Plaža u svemiru

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Oklevajući da li da jedan od svo­jih novih diskova (Entroducing... - DJ Shadow) proglasim za ploču koja nije za prodaju, jer ipak je reč o refleksijama vinil-kulture, ili da se opredelim za nešto što mi već decenijama ne izlazi iz opsega osnovnih elemenata iz kojih opet mogu da napravim sve - odlučujem se za autentično pucketanje vinila umesto semplovanog. Stavljam sluša­lice na glavu, a na gramofon ploču Neil Younga On The Beach, iz 1974. godine, ploču odličnog, mirnog bluza i savršene atmosfere koja, čini mi se, potpuno odgovara opštoj ljudskoj situaciji, ako sme tako da se kaže. Favoriti u tom pogledu su poslednja numera na drugoj strani Ambulance Blues, kao i naslovna numera On The Beach.

Na omotu preovlađuju žuta i plava, ponegde boja peska i malo bele. Suncobran i stolice, ležaljka na obali okeana. Ispod stola odbačene novine sa naslo­vom koji se ipak može pročitati: "Sen. Buckley Calls Nixon To Resign". Datu­mi Watergatea. Iz peska viri zadnje krilo nekog američkog automobila s početka šezdesetih, koje ima dizajn prvih ruskih letelica u svemir. Neil Young, leđima okrenut fotografu, a licem okeanu, stoji pored svojih izu­venih čizama.

Malo dalje, usamljena i očajna biljka u saksiji zabodenoj u pesak. I još nešto na omotu, što nije deo projekta autora, ali se sjajno uklapa. Posveta: "Tampa, Fla., USA, 23. avgust 1974. Sledeći put na istom mestu zajedno. Dogovoreno? Nataša."  

Što je posebno interesantno, poru­ka uopšte nije upućena sadašnjem vlasniku ploče koji je ne bi prodao, već izvesnoj Svetlani. I Natašu i Svetlanu vlasnik ploče poznaje, međutim, mnogo važnija je okolnost da je poruka posvete, odnosno metaporuka, tokom svih tih godina postala zaista pot­puno moja i time u životu afirmisala os­novno načelo kojim se rukovodim u umetnosti: kad uzmete nešto tuđe i to smestite u svoje koordinate, onda to postaje zaista vaše, jer je u promenjenim okolnostima i vezama i sasvim dru­gačije funkcioniše.

Na taj način stižete do vrhunske originalnosti iz koje nas­taje pročišćena umetnost, a ona nas traj­no obuzima. Upravo o takvoj vrsti ostva­renja je reč, kad govorimo o albumu On The Beach. Nataša i ja, kao ni Nataša i Svetlana, nikad se nismo sastali na toj plaži, koja nije uostalom ni na Floridi, ni­ti na obali Pacifika, gde je verovatno načinjen fotos sa omota. Ali taj susret na plaži ipak se dogodio i događa se svakodnevno u stvaralačkom svemiru. Album Neil Younga to veoma lepo dokazuje.

Rusty Kershow, koji u pojedinim nu­merama svira violinu i slide-gitaru, imao je zadatak da nešto napiše za unutrašnji omot ploče: "I can't read or write very well, so I don't quite understand why anyone would want me to write liner notes. Except for what I saw and heard... But what the Hell I give you my word, there is good music in this album." Kao da sam ja rekao.

*Autor teksta je dramski pisac iz Beograda. Tekst Plaža u svemiru objavljen je u devetom broju magazina XZ, avgusta 1997.