Strah i kako ga steći
Feer 05 S

Photo: Pinterest

Plašite se onih koji se ne plaše ničega

Sa druge strane straha

Kao svojevrsni „strahometar“ mogao bi da posluži najobičniji interfon. Kada ta paklena sprava zazvoni u, na primer, šest sati ujutru, iz usnulog bića pokuljaju i najskriveniji strahovi, koji ga, manje ili više, definišu i u budnom stanju. Građani se tom prilikom podele u tri grupe: na one koji se okrenu na drugu stranu i nastave da spavaju, na one koji potrče ka ulazu zgrade ne bi li se obračunali, objasnili kućni red i tako ugušili strah, te na one koji u postelji ostaju paralisani, sve dok ne prođe opasnost.

U toj situaciji tek probuđeno biće ne uspeva da povuče kočnicu na vreme, pa strah preuzima kormilo. A bojimo se svega – komšija, računa, elektrodistribucije, infostana, stanodavaca, policije (iako ništa nismo skrivili), špijuna, onih drugih, onih trećih. Plašimo se i demona, vukodlaka i veštica, ali od njih ne očekujemo da se najave pre ulaska. Bojimo se i sebe, samo je taj taster negde duboko u nama, i zvoni tiho, skoro nečujno.

Primera za strah se tokom života nakupilo, a ovom prilikom bih naveo dva:

Situacija 1: Kasno je. Grupa od desetak muškaraca hoda iza mene. Ulica je pusta. Čujem kako raspravljaju jesam li ili nisam peder. Pokušavam da održim istu brzinu, pošto sam jednom negde pročitao da bežanje stimuliše napadača. U nekom trenutku nastave svojim putem, a ja svojim. Detalja se ne sećam.

Situacija 2: Escape room Mesareva tamnica. U okviru unapred smišljenog scenarija iz sporedne, mračne prostorije me dohvati neka ruka, valjda Mesareva. Moj mozak u tom trenutku zaboravi da je u pitanju samo igra. Reakcija je potpuno neočekivana (bilo je i vrištanja). Na kraju pobedimo Mesara i izađemo iz tamnice.

Ove dve situacije su po prirodi i okolnostima potpuno drugačije. Prva je bila realna, druga samo deo igre. I jednu i drugu sam percipirao jednako, i jedna i druga su mi potvrdile da su strašne situacije mnogo strašnije dok ih zamišljamo nego kada se zaista i dogode. Tako su homofobi manje pokretljivi nego u mojoj glavi, a serijske ubice žive samo u igrama.

To ipak ne znači da je tako sa svakim strahom. Mnogi su strahovi imali strašne epiloge, i tako opravdali svoje ime. Iako su u kolektivnom iskustvu zajedno, ljudi se ne boje istih stvari, te strahovi često zavise od položaja u društvu, te prethodnih iskustava.

Kao strašni najčešće se percipiraju mračni, napušteni prostori, šume i druge površine kojih smo naučili da se bojimo u bajkama i pričama za laku noć. Tako će na pitanje „Šta im prvo padne na pamet dok prolaze kroz neki prostor koji se doživljava kao strašan?“, upitani ponuditi različite odgovore.

„Strah me je da bi neko mogao da me napadne. Čovek, ne životinja“. (Jovana)

„Ja sam uz Jovanu“. (Ivana)

„Što čovek, što životinja. Žene se u principu toga uvek plaše. Pitaj me kad izvadim ključeve noću kad krenem gajbi. Tipa 500 metara ranije“. (Jana)

„Meni nije primaran strah da bi neko mogao da me napadne. Plašim seonoga što ne vidim i ne znam da je oko mene. To ne znači da se ne plašim i napadača, ali se više plašim da neću umeti da odreagujem… nešto kao strah od neznanja i nepripremljenosti“ (Sara)

„Ako sam u šumi - životinja. Na primer besnih pasa. Ako sam u mraku, onda manijaka“. (Katarina)

„Ja bih se uplašila da se ne izgubim. Dakle, više se plašim sebe nego drugih“. (Sanja)

„U šumi bih se sigurno plašio divljih životinja (eventualno zlih duhova, ali to neću da priznam)“. (Lazar)

„Svuda i zauvek nepoznatih muškaraca“. (Milana)

„Da bi neko mogao da me napadne, konkretno silovatelj“. (Marija)

„Da bih mogao da slomim nogu“. (Goran)

To je naš biološki nagon da postojimo – piše Marija Popova na svom portalu Brainpickings – od početka smo tako napravljeni da stalno bežimo, kao hrčci u začaranom točku, a na strahove zaboravljamo ugušeni obavezama, ambicijama i sitnim hedonističkim iskustvima. Kada se nađemo sami u nekom mraku pokuljaju različite misli, a u osnovi svake od njih je strah od smrti.

Možda najlepši protivotrov nalazi se u pesmi Rebecce Elson – Protivotrovi za strah od smrti:

„Ponekad kao protivotrov

Za strah od smrti

Jedem zvezde.

 

Tih noći, dok ležim na leđima

Usisavam ih iz mraka koji sve gasi

Sve dok nisu u meni,

Ljute kao paprika i oštre…“

Sa druge strane, najbolji lek za strah od života je sigurno deo iz Tvrđave Meše Selimovića - ''Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?'', jer život je, tvrde, tek sa druge strane straha. 

Milan Živanović

A šta ako...?

