Plastična kobasica Vesne Pešić

Prošle nedelje, u beogradskom Medija Centru, pod mentalno rasterećenim naslovom “Kriza javnog uma”, održana je još jedna od onih pričam-ti-priču-tribina na kojoj su o intelektualnoj eliti iz krize sopstvenog uma govorili i u svemu se složili sledeći velikani: Đorđe Vukadinović (na tribini predstavljen kao “filozof”, a na svom tviteru “Филозоф, политички аналитичар, колумниста, народни посланик, уредник НСПМ”), Slaviša Lekić (predsednik parapolitičkog udruženja NUNS, poznatiji pod tviter šifrom “Micin taja”), Dragoljub Žarković – Mišković (glavni urednik nedeljnika “Vreme”), rodoljubivi desničarski analitičar Branko Radun (šef raspamećenog portala “Vidovdan”), te Vesna Pešić, bivša predsednica Građanskog saveza i članica LDP, nekadašnja poslanica u Skupštini Srbije, sociološkinja, danas povremena kolumnistica sajta “Peščanik”.  

Pokušavajući da shvatim čemu tribina i otkud žena iz “Peščanika” u toplom društvu ovejanih nacionalnih fašista, posegao sam za objašnjenjem Medija Centra: projekat “Kriza javnog uma” fokusiran je na “poražavajuće odsustvo debate u srpskom društvu, položaj i status intelektualne elite, kao i na traganje za uzrocima njene evidentne marginalizacije u Srbiji, ali i regionu”.

Sentimentalni Vukadinović filozofski se setio Bolje prošlosti iz vremena Slobodana Miloševića: “Gotovo sa sentimentalnošću se sećamo ovakvih tribina. U onom društvu devedesetih, bilo je više debate”. Gledajući u ustreptalu Vesnu Pešić, filozof Vlah je dodao: “Iako to vreme ne treba ni na koji način idealizovati, osećaj da se kamen mora gurati iz početka, razlog je naše apatije koju imamo danas”.  

Osećajući da je šarmantni Vukadinović kamen dovoljno pogurao,  Vesna Pešić složila se sa filozofom i skromno dodala da je “danas došlo do redukcije u javnim raspravama” i da je “udar na javnu reč veći i jači nego u doba Miloševića”.

Tragajući za pogledom zaljubljenog Vukadinovića, Vesna Pešić je otvorila dušu nostalgije za srećnim miloševićevskim vremenima: “Nikad nisam bila više na televiziji kao tada. Stalno su me pozivali u TV duele”.

A, danas, Vesna? “Danas nema teorije da se pojaviš na nacionalnoj televiziji”.

Šta je po Vesni P. simbolična točka simboličnog preokreta? “Po mom mišljenju, simbolična tačka, simbolički preokret, presecanje javnog uma, jeste ukidanje i nestanak sa scene ‘Utiska nedelje”, koji je preživeo sve režime sem ovoga.”

Pod uslovom da smo Vesnu TV Pešić dobro razumeli, demokratija u Srbiji je prvo nestala kad su prestali da je zovu u tv duele, a potom je demokratija još jednom iščezla kad Olja Bećković nije mogla da u svoju emisiju svake druge sedmice zove Vesnu Pešić i Đorđa Vukadinovića.  Ili Dragoljuba Žarkovića i Jovu Bakića. Ili Dragana Đilasa i Borisa Tadića. I još jednom Vesnu Pešić.

Ovaj penzionerski tv narcizam omiljene sociološkinje Đorđa Vukadinovića (“Nikad nisam bila više na televiziji kao tada”), savršeno bi se uklopio u klasično srbijansku tviter-kanalizaciju, da se Vesna Pešić, ohrabrena ljubavnim pogledom Vlaha Vukadinovića, nije dohvatila kolumne u “Peščaniku”.  

Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane.   

“Možda se neko seća priče koja je nekada kolala u narodu da je Tito voleo da se neslano šali sa svojim gostima tako što bi ih poslužio plastičnim kobasicama koje skaču po tanjiru kad pokušaju da ih preseku, a uz to bi ih počastio pivom sa rupom na čaši”.

