Leonard Koen, muzičko utočište
Leeona 01 S

Photo: MAC

Ples do kraja ljubavi

Uprkos zloslutnim upozorenjima koja uživaoce nikotinske poslastice zaskaču sa svake kutije cigareta, duvanski dim ne mora uvek sa sobom da nosi gomilu masno štampanih smrtonosnih posledica. Iako lično nikada nisam razumeo tu vrstu strasti, niti bio previše tolerantan prema onima koji u mojoj blizini konzumiraju katran, moram da priznam da je dugogodišnje maltretiranje pluća u nekim slučajevima dalo ( i ) pozitivne rezultate. Kao najbolji primer za tu neobičnu tvrdnju može se navesti jedan Kanađanin, koji je, uprkos prilično dugom stažu u tom sportu, u sedamdeset petoj godini života i dalje vrlo vitalan, blistavog uma i nepoljuljanog grandioznog talenta, baš kao i u vreme kada je, pre više od četrdeset godina, počinjao da se ozbiljno bavi muzikom (tekst je objavljen 2009. godine). Šta više, premazivanje glasnih žica nemilosrdnom nikotinskom patinom (a i tragovi oblapornih količina popijenog viskija nisu baš zanemarljivi) bio je jedan od najznačajinijih faktora koji su doprinosili sve tamnijoj boji njegovog glasa, te postepenom prelasku od visokog baritona ka nižim registrima- prvo je to bio bas bariton, da bi na kraju evoluirao u čisti bas.

Leonard Koen je jedan od onih ljudi koji svojim delovanjem dokazuju da u umetnosti nikada nije kasno za bilo šta. U vreme kada su Hristove godine smatrane zrelim peridom u stvaralaštvu (Riči Valens je imao nepunih 18 godina kada je poginuo, a bio je zvezda, njegov saputnik u avionu Badi Holi je imao svega 23 a iza sebe već podužu uspešnu karijeru, recimo) Leonard Koen je nenametljivo provirio u muzički svet svojim prvim albumom. Tada je već bio zakoračio u trideset četvrtu godinu života. Ima takvih primera još, u književnosti pogotovo - Harper Li je imala takođe 34 kada je objavljena njena prva knjiga, remek-delo svetske literature To kill a mockingbird ( kod nas prilično nesrećno bukvalno prevođenu kao Ubiti pticu rugalicu, sve dok nije pronađeno mnogo bolje rešenje sa Kao da ubiješ drozda) . Ni Meša Selimović nije bio golobradi mladić u vreme kada je ozbiljnije počeo da se bavi literaturom i objavljuje značajne knjige – njegova prva zbirka pripovedaka (Prva četa) objavljena je kada je imao ravno četrdeset godina. Apsolutni šampion je, svakako, Marko Miljanov, koji je pisanjem počeo da se bavi kasno iz vrlo jednostavnog razloga- bi on i ranije, nema sumnje, no je, kao i većina velikaša iz njegovog doba, imao samo jedan mali hendikep- bio je nepismen sve do svoje starosti.

Songs of Leonard Cohen nije bio LP koji je snažnim udarcem nogom u vrata razrušio sve ispred sebe i nezaustavljivo nahrupio u glavne muzičke tokove donevši autoru planetarnu slavu usput ga okruživši mladim ženskim rukama koje žude za tim da samo prođu kroz njegovu kosu. Pre bi se moglo reći da je bio skoro sve suprotno od toga - u Americi pogotovo, gde je prošao potpuno nezapaženo. Za utehu je bilo to što je u Velikoj Britaniji skoro celu godinu kampovao na top-listama i Koenu doneo zvanje gotovo kultnog izvođača. Njegov sadržaj je malo detaljnije osmotren tek u godinama koje su usledile, pa je retroaktivno zaključeno da se zapravo radi o odličnoj ploči sa nedvojbeno zanimljivim i originalnim pesmama (na šta su Englezi mogli da kažu samo - eto, jesmo vam rekli). Sve teme koje će zaokupljati Koenovo muzičko stvaralaštvo načete su već ovde – ljubav, seksualnost, teška emotivna stanja, međuljudski odnosi, i naravno, religijske paralele. U maestralnoj Suzanne koja je, kao i sve ostale na tom albumu, praćena tihom gitarskom pratnjom i svedena na melanholične muzičke margine, tako imamo nezaboravne stihove:

