Planina koje više nema

„Pomislio je kako je košulja neobično teška, a onda je video da je u njoj još jedna – rukava pažljivo uvučenih u Jackove rukave. Bila je to njegova košulja za koju je mislio da se davno izgubila, njegova prljava košulja koju je Jack ukrao i stavio je u svoju, sastavio ih kao dve kože, jednu unutar druge – dve u jednoj. Prislonio je košulje na lice i udisao polako, nadajući se da će uspeti da pronađe ostatke onog leta, Jackov slankasti miris, ali nije bilo ničega osim sećanja na planinu od koje nije ostalo ništa do onoga što je držao u rukama.“  — Annie Proulx, Brokeback Mountain

Ovim pasusom se završava kratka priča Annie Proulx, koja je prvi put objavljena u magazinu The New Yorker 1997. godine. Mnogi se slažu da se radi o njenoj najboljoj priči, a neki idu toliko daleko da tvrde da je u pitanju remek-delo. Višestruko nagrađivani tekst prati dva kauboja – Ennisa del Mara i Jacka Twista – koji uspevaju da prežive sve, osim nasilja koje je u svetu i danas uveliko prisutno.

Reditelj Ang Lee je po priči 2005. godine snimio istoimeni film, a slobodno može da se kaže da se radi o tihoj revoluciji, koja je promenila odnos većinske publike prema filmovima koji se bave homoseksualnim ljubavnicima. Ennis (Heath Ledger) i Jack (Jake Gyllenhaal) se prvi put sreću u Vajomingu 1963. godine, u jednoj od možda najtiših scena kvir kinematografije. Gledaocima koji su navikli da one koji su im slični na filmu prepoznaju tek uz pomoć signala je već nakon nekoliko trenutaka jasno šta se dešava – dovoljan je samo jedan pogled koji izlazi iz heteronormativnog okvira, pa da se razume da to što Jack Ennisa posmatra u retrovizoru uopšte nije slučajno.

Već nakon nekoliko minuta glavni junaci su u planini, s ovcama. U maniru slow burning trilera napetost polako raste, da bi kulminirala jedne hladne noći. Scena u šatoru je postala omiljeni materijal za mnoge šale, uglavnom homofobične. Većina je intimni sukob čiji je zadatak da ilustruje poteškoće života u različitosti pokušavala da smanji na veličinu običnog vica. Jake Gyllenhaal je tek 2019. godine otkrio da Heath Ledger nije voleo takve šale, pa je prezirao one koje su izmišljane na račun svega što se između dva glavna junaka dešava u filmu. Gyllenhaal je pored toga otkrio i da je film o ljubavi između dvojice kauboja – koja traje od 1963. do 1983. godine – pozitivno uticao na njegovu glumačku karijeru, i da je ponašanje kolege činilo da ga još više poštuje. Ledger je, kako je ispričao Gyllenhaal, bio protiv svih homofobičnih komentara koje su gledaoci pravili na račun junaka i isticao je da je to priča o ljubavi i ništa više, ali ni manje od toga.

Nakon scene seksa dolazi kajanje, ali na sreću traje mnogo kraće nego što gledalac očekuje. Autorka priče o tom periodu piše ovako – "Nikada nisu razgovarali o seksu, samo su puštali da se dogodi, u početku obično noću u šatoru, a onda i preko dana, dok ih je pržilo sunce, uveče pored vatre, brzo, grubo, smejući se i uzdišući, ali ne izgovarajući ni jednu jedinu reč, sem kad je Ennis jednom rekao: “Ja nisam peder.” Na šta je Jack skočio: “Ni ja. To se nikoga ne tiče sem nas.” Postojala su samo njih dvojica u planini, iznad običnih stvari, udaljeni od svakodnevnog života i večernjeg laveža pasa. Verovali su da su nevidljivi, a nisu znali da ih nadzornik posmatra kroz dvogled. Sačekao je da se obuku, i da Ennis odjaše nazad do stada. Tek je tad sišao do Jacka, da mu prenese da mu je ujak bolestan, i da verovatno umire. Ujak je ozdravio, a kad je nadzornik došao da Jacka obavesti o tome samo je hladno piljio u njega, nije čak ni sišao s konja".

Reditelj Lee je ovaj pasus verno preneo na filmsku traku, pa se junaci lagano tope, sve dok se ne otkrave – ponovo u šatoru – spremni da bar na jedno leto zaborave ostatak sveta. Tu je i nadzornik, te dvogled kroz koji ih posmatra, kao simbol za večito budnu homofobičnu javnost, koja vreba i traži greške u životima koji je se uopšte ne tiču. To su svi oni građani i građanke koji i danas prave takozvane „porodične šetnje“, te viču i tuku šakama u grudi, verujući da tako štite ono što smatraju porodicom.

Iz tog nadzornika će izrasti čitave vojske homofoba, horde koje se protežu u prošlost, ali i u budućnost – sve do danas. Kao što to često biva u filmovima o homoseksualnim junacima, među negativcima je i dželat, predstavnik svih onih koji smatraju da su drugačiji ne-ljudi, i da je lovna sezona na njih stalno otvorena.

Kratka priča o zabranjenoj ljubavi je izrasla u filmski klasik, a Brokeback Mountain je 2006. dobio i Oskara za najbolju režiju. Došao je kao neka vrsta holivudskog komentara na borbu za prava LGBTIQ+ građana, pa je danas već kultna priča o dvojici junaka koji su zbog svog identiteta i vremena u kojem su živeli bili primorani da izmišljaju alternativne svetove, strukture koje su daleko od očiju javnosti, zaklonjene paravanom u obliku lažnog porodičnog života i funkcionalnosti koja boli svakoga ko je u stanju da razume u kojoj meri takva laž razara mentalno, ali i fizičko zdravlje.

Za mnoge je s filmom Brokeback Mountain počelo novo doba kvir kinematografije, ali su za autorku priče tek tu počeli problemi. Proulx je u intervjuu za Paris Review iz 2020. objasnila da još od prvog prikazivanja filma dobija ispravke i nastavke za priču, uključujući i one u kojima Ennis ima brojne partnere nakon Jackove smrti. „Žao mi je što sam uopšte napisala priču“, izjavila je tom prilikom, „Pre filma je sve bilo u redu, ali posle kao da niko nije mogao da shvati da priča nije o Jacku i Ennisu, već o homofobiji! O društvenom trenutku, o određenom mestu i o preciznim mentalnim sklopovima i moralnim obrascima“.

Jasno je šta autorku boli, ali je jasna i potreba publike za nekom vrstom zaključka. Često prisvajamo junake sa kojima se identifikujemo, posebno ako se na platnu pojave drugačiji od svojih prethodnika. Iskustvo gledanja ovog filma 2021. sigurno nije isto kao 2005, posebno za gledaoce iz konzervativnih zemalja. Doživljaj ljubavi koja je prisiljena da ostane na nivou žudnje ipak se nije mnogo promenio, posebno kada se stigne do kraja koji emituje divovsku samoću, posledicu života u kojem nije moglo da se živi.