Ples na iglama

„Not really sure how to feel about it
Something in the way you move“

Cat Power, Stay

Prvi put kada sam shvatio da se ples jede bilo je do pokreta, do savršeno izmerenog ponašanja uz pomoć kojeg se obične, potencijalno ponižavajuće situacije kontrolišu i okreću u sopstvenu korist. Kada sam shvatio da se ples jede ni nos mi nije dopirao do ivice kuhinjskog stola, a prsti su jedva uspevali da dosegnu neprijatno nežnu strukturu brašna. Usred svoje tradicionalne uloge, rukava povučenih do laktova, pravila je kružne pokrete i upravljala komadom testa kao da je to najobičnija stvar na svetu. I dok se lopta pretvarala u prozirnu, skoro jestivu skramu, nežno vuš-vuš-vuš pratilo je pokrete koji su kretali iz ručnog zgloba, da bi se spustili sve do kukova, dok se čitava prostorija micala u nekakvom transu, a ja se propinjao na prste da vidim još, da vidim bolje, kora bi pala na površinu stola, stvarajući mehur koji se i dalje njihao u tom istom ritmu.

„Pomeri se, opet ćeš nešto da pokvariš.“

***

Mnogo godina kasnije, kad je bila već dobro mrtva, ponovo smo plesali. Dogodilo se više puta, čini mi se u snu. Počelo bi tako što bih gonjen nekim nejasnim strahom upuzao u betonsku cev nepoznate svrhe i porekla, pa bih, kada bih se osvrnuo, ugledao kako se isto onako njiše, i vuš-vuš-vuš, samo što su joj laktovi bili poderani, a na licu nije bilo onog dostojanstva koje obično potiče iz uverenja da je osa oko koje se sve okreće tu negde u njenim grudima. I vuš-vuš-vuš kao predskazanje, skoro kao u pesmi Antuna Branka Šimića:

On grli moje telo

i pije pije moje usne

i pleše pada pijan moje krvi

***

Prvi put kada sam shvatio da se više ne pokrećem bilo mi je skoro dvadeset, a samo nešto malo pošto mi je prvi put rekao da se opustim. Posmatrao sam ga često tih dana, obojenog tim novim besom koji nisam dobro razumeo. Iako me je podsećao na oca, razlikovali su se. Ipak, postojao je i taj trenutak koji je činio da budu slični, trenutak u kojem bi se obojica zaustavili, samo što su, a to sam shvatio mnogo godina kasnije, u tom jednom trenutku nepokretnosti tražili različite stvari. Prvi je, zagledan u moje oči, taj delić sekunde, koji je umeo da potraje i po nekoliko sati, proveravao da li je još uvek tu ono što je želeo da ubije, a drugi je, u to sam siguran, proveravao da li je bezbedan, i da neću možda u nekom trenutku da iskočim iz šipražja podsvesti i vratim se natrag u sebe.

Prvi put kada sam shvatio da se više ne pokrećem mogao sam slobodno da ga posmatram, neopterećen sobom, i da mu darujem kontrolu koju je odavno izgubio. Umetnost neigranja: mogao sam da budem neelegantan, prljav i ponižen, ni poetičan ni talentovan, loš, jer sve je mojom krivicom, mogao sam da istražujem mogućnosti tela koje se lomi u besu, sve dok ne izgubi smisao. Ovo nije tvoje, govorile bi njegove pantalone, uvek bar pet brojeva veće, dok su se okretale oko zbunjenih kukova koji su se ponašali kao da pripadaju nekom drugom. Ako njegovo telo ne poznajem, mislio sam, možda ni ovo koje me okružuje ne pripada meni. Mogao sam i da stanem, da viknem „dosta!“, ili da jednostavno počnem da se pomeram, vuš-vuš-vuš, da krene iz ručnog zgloba i da se spusti na celo telo. Mogao sam, i to danas znam, jer ne bih izgubio ništa.

***

„Dragi“ mi nikada nije dobro išlo, i prvi put kada sam shvatio da bi neko mogao da bude baš to, setio sam se da se već neko vreme ne pokrećem. Lako je bio pre toga, biti ponosan u nečinjenju, povijen čvrsto u ručno pravljeni mikrokosmos, lako je bilo da mislim kako se pokrećem, kako sam dobro i kako u malom prstu držim svu veličanstvenost života. Ali jedno vuš-vuš-vuš, skoro isto onako, iz ručnog zgloba, pa kroz celo telo, u pantalonama koje su po meri, kontrolisano, u kukovima koji su vlasništvo baš onoga koji ih pokreće, podsetilo me je da je sve stalo još onda, ili možda nešto ranije. Vuš-vuš-vuš, „Pomeri se, opet ćeš nešto da pokvariš,“ šapnula mi je kao da je tu, u cvetnoj haljini, rukava povučenih do laktova, savršeno svečana u najobičnijim životnim sitnicama.