stvarnog kreatora istorije.

Njih je to oduševilo i ponelo. Tita ogromno obavezuje."

“... Predstoji nam: ili teška i bolna polarizacija ili - produžetak krize političkog rukovođenja, sa perfidnim, jakim osloncem na vlast i licemernim glorifikovanjem modela, umesto kreativnog unapređivanja političkog sistema, uz takvo moguće zaoštravanje političkih odnosa koje ne isključuje ni ilegalne akcije ultraškog krila studentskog pokreta.

(Za posebnu je analizu neka vrsta sprege našeg ideologijskog, sitničavog koliko i grlatog sektaštva i ovog provokativnog ultraštva. To su sijamski blizanci kojima uzajamna mržnja daje novu snagu, a u stvari štete i jednima i drugima podjednako.)"

Šutiranje u vis

Takva su me razmišljanja i opredeljenja narednih meseci i godina dovela u niz konfliktnih odnosa sa vodećim ljudima i delovima tadašnjeg partijskog i državnog establišmenta u Republici. Oni koji su sedamdesetih godina pali kao “liberali", a s kojima sam unutar Partije i u javnim političkim borbama zaista dugo bio najbliži, do juna ’68., otpisali su me zbog “ekstremnog anarholiberalizma". Na to su ih lukavo podstrekavali naročito oni birokratski vlastohlepci, koji su posle toga i njih čedomorski oborili i zatim, još za Titovog života, zagospodarili Srbijom i podgotovili sve ove nacionalističke metamorfoze, kolektivne šovinisticke histerije, kojima poslednjih godina svedočimo. Neočekivano i za mene samog, samo zato da ne bih ostao u političkom životu Srbije i Vojvodine, nakon završetka mandata, “unapređen sam" u diplomatiju. Englezi takvu “ promociju" zovu u političkom žargonu “kicking up somebody" (“šutiranje u vis").

Ali, ono bitno što sam ovim autentičnim fragmentima hteo da pokažem svakako nije lična sudbina. Bitna je sledeća istina: u osnovi iste one tendencije i snage sa kojima sam se tada, kada sam imao nešto više od trideset godina, i lično žestoko sukobio, a koje sam u tim lomovima prvi put sa zaprepašćenjem prepoznao, upravo poslednjih godina, eskaliraju sve više, trijumfuju. Uprkos svih mimikrija i prilagođavanja okolnostima i odnosu snaga u društvu i poletu u međuvremenu. Podmlađene, u svom “Slobo slobodarskom" izdanju očišćene od mnogih umnijih i boljih sa kojima su do ranih sedamdesetih godina jako šurovale, pa čak i od svojih likvidiranih duhovnih “dedova" i političkih “očeva", do ogoljenosti su konačno redukovane na svoja suštinska određenja - populistički nacionalizam, karijerističko vlastohleplje i birokratsku despotiju, koja dabome ne može opstajati bez jednoumlja. Zamaskirane u odoru “ujedinitelja države" i “spasilaca nacije", u otvorenom savezu sa svim reakcionarnim “školama" i “strujama" balkanskog pravoslavlja, a u prećutnom kondominijumu sa drugim jugoslovenskim šovinizmima, one su sa SK i zemljom učinile što su učinile. U kratkovidoj borbi za svoju svevlast nad Partijom i Jugoslavijom, što je toj tendenciji decenijama imanentni cilj, ostala im je trenutno jedino gola vlast. Za sada - “samo bez komunista i Partije".

Da li, sutra, i bez Jugoslavije?

*Tekst je izvorno objavljen u Našoj borbi 7. Juna 1997. godine

Oceni 5