And jesus was a sailor
When he walked upon the water
And he spent a long time watching
From his lonely wooden tower

Školski primeri odličnih pesama sa debi albuma su, a to će vam reći i svi relevantniji muzički priručnici , još i So Long Marianne i Sisters of Mercy. Ova poslednja poslužila je, posredno, preko Altmanovog anti-vesterna McCabe & Mrs Miller (u kojem je iskorišćena kao soundtrack) grupi nepoznatih momaka iz Lidsa da dođu do imena svoga tek oformljenog benda, koji je znatnu popularnost doživeo i na ovim našim prostorima, u drugoj polovini osamdesetih i ranim devedesetim godinama.

Snimanju prvog LP-ja prethodilo je trajno preseljenje u SAD. Pre toga stigao je da izgradi respektabilnu književnu karijeru, postavši jedan od najznačajnijih mladih autora u Kanadi. Smrt oca, koja ga je zadesila kada je imao svega devet godina, uticala je na pojavu prilično čestih perioda ozbiljne depresije u njegovom životu. Šezdesetih godina prošlog stoleća, kada politička korektnost nije bila ni na pomolu, a svet je bio obojen najšarenijim mogućim nijansama, spas od pogubnih duševnih malaksalosti često se tražio u drogama, pa im ni Koen nije odoleo. Zvanično, pominju se reči eksperimentisanje i LSD . Usred nastupanja na raznim folk-festivalima (nije poselo 202, have no fear) , Leonard Koen zapada za oko nekim bitnim ljudima iz izdavačke kuće Columbia records- kada kažem „nekim bitnim” mislim zapravo na jednog čoveka. Ime mu je Džon Hamond i lako ćemo se setiti da je taj gospodin direktno zaslužan za još dve neverovatno važne muzičke karijere- Dilanovu i Springstinovu ( koje su, po izdavačke kuće, bile mnogo isplativije, jer su obeležene većim brojem studijskih i drugih albuma).

Da se držao tempa kojim je izdao prva tri albuma, Koen bi danas bio vlasnik makar dvadeset dugosvirajućih studijskih izdanja, objavljenih što na vinilu što na CD-u. Budući da je prvi album izašao krajem 1967. godine (zapravo svega četiri dana pred čuvenu še'set osmu), a sledeća dva u razmaku od po dve godine, ova pretpostavka se na početku njegove karijere činila smislenom- kasnije su se razmaci povećavali, ali, što je najvažnije, kreativni predasi nisu značili kvalitativni pad. Zanimljivo je da se reč „songs" pojavljuje u nazivu čak pet albuma (zapravo šest, ako se računa i album uživo Live songs iz 1973.godine) . Tako je posle Songs of Leonard Cohen usledio LP pod nazivom Songs from a room. Nesumnjivo najveći hit sa njega je pesma Byrd on a wire (kasnijim generacijama približena kroz pesmu iz osrednjeg istoimenog filma u izvođenju Neville Brothers), koju je autor nazvao „običnom kantri pesmom”, mada su tematika i specifičan način pevanja učinili da ona bude manje obična od većine pesama koje su tada snimane. Direktan osvrt na motiv očeve smrti ( The door it opened slowly/ My father he came in,was nine years old/ And he stood so tall above me/ His blue eyes they were shining/ And his voice was very cold) kroz preplitanje sa drevnom biblijskom temom imamo u potresnoj i emotivno veoma snažnoj Story of Isaac. Naročito je zanimljiva pesma bazirana na prepevu La complainte du partisan, čiji autor je bio istaknuti član francuskog Pokreta otpora poznat pod konspirativnim imenom Bernard. Većim delom na engleskom, ali delimično i na francuskom jeziku (Koen je iz Kvebeka, ne zaboravimo) pesma se bavi univerzalnim temema i vrednostima jednog oslobodilačkog pokreta:

Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows.

