Portreti: Mark Rotko (1903–1970)
Mark Rotko

Photo: Mark Rothko

Platna koja čekaju na stvaranje vidljivog sveta

Nakon posete Balu, čini mi se da bi se o Rotkovom životu dala ispričati priča koja unekoliko podseća na bajku. Priča naravno ne govori čitavu istinu – koja pa priča to čini? – ali bi možda onu bitnu istinu o njegovom uspehu učinila nešto jasnijom.

Markus je rođen 25. septembra (u znaku Vage) 1903, u Drinsku, u Rusiji. Šest godina kasnije, njegov otac emigrira u Portland, u Oregon, gde trguje odećom. Godine 1913. pridružuje mu se čitava porodica Rotkovič, uključujući i Markusa. Sledeće godine otac umire. Markus s jedanaest godina prodaje novine, ali se ističe u školi, tako da mu je u sedamnaestoj godini odobrena stipendija za Jejl. Zanima se za filozofiju, ali više od ičeg drugog za pozorište i muziku. Za slikarstvo će se ozbiljnije zainteresovati tek s navršenih dvadeset. Ime će anglicizovati u Mark Rotko 1940, u svojoj trideset sedmoj godini.

Koliko je bilo jevrejskih umetnika među emigrantima njegove generacije? Njihov broj je presudno uticao na profilisanje XX veka, koji se upravo završio. Ali Rotkova umetnost je jedinstvena po načinu na koji se odnosila prema emigraciji – i to ne samo jevrejskoj. Drugi umetnici bili su skloniji nostalgiji, ličniji, pustolovniji, očajniji, ali niko osim njega – ili mi se tako samo čini – nije uvideo da bi drama emigracije mogla iz korena promeniti jezik slikarstva. Pokušaću to da objasnim.

Prva narudžbina koju je ikada dobio – bilo je to 1927. – odnosila se na crtanje mapa i ilustracija za knjigu, objavljenu u Njujorku i naslovljenu Biblija u slikama: od Postanja do Otkrivenja u živopisnim mapama i grafikonima (The Graphic Bible: From Genesis to Revelation in Animated Maps and Charts). (Nikada nisam video knjigu, ali joj je naslov možda bio proročanski.)

Od ranih tridesetih pa do 1948. radio je i razvijao se kao slikar, a ono što je stvarao bilo je senzibilno, ozbiljno i avangardno, ali ni po čemu izuzetno. Gledano iz današnje vizure, u svetlosti njegovih poznijih dostignuća to može delovati čudno, ali tako je zaista bilo. Čak i kada je počeo da slika svoje pravougaonike – ono što je zvao svojim „stvarima“ – nekako mi se čini da je ideju o njima pozajmio od svojih prijatelja Barneta Njumana ili Kliforda Stila. Čudesna originalnost njegovog otkrića bila je slična nekoj božanskoj viziji, koja se odigrala naredne godine, 1949, kada je imao četrdeset šest godina! Nakon toga, sve do svoje smrti dvadeset godina kasnije, nikada se nije osvrtao. Tačnije, sve vreme se osvrtao, ali onako kako to nije učinio nijedan slikar pre njega!

Čitavo prethodno slikarstvo – od paleolitskih pećina do moderne apstrakcije – bilo je razmišljanje o vidljivom ili poigravanje vidljivim kakvo postoji u stvarnom svetu. Naslikani oblici i boje nisu naprosto preslikavani, već su često bili izmišljeni, ali su svi, na neki način, korespondirali sa onim što se moglo zamisliti nakon posmatranja vidljivog sveta. To je važilo kako za Rubljova, tako i za De Kuninga. Važiće takođe i za konstrukcije boja Barneta Njumana. Rotkove slike, međutim, čine ili govore nešto sasvim drugo. One govore o svetlosti ili bojama koje čekaju na stvaranje vidljivog sveta. Njihov intenzitet je pun one slutnje koja je morala prethoditi blesku Velikog praska! (Ovo zvuči krasnorečivo, jer ne znam kako slike stvaraju taj utisak; pa opet, siguran sam da ta oslikana platna čekaju nastanak vidljivog sveta. Ona mu ne slede, već mu prethode.)

Drugi način da se ovo iskaže bio bi da se zapitamo: ne govore li ona o prvom činu Stvaranja? Ne predstavljaju li ona potragu na platnu za Početkom, za Izvorištem?

Rotko je slikarstvo okrenuo naglavce, jer boje što ih je tako mukotrpno stvarao čekaju da prikažu stvari koje još ne postoje. A njegova umetnost je emigrantska jer traga, onako kako samo emigranti to čine, za nenalazivim mestom porekla, za trenutkom koji prethodi samom početku.

U jednom od svojih predavanja, Džordž Štajner pominje neke retke jezike kojima se, koliko se sećam, služe nomadska plemena, i u kojima se o budućnosti govori kao o nečemu što je iza govornika, zato što se ne može saznati, dok se o prošlosti govori kao o nečemu ispred, zato što je utvrdiva i očevidna. U tom smislu, Rotko gleda unapred, ka negdašnjem početku.

Niko ne može razmišljati o gledanju a da pritom ne pomisli na slepilo. Rotkovo delo je veoma blisko slepilu.

Slepilu tragičnih boja. Njegova najbolja platna ne govore o gubitku vida, već o pokušaju da se sa očiju skinu povezi boja od kojih je vidljivi svet bio (ili će opet biti) sazdan!

Jesam li lud?

Voli te, Džon

***

Gornja Savoja

6. maj 2001.

Kat,

Uz razglednicu ti prilažem jedan njegov citat:

„Ako bi u nešto trebalo da se uzdam, uzdao bih se u dušu osećajnih posmatrača koji o stvarima ne razmišljaju na ustaljeni način. Nimalo ne bih brinuo o tome kako će se ovim slikama poslužiti za potrebe svog duha.

Jer tamo gde ima i potrebe i duha, nužno će doći do prave razmene.“

Nisam toliko siguran za osećajne posmatrače, ali što se razmene tiče, tu se slažem.

XXX. Džon

Oceni 5