Kakvu li je to vlašku travu duvala Vesna Pešić zna samo Vlah Vukadinović, ali je scenario zastrašujuće zajeban; zamišljamo Evdarda Kardelja ili Aleksandra Rankovića kojima kobasica u ritmu hip-hopa skače po tanjiru! I zašto samo plastična kobasica?

U priči koja je, kako Vesna tvrdi “kolala u narodu”, mora da je bilo i drugih plastičnih skalamerija;  zašto sociološkinja nije obradila detalj da je zloglasni Tito ženama ispod suknje ubacivao plastične paukove koji digitalno otvraju pipke; umesto kifli na stolu, da se ponize gosti, stajalo je plastično govno koje je ispuštalo opozicione krike; konačno, Tito je mrzeo escajg pa su gosti morali i čorbu da piju iz svojih dlanova.

Slušajte samo Vesnu koja lično opisuje horror hrvatskog diktatora: “Od straha za svoj položaj, morali su da se pretvaraju da jedu kobasicu i ničim nisu pokazivali da nešto nije u redu. Tito je navodno uživao u poniženju potčinjenih koji nisu imali hrabrosti da kažu da je kobasica plastična”.

Duni još jednom, Vesna, i kaži šta je bilo na kraju: “Ne zna se kraj te priče i da li se iko ikada ohrabrio da ne prihvati ovakvu šalu”.

U prevodu, ne znamo da li je ova priča istinita.  Ipak, da čujemo objašnjenje Vesne P: “Da li je ova priča istinita nije važno”.

Ovde bi i Tito popizdeo! Uvede Vesna u Krizu uma plastičnu kobasicu i čašu s rupom, pomene kako je diktator uživao u poniženju potčinjenih, a na kraju – šta? – nije važno da li je ova priča istinita! Međutim, ne interesuje Vesnu istina o Titovoj plastici, već priča koja se “inkarnirala u Vučićevom predlogu da Ana Brnabić bude predsednica vlade Srbije”.

Ana je – piše Vesna Pešić – “ta ‘plastična kobasica’ koju poslanici Skupštine treba da progutaju, a da ni glasa ne puste”.

Kao novopečeni stručnjak za plastične kobasice koje skaču, Vesna Pešić lagano okreće Anu na političkom roštilju: “Problem je u tome što građani Srbije nisu izabrali Anu Brnabić i nikada je ne bi izabrali za predsednicu vlade da je bila kandidatkinja. Sve njene karakteristike su takve da nema nijednog poslanika SNS-a, SPS-a i svih ostalih koji čine Vučićevu većinu u Skupštini koji ovakav izbor nisu doživeli kao najveće poniženje i gutanje ‘plastične kobasice’. Ne smeta njima to što je ona neafirmisana za bilo koju državnu funkciju, nito što jedva uspeva da sastavi poneku rečenicu”.

Kobasičarka iz “Peščanika” uočila je problem: “Problem s Anom Brnabić je u tome što ne postoji nijedan dobar razlog zašto bi ona bila predložena za najvišu državnu funkciju. Predlog da ona bude premijerka nije ništa drugo do test Vučićeve apsolutne moći i patološke potrebe da ponižava ljude”.

Vesna nepogrešivo oseća diganozu: “Problem s njom je u tome što ona prihvata to poniženje”.

Opsednuta oblikom kobasice, Pešićka fatalistički razmišlja: “Zanima me da li će neko reći da je kobasica plastična i neće dići ruku za Anu Brnabić”.

Nada umire poslednja, čak i kad je kobasica ispečena: “Kam’ te lepe sreće da ima više takvih i da Vučićev ‘izbor’ krahira”.

Ali, depresija se uvek s ponosom vraća Vesni Pešić: “To se neće dogoditi, a ako se neko i usudi da ne glasa, to neće biti zbog odbrane ličnog dostojanstva, već najverovatnije iz pogrešnih, siledžijskih razloga”.

Toliko o Mesnoj industriji Vesne Pešić koja na svom tviteru preporučuje jedan duhovit i urnebesno homofobičan tekst o “plastičnoj kobasici”.

Ako se desi da vam se sve zgadi, don’t worry, Vesna će vam verovatno reći: “Da li je ovaj tekst istinit, nije važno”.