Ostaje čuđenje kako to da, kad je već posegnuo za antifašističkim temama, Leonard Koen nije malo podrobnije proučio istoriju našeg naroda, pa lepo odabrao jednu četničku, ljotićevsku ili nedićevsku pesmu da je prepeva - neće biti da silni novokomponovani interpretatori istorijskih dešavanja mogu da budu u krivu. No, to je već Koenov problem, čovek je sa istorijski neosvešćenog i materijalizmom upropašćenog zapada i ne razume naše suptilne finese i mogućnost da se bude i sa okupatorom i protiv njega.

Songs of love and hate donosi neke novosti u muzičkom izrazu - već u uvodnoj pesmi, Avalanche mogu se čuti gudački instrumenti u pozadini, što u kombinaciji sa neprikosnovenim Koenovim vokalom daje izvandrednu atmosferu. Dress rehersal rag , Last year's man i naročito Famous blue raincot (predivni ženski vokali u pozadini) i Joan of Arc prava su remek-dela, koja svejedno nisu doprinela drastičnom poboljšanju Koenovog rejtinga u SAD, iako je u Kanadi, Velikoj Britaniji i kontinentalnom delu Evrope već stekao ne previše brojnu ( u poređenju sa onim najkomercijalnijim izvođačima) ali odanu i istrajnu grupu poklonika. Sedamdesete su već uveliko trajale, a do njihovog kraja Koen je uspeo da objavi još tri albuma, tako da se ta dekada pamti kao njegova najproduktivnija.

New skin for the old Ceremony donosi dalje produbljivanje i širenje muzičkog izraza, uz konstantno visok nivo tekstopisačkog umeća. Is this what you wanted kao da je namerno podeljena u nekoliko delova, mirnijih i malo bržih, koji se smenjuju taman tako da se jasnije obeleže nepomirljivi kontrasti na kojima tema pesme počiva (You were the promise at dawn/I was the morning after/You were Jesus Christ my lord/I was the money lender/ You were the sensitive woman/ I was the very reverend freud/You were the manual orgasm/I was the dirty little boy). Chelsea Hotel #2 mogao bi se svrstati u grupu pesama koje je najteže pobrojati, jer je prevelika konkurencija ono što nas sprečava da budemo objektivni kada pokušavamo da navedemo Koenovih deset najboljih uradaka. Hotel koji se u pesmi imenuje nije bio samo Koeonovo omiljeno mesto za odsedanje (on je jednom prilikom rekao da je to mesto voleo jer ste u njega mogli da dođete u četiri sata ujutro u društvu medveda i četiri devojke i niko vas ništa ne bi pitao), već su se njegove sobe nagledale mnogih poznatih ličnosti tokom svoje duge istorije. Za pesmu je vezana i jedna od najneprijatnijih epizoda iz Koenovog profesionalnog života. Naime, na nekim svojim nastupima on je jasno stavio do znanja da je ženska osoba sa kojom je proveo noć u hotelu Čelsi bila Dženis Džoplin, što je samo po sebi dovoljno indiskretno i prilično nedžentlmenski, a stvar postaje neuporedivo neprijatnija kada se govori o osobi koja nije među živima. Koen je u jednom intervjuu, datom BBC-ju 1994. godine priznao da je to jedna od najružnijih stvari koju je uradio u svome životu, da zbog toga oseća ogromno žaljenje i da bi voleo da može, ako za to postoji način, da se izvini duhu.

Death of a ladies' man je nesrećna kombinacija raskošne produkcije Fila Spektora i minimalističkog sveta Leonarda Koena. Rezultat je konfuzan, neujednačen i vrlo čudan. Kritika je album prihvatila sa neskrivenim odobravanjem, ali su fanovi imali osećaj da su prevareni previše sladunjavim ritmovima, jakim efektima i neobičnim miksom (vratite nam starog Koena!). Zato mnogi, čini se sa punim pravom, smatraju da je jedna od malobrojnih stvari koje sa ovog albuma ostaju trajno upamće prateći vokal u pesmi Don't Go Home with Your Hard-on - prepoznatljivi i blago iritantni Dilanov glas. U redu, ima tu i nekoliko konkretnih predloga kako rešiti problem koji se opisuje u naslovu pesme (You can't shake it (or break it) with your Motown) koji mogu da budu od koristi, jelte, pa se na pojedinim mestima album može posmatrati kao vrsta primenjene umetnosti.

