Orden za olovnog vojnika: Poezija niškog rokenrola 1980-2013.
Voz1

Putujem, putujem polako, vreme na jugu ne znači ništa: Blues južne pruge

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Pobuna i kreativnost južne pruge

Te daleke 1986. godine došao sam u Niš iz Jagodine, tadašnjeg Svetozareva, i upisao se u prvi razred Gimnazije „Bora Stanković“. I ranije svakoga leta dolazio bih u Niš, u jeku su bile melanholične i dekadentne 80-te godine, Tito je bio mrtav a budući rat i pakao većina nije ni slutila. Izlazio sam u kafiće u Dušanovoj ulici, najviše sam voleo Joy. Tada to nismo znali ali sada vidim da se on smatra za kultno mesto toga vremena. Bio je tu i Ibis, Tramvaj, pa KPGT, a kada bi nam se smučilo od gužve išli bi u obližnji park Čair, da drndamo gitare i udaramo čežnju. Između ostalih hitova, baš te godine vrteo se u beskraj i Piter Gabrijel, lupao je njegov čekić (Sledgehammer), svi smo bili napaljeni, ošamućeni i zaneseni. U svakom slučaju, gladni zabave. Kako bi, inače, čovek od 15 godina trebalo da se oseća?

Eksplozija u mržnji i krvi

Nismo znali da se već tada sprema ozbiljna armija olovnih vojnika koji imaju sasvim  druge brige i planove i koji će nas sve pobediti i razduvati kao da nikada nismo postojali, koji će se dokopati moći i vlasti i uspostaviti svet, tj. svojevrstan antisvet jer mi tada nismo mogli ni da zamislimo da je takvo nešto moguće, u budućnosti koju smo videli ne baš u ružičastim bojama ali svakako ne kao zgarište, deponiju i masovnu smrt. Gnušali smo se birokratije i ništavila sistema koji se lagano urušavao ali nismo znali da će baš sve eksplodirati u mržnji i krvi koja će poplaviti sve. I da će u tom poduhvatu glavnu ulogu imati naši sugrađani, roditelji, rođaci, drugovi, komšije, da će raspaljeni besom krenuti da uništavaju sve što se razlikuje od njihovog jadnog i bednog sveta i vidokruga, sve u ime nečega ludačkog i izmišljenog a zove se nacionalna pripadnost, iliti tzv. srpstvo.

Da se ne zaboravi bolja prošlost: Orden za olovnog vojnika

Zbog tog zaborava, civilizacijskog potonuća, a zarad istine i odbrane od zla, knjiga izabranih tekstova poezije niškog rokenrola (1980-2013) Orden za olovnog vojnika koju je priredio pesnik i prevodilac Željko Mitić, ima veliku važnost. Nije to samo važno za nas koji smo svedoci nekadašnje urbane istorije i kulture srpskih gradova, kao što su to bili i Jagodina (Svetozarevo) i Niš, da se podsetimo svoje adolescencije, nego neka se zna da su ovi gradovi nekada bacali svetla daleko, da nisu bili zagledani samo u svoj pupak. Svetozarevo je npr. svo bilo ispisano grafitima EKV-a.

Buntovna radost

Pesme iz ovog izbora imaju više života, duhovitosti, nego većina nagrađivanih i medijski propraćenih pesničkih knjiga poslednjih godina. Toliko o našoj ispraznoj, autističnoj književnoj sceni i vremenu. I to stoji iako se radi o tekstovima koji su ograničeni muzičkim izvođenjem, koji muzikom dobijaju još jednu dimenziju, koju ne možemo osetiti dok ih čitamo. Mada, na neki divan i nečujan, bezglasan način, ponavljanje stihova u ovim tekstovima, njihov jezički ritam, donosi nam nekakvu drugu muziku koju možemo naslutiti, čuti. Moglo bi se polemisati sa autorom predgovora, Željkom Mitićem, koji između ostalog kaže da je „u spor i ograničen prostor kao što je literatura“ teško smestiti sve elemente ovih izvođenih pesama. Moguće da one gube na jednoj strani ali možda dobijaju na drugoj, kada ih čitalac izvodi u sebi? Kada se pesma izvodi onda se obično i nameće samo jedan način interpretacije. Za mene lično ne postoje visoki i niski žanrovi, podele, sve jeste literatura, pitanje je samo koliko je ona dobra. Bob Dilan je dobio Nobelovu nagradu za književnost? Ništa čudno, naprotiv.

