Srđan Srdić: Ljubavna pesma (Partizanska knjiga, 2020)
Srdic 01 S

Photo: Dušan Popović

Planiranje je više od pola obavljenog posla

Raščupan nakon premetanja s nadmoćnim detetom, zakuka Kastor:

„Spasavaj, Ajmane, daljinskom se upravljaču pomolimo!”

Izvede Ajman skoro pa paradu tragikomičnog golmana, dokopa se tražene spravice, asistira Kastoru koji je uplašeno usmeri k televizoru.

„Gde je onaj s antipatičnom ptičicom koja psihofizički demontira fucnutog mačka, za ime Elohimovo, evo nekih, lemuri li su, svemirci li su… Ksenija, unuko, preuzmi i povedi, iznađi sadržaje srodne tvojim trenutnim afinitetima.”

Devojčica seda na daljinski upravljač, kao kvočka, proleću animirane babaroge.

„Bežimo, bežimo”, iskrada se Kastor na terasu, sve vodeći Ajmana za sobom. Evo ih za stolom, a evo i pritajene konferencije:

„Pre no što pređemo na ono što je akutno, sagledajmo ono što je aktuelno. Naša svakodnevnica, verni moj Ajmane, otežana je osobenostima jednog iznebušnog roditeljstva. Drago mi je, ne zato što sam zlurad prema tebi, nego mi je drago što si u prilici da sam izvedeš upotrebljive zaključke, drago mi je što si baš ti onaj kom je ovde preprisutna malodobnica stavila do znanja vlastitu ranostečenu komunikacijsku koliziju s biološkim nazoviroditeljskim parom. Otac alkoholik, majka promiskuitetna (nije dokazano, ali nešto mora biti), jedan šablonski obrazac, dete već u gagličućoj fazi razvija nesvest o opravdanosti postojanja takvih roditelja kao takvih. Možemo reći da se ovakva deca i rađaju s abnormalnom dozom iritacije, koja kod nekih od njih korelira s očekivanjem da takvi majka i otac što je pre moguće izumru, simbolički ili ontički. Pokaže li se da ovakvi roditeljski parovi nisu u anticipiranom roku iskorenjivi, dete stupa u lutalačku fazu, te preuzima na sebe atribut siročeta, mimo stvarnosne optike koju validira kao oblast psihopredatora. Težeći da istupi iz ove oblasti, samoproglašeno siroče se kreće od nemila do sociološkog nedraga u kojima perzistira praveći se da to ne radi (safe mode), sve dok ne naiđe na neoštećena relacijska tkiva, opoziciono postavljena prema roditeljima koje od epifanijskog nalaženja smatra de jure mrtvima. E, sad stižemo do nas.”

Televizijska reklama rastera crtane junake, Kastor šutira Ajmana ispod stola, ovaj, navrat-nanos, iznalazi nove.

„Probaj da joj nađeš onaj s mačkovima, jedan je mator i perfidan, a drugi mlad i ambiciozan do zaglupljenosti, po pristaništu jure miša, a miš je beba kengur, nešto kao kengur Tajson”, javi se s predlogom Kastor.

„Gospodine”, Ajman bi rado argumentovao zašto se to ne može, ali ne mora.

„Da, da, gnjaviš me time, pusti joj veverice kleptomanke.”

Doda:

„I vrati se. Stigli smo do nas.”

Ajman se vrati.

„Šta je pred nama? Pred nama je dete. Otkud ono? Otud što je filtriralo empirijske smerovode i oni su ga doveli nama pred vrata. A mi smo ta vrata srdačno otvorili. Možemo reći da smo namagarčeni. Roditelji kao svi roditelji – nije ih briga, oni zvižde u prste i nastavljaju s iživljavanjem neukidivog mladalačkog bunila. Jung bi rekao, neko svakako bi, svoju ljutnju na odlutalo dete oni ispoljavaju tretmanom svesnim blesavilom koje njihovo potomče u njihovom svetonazoru čini ni mrtvijim ni manje mrtvim no što su oni u njegovom. Šta mi sad imamo? Imamo dete koje se razvijalo bez ikakvog regulatora, u jednom moglijevskom provizorijumu sušte vaspitne zapuštenosti. Šta to dete zahteva od nas? Što se njega tiče, mi smo priželjkivani supstituenti – evocirani otac i majka (da, čestitam ti, Ajmane, postao si majka!): mi menjamo pelene, mi dojimo, mi se bavimo profesionalnom orijentacijom tog nejakog bića.”