Povratak pravog Koena (PPK) dogodio se već na sledećem albumu, izašlom pred kraj sedamdesetih. Recent songs muzičkim izrazom odlazi u sasvim drugom pravcu od svog mutant-prethodnika. U pedeset i tri minuta muzike stalo je dosta novih, do tada nekorišćenih elemenata- pre svega, zahvaljujući kanadskoj autorki Džoni Mičel, koja je Koena upoznala sa pratećim bendom koji je na albumu svirao ( grupa Passenger), preovlađujući tonovi daju se okarakterisati kao jazz-fusion. Ima tu i egzotičnih i starih instrumenata, čak se čuju i marijači taktovi (u Ballad of the Absent Mare, recimo). Najviše se primećuje specifični zvuk ćemaneta ( u redu, na albumu zvanično imenovan kao „gypsy violin”) za koji je bio zadužen maestro na tom instrumentu, Rafi Hakopian. Izvrsni prateći vokali delo su Dženifer Varnes, a za produkciju je bio zadužen Henri Levi, opet preko Džoni Mičel. Valjda najviše zato što dolaze posle pretenciozno i neprikladno produciranog Death of a ladies' man pesme sa ovog albuma dođu kao melem na tešku ranu - The Gypsy's wife, Our lady of solitude (gde se već čuje početak evolucije Koenovog glasa), The smokey life i The window vraćaju publici Koena kakvog su znali, obogaćenog muzičkim uticajima koji njegovom izrazu nisu smetali - naprotiv, samo su isticali jednu sasvim novu, iznenađujuće svežu i prijatnu fazu u razvoju velikog autora.

Tokom osamdesetih Koen je snimio samo dva studijska albuma. Ali kakva dva! Bilo je prošlo već pet godina od izlaska Recent Songs kada je Koenu jednog dana zazvonio telefon. Na vezi je bio Valter Jetnikof, tada glavni drmator u Columbia Records, i ono što je on tada rekao na našem jeziku bi danas zvučalo otprilike kao:

„Vidi, Leonard , šta Leonard, Leo, ma šta Leo, zvaću te Leki, toliko godina se znamo! Dakle, Leki, brate, ti si uvek bio moj brat, i ti znaš da bih ja za tebe uradio sve, brate! Uvek sam govorio da si ti do jaja, kažem to i sad - brate, kidaš, svima kažem da si najbolji. Brate, mi znamo da si ti veoma dobar, ali, izvini brate što ti ovo kažem, nismo sigurni da bi mogao da prodaš dovoljno albuma, pa smo odlučili da ne objavimo tvoje nove pesme. Izvini, brate!”

Album Various position pojavio se pod etiketom nezavisnog izdavača Passport Records . Obeležen je Koenovim povratkom modernom zvuku (imamo čak i sintisajzere) i sve snažnijim uplivom pratećih vokala. Predivni glas Dženifer Varns (koja je potpisana kao jedan od dva glavna vokala) može se čuti u skoro svakoj pesmi, stvarajući prelep kontrast sa Koenovim sve dubljim i magičnijim pevanjem. Električne gitare, jači ritmovi i dosta moderniji zvuk približavaju ga široj publici ( šta god pod tim podrazumevali), a sa albuma se izdvaja nekoliko zaista velikih hitova. Pre svih, prva pesma na A strani, Dance me to the end of love, antologijska Hallelujah (kasnije obrađena u mnogo različitih verzija) i lagana, meditirajuća If it be your will, koja zatvara album. Sve je i postavljeno tako da funkcioniše u trouglu ove tri, bez sumnje najmoćnije pesme. Pričajući o tome kako je nastala Dance me to the end of love Koen je jednom prilikom rekao:

„Ova pesma je nastala iz onoga što sam čuo i čitao o logorima smrti, u kojima su muzičari bili prinuđeni da sviraju pored krematorijuma. Sudbina tih ljudi je bila užasna. Oni su svirali klasičnu muziku, dok su ostali zatvorenici bili ubijani i spaljivani. Tako se stihovi Pleši me do svoje lepote violinom koja gori odnose na lepotu postojanja: uživanje u životu, kraj egzistencije i strast kojom je prožet čitav proces. Istim rečima se predajemo osobi koju volimo. Nije važno da slušalac zna genezu pesme, jer ako njen jezik potiče iz takve emocije, pesma će se odnositi na celokupnu ljudsku osećajnost. (* - prevod Vesne Rakić- Vodinelić, sa sajta Peščanika)

