Po njemu se ništa neće zvati

Film za koji je scenario napisao Kazuo Ishiguro, inspirisan Kurosawinim filmom Ikiru, a koji se pak naslanja na Tolstojevu novelu Smrt Ivana Iljiča, donosi priču o glavnim životnim temama iz pozicije umirućeg činovnika.

Nakon što sazna da mu se kraj bliži, gospodin Williams prolazi kroz sve poznate faze suočavanja sa problemom, od kojih jedna podrazumeva i bežanje od istog. Ipak, budući da nije u pitanju svakodnevni problem, već pitanje konačnosti i večnosti, suočavanje postaje neminovno. Tek u susretu s konačnošću, a pred sam odlazak u penziju, Williams shvata koliko je njegovo delanje bilo besmisleno, odnosno nesvrsishodno. I to ne zato što je tek jedan sitni opštinski birokrata, već zato što je i kao taj sitni opštinski birokrata ipak imao moć da nešto promeni – makar parčence zemlje – doslovno i figurativno – a nije.

Rad engleskih državnih službenika pedesetih godina prošlog veka umnogome podseća na današnjicu, a i sve protekle decenije na Balkanu, pa film i sa te kulturološke strane dobro komunicira s publikom. Kada se bavi onim životnim i suštinskim pitanjima – još je prijemčiviji. Možda zato što se ne bavi večitom temom ostavštine velikih umetnika i neizbrisivim tragom u istoriji na koji računaju i koji pruža utehu, već onim što takozvani mali čovek ostavlja iza sebe.

Naravno, smisao života nije univerzalan i svako ga mora pronaći za sebe, ali ima nade čak i kada ta potraga počne kasno. Teško je pomiriti svakodnevicu koja se klacka između udobnosti i neizvesnosti sa velikim pitanjima smisla i smrti. Njima se obično bavimo kao izuzetno mladi, dok još gotovo ništa nismo iskusili, i kasnije, u poznim godinama, kada nastupi smiraj i svođenje računa. Krajnji bilans gospodina Williamsa i nije tako zavidan, no to nema veze ni sa porodicom, niti sa izborom profesije, već pre sa načinom na koji se ophodimo prema najbližima i odnosom prema radu. Uprkos tome što je bio uvek tačan, precizan i naizgled temeljan, on se na poslu nikad nije istinski posvetio rešenju nekog problema, nije izlazio u susret građanima koji su to od njega očekivali, a to nisu činile ni njegove kolege u ostalim sektorima. Gomilanjem godina gomilali su se i nerešeni slučajevi, problemi, a zapuštenost birokratskih predmeta direktno se oslikavala na zapuštenost neposredne okoline.

Probao je Williams da utehu pronađe i u površnim zadovoljstvima (koja sama po sebi nisu nužno loša, ali nisu ni dovoljna), i u zaboravu i nemaru, i u očaju, i u vraćanju starim navikama. Međutim, smisao svog života našao je pred sam njegov kraj – kada se konačno odvažio da nešto promeni i kada je, što je možda još važnije, uvideo da je promena moguća. I da je bitno slušati druge, ali ne kada tračare, već kada imaju suštinske potrebe.

Living nam za kraj ostavlja još jednu važnu poruku, s kojom se možemo i ne moramo složiti. Ona podrazumeva spoznaju da nije važno da li će neko naše delo (šta god to podrazumevalo) ostati da živi večno, u bilo kom obliku. Štaviše, verovatno i neće. Ali, ograničenost njegovog postojanja ne znači da nije vredelo i da nije imalo smisla, baš kao i život sam. Ne moraju da pamte svi da bi pamtio neko, ne mora da bude večno da bi nekome, na neko vreme, pružilo utehu, zadovoljstvo, mir...

Living je suzdržan, nepatetičan film koji, s obzirom na tematiku, lako može da sklizne u ambis sladunjavosti, ali ipak uspeva da ostane u granicama dobrog ukusa i sjajnog, suptilnog humora koji se ne forsira nego pojavljuje taman kad treba. Bill Nighy u glavnoj ulozi mu daje neophodnu dozu ozbiljnosti, ali i ljudskosti, portretišući tek jednog običnog čoveka u običnom životu, na pragu obične smrti. Po njemu se ništa neće zvati, ali i ne mora. Život je ionako mnogo više od etikete.