Ajman pobeli.

„Kompletno deluzivno, a takvo jeste, ovo dete traži kako bi se adaptiralo na neku od mogućih stvarnosti. Da, Ajmane, na neku od alternativnih mogućih stvarnosti. Najgroznija zabluda u koju zapadaju roditelji kakvi smo ti i ja, a i neki drugi roditelji, jeste zabluda prisilnog identifikovanja stvarnosti. U literaturi je ovakva zabluda pojmovno označena kao deluzija deluzije; roditelj zna da je dete deluzivno, prihvata alijenaciju u odnosu dete – stvarnost, ali preostali kvantifikator, stvarnost, prosuđuje iz sebe i nikoga drugog, čineći sagrešenje prema svakoj postfotografskoj teoriji, a one istinu vide kao beskonačan broj pravih bez tačke preseka. U prevodu, Platon je bio poluidiot, isto onoliko koliko je to roditelj koji kaže detetu: Svet je ovakav, umesto: Moj svet je ovakav, a ni to nije zasigurno, drži se ti svog, ako imaš za šta da se držiš, pusti ti mene. Našem detetu, a Ksenija to jeste, nas ćemo dvoje (jer mi smo sada dvoje), priuštiti pristup što većem broju alternativnih mogućih svetova, kako bi pronašlo neki pa da se za njega drži, ili da bi, zatečeno neprebrojivim mnoštvom stvarnosti, sa žaljenjem priznalo krah. Zbog toga smo, blagovremeno, u igru uveli daljinski upravljač.”

Ksenija pada s kreveta, ostaje nepovređena.

„Priteci detetu, Ajmane, majka je jedna.”

Ajman pritekne.

„I pojačaj ton na tom televizoru. Čuju i kad misliš da ne čuju. Pa se vrati.”

I Ajman se vrati.

Pokaže Kastor Ajmanu da se zaverenički primakne, tako da im se čela slepe. Kastorov zadah je raka.

„Ponestaje mi cigareta, Polonije. Količina koju sam poneo iz starodrevne Republike Siberije presušila je. Svratio sam kod Mohameda u suvenirdžinicu, ima tamo i duvana, kupio. To nije isto. Piše da je isto, a nije isto. Mene ovde lažu. Uznemiren sam. Javlja mi se. Približava se smrt većeg broja ljudi. Možda i svih ljudi. Ovih ovde.”

Ajman ga impulsivno ščepa za nadlanice, pa uzmakne:

„Gospodine!”, evo će se rasplakati kao kukavički Meksikanac iz špageti-vesterna.

„Ja sam režiser te smrti. Ti si pravednik smrti. Tvoje ime je amajlija smrti.” Izobličava mu lice svojim dlanovima, Ksenija vrši inspekcijski pregled po krevetu, nigde cucle nema.

„Ja znam tvoje ime. Zašto bi mi tebe dodelili? Dobili mama i tata Huseini sina, pa se nisu posvađali oko imena novorođenčeta, a?”, zareži Kastor. „Jer, kad si Husein, ime je moglo da bude ovo i nijedno, a?”

„Husain, gospodine”.

