Pljus i Pljas

Kasparu Šlihu, iz usta se dimila cigareta

Dok je pod pazuhom nosio dva šteneta.

„Pa da“, povikao je Kaspar Šlih

U reku ću baciti njih!“

Hop! poletelo je štene u luku –

Pljus! I nestalo u klobuku.

Hop! za njim i drugo ode –

Pljas! I ono usred vode.

Vratio se Šlih, daleko mu bila kuća.

Nema Šliha i nema kučića.

Odjednom iz šume, kao vetar,

Izleteše Pavle i Petar

I istog trena kao meci

Nestaše u mutnoj reci.

Nije prošlo ni minut-dva,

K obali plivaju oba.

Izlaze iz reke, mlateći nogama

Sa štencima u rukama.

Petar je viknuo: „Ovaj je moj!“

Pavle je viknuo: „Ovaj je moj!“

- Ti ćeš biti Pljus!

- Ti ćeš biti Pljas!

A sad trk kući sve u kas!

Petar, Pavle, Pljus i Pljas, na kraju ove sage

Odjuriše kući iz sve snage.

                                                1936.

*Preveo s ruskog Ibrahim Hadžić