Ovi tekstovi su sasvim autonomni i vredni. Oni rade ono što poezija jedino i treba da radi, postavljaju suštinska pitanja i prenose duh svog vremena. Kao što se i zvao kultni niški kafić Joy, radost je ono što se izgubilo u međuvremenu, i u životu (ne računajući dečiju koja je večna) i u literaturi. Da bi se čovek radovao čista srca, on mora da ima osećaj širine, mogućnosti borbe i kritike, oslobađanja u okviru svog društva. Nema radosti u olovnim godinama. Ima one perverzne, koju i čitamo i slušamo svakodnevno u medijima. Možete biti sretni, zadovoljni, ali radosni možete biti samo ako su i drugi pored vas radosni, ako društvo nije prestalo da postoji kao skup različitih građana relativno ravnopravnih pred zakonom, i sa sličnim šansama u životu. Zato i bend PLASTIC SUNDAY u knjizi poentira jednu svoju pesmu stihom „samo želim da se radujem“. Radost je i buntovna, ona se širi, ona ruši osmehom, snaga je tu nešto što se poklanja kao višak i što se umnožava, sve dakle suprotno od današnjeg nekrofilnog, kvaziumornog, lažnog kulturnog koncepta koji se promoviše kroz institucije. Ne možete počiniti genocid i ne suočiti se sa posledicama svog zločinačkog projekta. Negiranje učinjenog genocida planiranog od naše elite dovodi do samosažaljenja i sukoba sa istinom o sebi. To je učinak naših olovnih vojnika.

Ko ne posti, Konan lomi kosti

Izbor Orden za olovnog vojnika nazvan je po pesmi značajne niške grupe Fleke i on i jeste taj orden koji mu se daje, jer je u potpunosti izvršio ono što je planirao. Daje mu ga poražena strana. Na toj poraženoj strani, na početku knjige, čitamo svedočanstvo o prohujalom vremenu, 80-tim godinama, buntovnu kritiku tadašnjih medija i idola, u pesmama grupe Fleke.

Čini se da su grupe i njihove pesme hronološki poređane u knjizi jer dok čitamo osećamo epohalnu promenu u motivima i jeziku, atmosferi i duhovima, iz osamdesetih preko devedesetih do naših dana. To je jedna od zanimljivijih stvari u knjizi jer u ovim pesmama glavni je junak ideologija ma o kom periodu da je reč. Kako je evoluirao, bolje reći retardirao, kao i celo društvo, sistem religijskih znakova, kako se menjao, možemo videti uporedivši pesmu iz osamdesetih Ruža i krst (Trivalia) gde su ovi simboli nešto subverzivno i oslobađajuće, sa pesmama obra3 u3 obra3 (Margita je mrtva): pravoslavni konan, hej!/ nek se čuva jevrejin i gej!// ... srbstvo u srcima/ srbstvo u grudima/ srbstvo u žilama/ srbstvo u mudima//... ko ne posti/ konan lomi kosti! Ili sa stihovima: Popovi šire zenice/ zaslepljenim vernicima/ Na elektroliturgijama/ Stroboskopima i razuđenim džepovima, u pesmi Psihofiler (Tabletarijum).