„Umukni, drski mešanče! Zaveži dok govorim! Za šta me smatrate? Ispada da sam ja neko kom se može reći bilo šta? Kad praznimo kiblu, praznimo je po Kastoru! Šta je ovo, šta se ovo radi? Nema cigareta, nema ovoga, nema onoga, u pravu je bio tvoj imenjak, prisustvo drugih je shvatio kao naskok na sebe i državu. Oni dolaze i remete, rekao je, pa se čude kad se desi! Šta mislite, svi vi? Da je ovo provod, uživancija? Onda dođe šest ljudi s mašinkama, mašinkama na sve što mrda, decu, Britance, Japance, lokalce. Jel’ tako bilo? Evo, da ne bude kako lupetam – zalažem se za smrt što većeg broja ljudi! Tvoj imenjak, El Zavahiri, El Zavahri, izmiče mi ta transkripcija, školovani je Hipokratov sluga koji se, s udruženjima istomišljenika, angažovao na amputacijama i likvidacijama. Da nije El Zavahiri šenuo? Je li? Zašto bi raznosio ljude bombama koje je svojim funtama platio, a da pre toga nije oprobao sve ostale medikamente? Da nije rasipnik, kupoholik? Halo!”, iskašlje nekakav ugrušak. „Tvoj imenjak, Ajman El Zavahiri, ili je Zavahri. Gde je on?”

Ajman se prepodobi: „Gospodine.”

I dobije: „Gde je, pitam te? Gde? Takvi su nam potrebni, ljudi od reči, ljudi s fluidom. Koliko bi mi sad značio jedan El Zavahiri. Zašto nisi nimalo povukao na imenjaka? Zašto ja nisam? Govori, gde je?”, bez nerava je Kastor.

„Gospodine, bolje je ne dirati. Ja ne bih. Bolje nemojte”, savetnički će Ajman.

„Da si Zavahiri, zvao bi se Sadam. Znam ja tvoje roditelje, znam ja ko su oni, znam ja njih”, smiruje se i tuli.

„Ti ljudi su planirali, Ajmane, planiranje je više od pola obavljenog posla. Kažem ti. Bile su to prominentne noćobdije, maheri. A ne ti, hajde da pobijemo sve. Okej, slažem se, da pobijemo, ali kako ćemo? Niko da zasuče rukave. Idi reci El Zavahiriju da nema cigareta. Hoćeš, kako ne. Zašto tvom strikanu Sadamu to nisi rekao dok je bio s nama? To su bile ljudine”, a Ajman se ujede za usnu, tako procenjuje.

„Meni svako može sve da kaže”, duri se Kastor.

Pa ima i ovo: „Pitam te malopre za El Zavahirija ne zato što mlatim praznu slamu, pitam te jer nam je potreban da se konstituišemo. Ovako neće ići. Ili smo mogli i da ga isporučimo, dvadeset pet miliona da uzmemo.

Da ga kidnapujemo pre no što on kidnapuje nas. Znaš ti koja je to cifra, dvadeset pet miliona, znaš koliko ljudi bismo razdužili bombama kupljenim za dvadeset pet miliona, zrikavče?”

Ajman, kukavički Meksikanac.

„Šta bi bilo da sam te pitao gde je El Šarkavi?”, razdrma ga Kastor glasom koji kao da je korodirao.

Sad je: „El Šarkavi, gospodine, on je svugde”. Još se nije desilo da Ajman nešto kaže s ovoliko testosterona.

„Svugde?”, imitira ga Kastor.

„Svugde, gospodine”, Ajman, bandoglavi đak koji se jednom pokazao.

„Gde je svugde, jagnje moje?”, zagolica ovo Kastora.

„Las Vegas, gospodine”, evo gde je.

„Las Vegas?”, retorski će Kastor.

„Las Vegas, gospodine”, da.

Sad već neće moći bez cigarete.

„Gde još?”, uz kresivo upaljača.

„Beiđing”, Beiđing.

„Aha.” Uvuče. „Još.”

„Siberija”, Ajman vragolan.

„Nije valjda? Gde još?”

„Još i Los Anđelos”, mogao bi Ajman ovako do sutra.

„I Los Anđelos?”

„Jeste, gospodine, i on.”

„E, neka si mi rekao…”

I buška, Kastor, poredi ono što je čuo s onim što je znao. Ustaje.

„Makni ono dete od televizora, još će više pobudaliti. I nosi ga u Kairo na pijacu, menjaj ga za leblebije.”

Natmuri se.

„I dajde mi jednog hašišara distributera nađi. Za pri ruci.”

Oceni 5