I u našoj literaturi postoji jedan junak koji je preživeo logor zahvaljujući tome što je bio muzičar. U Knjizi o Blamu Aleksandra Tišme (pored kojeg sam dvaput prošao, jednom kod spomenika Miletiću a jednom, gle čuda, baš u staroj zgradi Merkatora) gospodin Funkenštajn priča užasnutom Blamu:

„Svirao sam osuđenicima na smrt kada su ih vozili na streljanje. Vozili su ih taljigama, uvek istim, kao dečjim, od nekoliko dasaka na četiri mala gvozdena točka, vukli su ih takođe logoraši, osuđenik je stajao na kolicima privezan, a mi smo išli za njim i svirali: ja, violina, neki Kohan, truba , i Ajzler, koji je ubrzo umro, pa ga je zamenio jedan mladić, Gogo se zvao. Svirali smo skoro godinu dana, dobijali za to bolje sledovanje, i tako preživeli".

First we take Manhattan, than we take Berlin je jedna od najpoznatijih replika iz Koenovog stvaralaštva uopšte, a uzeta je iz prve pesme sa albuma I'm your man. Taj LP ( ali tada već i CD) je dospeo na prvo mesto norveške top-liste ( pored živih i zdravih A-Ha!). Na već pomenutoj First we take Manhattan vodeće gitarske deonice svira Stivi Rej Von (koji će okončati svoj život svega dve godine kasnije), a pesma se bavi umišljenošću i narcisoidnošću nemačke Frakcije Crvene armije. I'm your man je izašao ponovo u izdanju Columbia records, što je bio rezultat solidnog uspeha albuma Famous blue raincoat, koji je 1987. objavila Dženifer Varns i na kojem se nalaze obrade pesama Leonarda Koena (plus First we take Manhattan, prvobitno objavljen u izvedbi ove pevačice).

Sem naslovne, I'm your man, posebno su upečatljive još i Everybody knows ( uz koenovski gorak humor Everybody knows that you've been faithful/ Ah, give or take a night or two), Ain't no cure for love i, naravno, antologijska Take this waltz. Snimanje te pesme je bio prilično logičan korak, s obzirom na to da se radilo o prepevu Lorkine pesme iz 1929. godine (još jedna ličnost nastradala od fašističkog šljama, u ovom slučaju španskog, ali kakva je razlika - što bi rekli Manic Street Preachers- so, if i can shoot rabbits, then i can shoot fascists). Veliki španski pesnik je bio razlog zašto se Koen „odao” literaturi - u jednoj knjižari u Montrealu, još dok je bio sasvim mlad, video je knjigu sa Lorkinim pesmama i toliko se zaljubio u njegovu poeziju da je kasnije, u šali, izjavljivao da mu je „Lorka upropastio život”.

O filmovima Olivera Stouna vlada vrlo podeljeno mišljenje - neki misle da su odlični, nekima su dosadni. Natural born killers iz 1994. nije neko spektakularno ostvarenje, ali ima svoje dobre momente. Kventin Tarantino je bio prilično nezadovoljan onim što je od njegovog scenarija napravio Stoun, ali je soundtrack nešto čime su, manje-više, skoro svi bili zadovoljni. Značajno mesto među pesmama koje su odabrane kao muzička pratnja filmu zauzimaju tri Koenove – fantastična Waiting for the miracle (koja zvuči kao da nam se, muzikom, obratio neki drevni prorok objavivši nekoliko strašnih istina), snažno kritički obojena Anthem i ritmički zarazna i upečatljiva The Future, koja je bila i naslovna pesma dve godine ranije objavljenog Koenovog studijskog izdanja. Sa tog, inače jednog od najpopularnijih Koeonovih albuma, izdvajaju se još i Democracy, Closing Time i fantastične obrade – Be for real (delo manje poznatog muzičara Frederika Najta, kojeg ćemo se prisetiti kao autora planetarnog hita Ring my bell Anite Vord) i Always ( kompozicija Irvinga Berlina, koju je napisao 1925. godine kao svadbeni poklon svojoj ženi, i koju su, sem Koena, obradili mnogi drugi muzičari- Sinatra i Bili Holidej, između ostalih).