- A ti se i smrdibuba plašiš?

- Ne, ali su mi odvratne, gade mi se. Znam da mi ne mogu ništa... U stvari, ne – da skratimo – ja se svega plašim!

Tako obično teče kraća razmena glede mojih strahova. Duža bi podrazumevala silna objašnjavanja da li se, koliko i zašto nečega plašim, dok bi uglavnom neustrašiva druga strana bila iznenađena ili pak samouvereno nasmejana. Kao da će mi svakog trenutka otkriti tajnu neustrašivosti. Međutim, ništa. Nasmejana fasada ostaje uglavnom to – fasada, iza koje se kriju mnogo gori insekti i gmizvaci od onih kojih se ja plašim.

Umesto da nabrajam čega se sve plašim, navešću fobije koje sigurno nemam – od vode, mraka i visine. Sve ostalo može da dođe u obzir. Uzrok gotovo svakog straha je zapravo u strahu od smrti. Taj strah sam osvestila odavno, još kao mala, i vremenom se pomirila s njim. Sada se on manifestuje tako što tek ponekad pomislim: „Jebote, svi ćemo umreti!“ No, brzo se utešim jalovošću večnog života. Setim se da bi u tom slučaju i Hitler bio živ (ali i oni koje je pobio, što je validan kontraargument) i da bih dažbine plaćala zauvek. Pred državnim aparatom i administracijom smrtnost se lakše podnosi.

Strahu od smrti, svakako, prethodi strah od bolesti. Hipohondriju sam razvila tek pre nekoliko godina (a sve zato što sam se pre toga podsmevala hipohondrima), pripisavši je takozvanoj „krizi četvrtine života“. Smislili su i da to postoji kako bismo lakše prebrodili „najlepše godine“ i lagano uplovili u krizu srednjih godina. Danas se tek tu i tamo setim zlatnog doba svoje hipohondrije od koje mi je kao uspomena ostala omiljena konstrukcija svih neurotičara – ŠTA AKO.

Šta ako – pa dopisati po izboru. Mogućnosti su neograničene, kombinacije brojne. Fascinira to što je kreativnost koju „šta ako“ razvija - nepresušna. Probajte, ako već niste! Potencijal ove zameničko-vezničke konstrukcije prepoznali su i zagovornici pozitivnog razmišljanja, pa svima zabrinutima vraćaju lopticu u stilu: „Šta ako uspeš“ ili, još gore, „But, darling, what if you fly“.

Za razliku od većine uobraženih bolesnika koji ne izbijaju iz lekarskih ordinacija, ja sam bila onaj sa strahom od „belog mantila“. Zapravo se nikad nisam bojala doktora i imam sjajna iskustva sa svima kod kojih sam bila. Bojala sam se rezultata i onog – šta ako. Skromnom spisku onoga čega se ne plašim dodala bih i igle. Ni njih se ne plašim, niti okrećem glavu kad vadim krv. U rezultatima je ključ!

Kao jedan od svojih najvećih uspeha prethodne godine beležim to što sam uradila kompletnu krvnu sliku. Rezultate sam dočekala kao Del Boj kad na ivici svesti konstatuje da mu je nalaz – negativan. Sve mi je u granicama, mogu da uramim krvnu sliku, život je lep, ptičice pevaju – But, darling, what if you fly! Lajfkoučevi, čuvajte me se!

Vremenom, naravno, oduševljenje dobrom krvnom slikom splasne, pa ni beli mantili nisu tako interesantni. Zato ih valja obići što više u tom pozitivnom naletu i biti miran. Uz to, nikad se ne zna kad može da nastupi i koliko da potraje pandemija.

U slučajevima kada je to „šta ako“ i više nego opravdano, strah ustupa mesto hrabrosti, onda kada je to najpotrebnije. Dok čekamo rezultate koji zaista život znače, dok bijemo najteže bitke, dok noću hodamo ulicom, strateški raspoređujući ključeve između prstiju (sve je rečeno u epizodi „Ladies and Gentlemen“ serije „Master of None“ - pustiti od sedmog minuta), kad se suočavamo sa istinskim gubitkom i porazom, kada se čini da nema izlaza – tada se poznaju junaci.

Kako sam odavno odustala od želje da u tuđim očima budem išta bolja nego što sam već percipirana, što takođe oslobađa, priznanje sopstvenog straha i negiranje neustrašivosti ne samo da oslobađa, već se pokazuje i kao svojevrstan čin hrabrosti.

Pored svega i svačega što me plaši, možda se najviše bojim tih ljudi koji se ne boje ničega. Koji „ne znaju za strah“, koji nikad nisu osetili tremu, nelagodu, nervozu. Kojima su tuđi strahovi smešni ili nejasni. Najpre, da ga s vremena na vreme ne treba osetiti, strah kao emocija ne bi ni postojao. Odricanje od straha praćeno je i odricanjem od tuge, besa, bilo koje negativne emocije. Bežanjem od bilo koje emocije, bežimo sami od sebe. Bojimo se upoznavanja sebe. Bojimo se šta ćemo otkriti. Plašimo se straha. Plašimo se sebe. I onda se junačimo pred drugima jer se to čini kao najsigurniji zaklon. A kad bismo se bar nekad usudili da se uplašimo, suočavanje možda ne bi ni bilo tako strašno.

Sandra Dančetović

Oceni 5