Ima ovde tipičnih ljubavnih pesama, obraćanja u drugom licu jednine, ispovesti autsajdera i opisa životnih ili mrtvih sredina, urbanih pejzaža, autentičnih atmosfera, mraka i očaja, ima veselog dadaizma, razuzdanosti i igranja, poetičkih vežbi, slikanja društvenih tipova, i veliku većinu pesama spasava, čini uspešnim iskrenost i jednostavnost iskaza, direktnost i otvorena osećajnost. Nema intelektualnih kalkulacija i knjiškosti. Izgleda da se dobra književnost često nalazi baš tamo gde nema pretenzije da se bude književan. Komunikacija i duhovni prenos kao parametri dobre poezije ostvareni su ovde na najbolji način. Proročanstvo najboljeg niškog pesnika da će poeziju svi pisati ostvarilo se na najgori mogući način, na našoj oficijelnoj sceni, jer poezije uglavnom nema tamo gde bi trebalo da je bude, nema više nikakve komunikacije u tome što se piše u tzv. ozbiljnoj poeziji.

Pojam bunta takođe se može pratiti kao jedan od ključnih u knjizi. On je doživeo istu regresiju, u našim danima. Može se govoriti i o promeni značenja reči kao što su: mladost, sreća, uspeh, slava, bog, đavo. Biti mlad danas užasno je različito od mladosti u 80-im ili 90-im čak. Današnji mladi su u opasnoj meri produžena ruka, batina opresivnog i diskriminišućeg društvenog sistema, dok je nekada mladost a priori uzimana kao nešto što je protiv vladajućeg sistema, makar on bio i najbolji. Mladost nosi promenu. Al', beše si, što reče Ibiš-aga. Po prvi put, čini se, vidimo da deca mogu biti konzervativnija od roditelja. Kao i to da vlast glumi bunt protiv sistema, sama sebi je opozicija, čime ukida mogućnost promene i boljitka, kritike. Olovni vojnici su odradili svoje, dekodirali svet i jezik i današnjem mladom čoveku mnogo je teže da se snađe u zbrci lažnih vrednosti koje mu se nude. Ono što nude ove pesme je promišljanje stvarnosti, i one najsumornije, i to je ono šta najviše fali, da naučimo da mislimo jer to nije nimalo lako. Ako ne misliš ti, neko drugi će misliti za tebe, a kako reče pesnik: Drugi te može odvesti samo na jedno mesto - u pakao.

Blues južne pruge

Nasumični i sasvim lični vodič kroz knjigu bio bi sledeći. Možemo se podsetiti vremena osamdesetih u kome je bilo viška emocije, vizija i ekstaze, bez patetike, čitajući stihove tada velikog hita, pesme JOCKEY grupe  TAM-TAM:

Sećaš li se pokislih polja

kad smo zajedno jahali mi

goli pred zemljom i nebom i Bogom

čemu smo se zaklinjali?

Ali kratko je trajao taj val, ubrzo je došao NOVEMBAR, grupa, sa četiri pesme koje izdvajam.

TEŠKO VREME

Neonska rasveta

u ovom gradu ubija

lica su skrivena

iza maski demona

u glavi psihodelija

krik boli i

dosada

i samo sećanja na bolja vremena.

Ili ono što uvek osećam kada sam u Nišu, da vreme ne teče, u pesmi BLUES JUŽNE PRUGE

Putujem, putujem polako,

vreme na jugu ne znači ništa,

čudno je nebo južne Srbije.

Onda nažalost ide slika rata, crnih zastava, u istoimenoj pesmi, CRNE ZASTAVE

Poniženi ljudi leže u prašini

mi žudimo život, rođenje nam je smrt

svejedno mi je pod kojom čizmom živimo

u politici u novinama – sve je kao juče.

I da li baš od umora olovnih godina U BEŽANJU JE SPAS jer:

Mračno je u srcima heroja

u njima je tajna skrivena

bez časti i pravde

bez lepote

ja sam onaj koga treba spasiti.

 

Osećam svu težinu svojih godina

svojih godina, svoga umora.

Malo šmeka srednjeg veka

Možda je u humoru i kritici spas, a ne u prihvatanju težine? To nam poručuje bend KITSCH   ENSEMBLE a u vezi spasitelja Afrike i sveta iz U2 u pesmi BONO JE ZABRINUT

Bono često zna šta se meni sviđa

Bono je debeo, Bono je glumac

 

Bono je zabrinut i ne može da spava

Mnogo je zabrinut i kvari mu se šminka

Da, u veselosti je spas, jer ona jedino može da demaskira demone, poručuje nam bend MUP MONOPOL stihovima pesme

U CARA TROJANA KOZJE UŠI

jede me nervoza

kao trihinoza

ubija mučnina

kao loša loza

Evo i cele lepe pesme istog benda u kojoj je spakovan duh našeg vremena bolje nego na svim našim institutima za poricanje genocida.