Posle koncertne promocije albuma The Future Leonard Koen se povlači u zen-budistički manastir nadomak Los Anđelesa i tamo provodi pet godina. Živi spartanskim životom, ustaje u ranim jutarnjim satima i obavlja sve kućne poslove za svog učitelja. Ne odrekavši se jevrejskog porekla, uspeva da dobije titulu zen sveštenika i da se „zaredi” pod imenom Jikan (onaj koji ćuti). Onako naglo kako je otišao, iznenada se i vratio- „dosadilo mi je da perem posuđe”, bio je njegov kratak komentar. Izgleda da u manastiru nije bio uzalud - uspeo je da se rastosilja depresije, koja ga je pratila celog života i prvi album po povratku iz dobrovoljnog izgnanstva zvuči, hm, pa ne baš optimistički, ali manje pesimistično. Ten new songs počinje laganom i divnom In my secret life, koja nosi veoma jednostavno poruku - možemo da varamo druge ljude, da se ponašamo shodno socijalnim normama i upražnjavamo prihvatljive rituale, ali sebe nikada ne možemo prevariti. Zato stihovi te pesme zvuče istovremeno i iskreno, i melanholično i setno, sa tonom nostalgije usađene među redove ispisane o velikoj ljubavi:

I saw you this morning.
You were moving so fast.
Can’t seem to loosen my grip
On the past.
And I miss you so much.
There’s no one in sight.
And we’re still making love
In My Secret Life.

I smile when I’m angry.
I cheat and I lie.
I do what I have to do
To get by.
But I know what is wrong,
And I know what is right.
And I’d die for the truth
In My Secret Life.

Koen kao da je najzad uspeo da sa sebe strgne plašt permanentne depresivnosti, pesme su lepršavije, čak i kada pevaju o bolnim temama. Sličan je i njegov sledeći, za sada poslednji album koji je objavio pod svojim imenom, Dear Heather ( čiji naslov, uvek, omaškom, ali i zahvaljujući činjenici da reči čitamo tako što gledamo njihov početak i kraj, ne obraćajući pažnju na sredinu, pročitam kao Dear hunter). Objašnjavajući tajnu svog „preporoda” Koen je rekao da to i nije neka velika mudrost i da mu je celoga života bila pred očima - trebalo je samo naučiti ignorisati sebe samoga. Jer, „kada prestaneš sa neprestanim razmišljanjem o sebi, preplavi te neverovatan osećaj olakšanja. To je kao kada si žedan, pa popiješ čašu hladne vode, a svaki molekul tela ti se na tome zahvaljuje". Poslednjih godina, bez obzira na to šta bi trebalo da radi tog dana, on svakoga jutra upražnjava isti ritual – oblačenje odela i kuvanje kafe. Trenutno je na velikoj svetskoj turneji, a vatreni plamenovi njegovog neizmernog talenta oprljiće unutrašnjost Beogradske Arene 2. septembra (2009).

Leonard Koen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe. Otuda i tako velike pauze u njegovom stvaralaštvu. Zamislimo svet lišen ogromne buke koju ljudi podižu svojim ( uglavnom nepotrebnim) brbljanjem- bilo bi to vrlo blizu savršenog, toliko lepo i nestvarno da bi podsećalo na eterični ambijent neke od najboljih Koenovih minimalističkih pesama. Pokušamo li njegovu muziku da svrstamo u neku kategoriju, opet će nam u tome najviše pomoći Koen: „Postoji mesto za moju vrstu muzike , mada ona nikada ne može biti mainstream. To je utočište za mene i za ljude koji mogu tako da je koriste . Tako je ja koristim, kao utočište".

Izvesno je da se u tom utočištu, sa odmicanjem godina, nalazi sve veći broj ljudi.

*Tekst je objavljen u e-novinama 2009. godine

Oceni 5