MALO ŠMEKA SREDNJEG VEKA

Gospodine profesore,

mene brinu teške brige

ti si, rekoh, učen čovek

čitaš mudrijaške knjige

mi smo, kažu, bistar narod

gospodine profesore

trebalo bi da smo prvi a

mi živimo sve gore

gospodine profesore,

kažu sve je manje beba

smanjila se žitna polja

pa ni za nas nema leba

gospodine profesore,

ljudi kažu šta je tu je

nema leba, nema vode

a može se i bez struje

 

gospodine profesore

neka barem crkve zvone

posle leba, vode, struje

kad ukinu telefone

mi smo, kažu, bistar narod

gospodine profesore

trebalo bi da smo prvi a

mi živimo sve gore

 

kod sporednog koloseka

ispred praznih apoteka

svakog od nas ovde čeka

malo šmeka srednjeg veka

Fašizam je opaka zabava

Bend koji se duhovito zove SIZIFE DAJ KAMEN daje nam još jedan recept šta je ono pomoću čega možemo da pobedimo ništitelje, tako se i zove pesma ove grupe od dva stiha, ŽELJA:

Moja želja je u stanju vatre i uvek gori

Ona ždere moj strah i moju ravnodušnost

    

Bend još inovativnijeg imena koje glasi ШЕРЕТ БЛЕJЗЕР MICRO DRIVER poručuje: Nisam pionir nove revolucije i Fašizam je opaka zabava.

Ima u ovom izboru, sasvim zasluženo i pesama na engleskom kao i na nemačkom jeziku. Jedna od upečatljivih grupa, sa dobrim tekstovima je već pomenuta MARGITA JE MRTVA. Odlično je dočaran, takoreći opipljiv okus fašizma našeg vremena u njihovim pesmama. Ovo se posebno odnosi na pesmu BLITZMÄDEL:

plave oči - beo ten

trijumf volje - biću njen

uska suknja - vitak stas

arijevski moćan glas      

Izdvojio bih kao favorite i pesme na engleskom, i to dve, paralelne, koje obrađuju motiv transseksualnosti. Poente pesama su suprotstavljene i zavise od toga u kom smeru se vrši promena pola. Radi se o urnebesno duhovitim, provokativnim pesmama TRANSSEXUAL

the orthodox church won't think of this fine

but, screw them fascists - the decision is mine

i

TRANSSEXUAL [FEMALE-TO-MALE]

orthodox priests will think of me fine

cause being male is, oh, so divine

 

Iz bolje prošlosti za bolju budućnost

Priređivač knjige Željko Mitić rekao je da se ova knjiga nametnula sama od sebe kao deo većeg projekta, izbora pesama za antologiju ili panoramu niških pesnika. To svakako stoji, jer velika većina pesama u knjizi je sasvim dovoljno kvalitetna da se samostalno čita i ponudi autentično viđenje i tumačenje, često u najboljem, ironičnom ključu, onoga što zovemo život i za šta se uvek vredi boriti. I pokušaj mišljenja već je uspeh, na našim prostorima. Zbog toga treba čitati prave pesme i misliti svojom glavom. Niški bendovi i pesnici su to ovom knjigom pokazali.

Zarad informativnosti treba reći da je u knjizi zastupljeno čak trideset i osam bendova najrazličitijih poetičkih (i muzičkih) orijentacija, što govori o raznovrsnosti niške rokenrol i supkulturne scene. Sve je počelo sa pankom i novim talasom osamdesetih, kada bendovi svuda u Jugoslaviji uspevaju da daju nešto više, autohtono, ne samo kopiju onoga što je dolazilo sa dekadentnog Zapada. O svemu tome obaveštava nas autor predgovora i priređivač, dajući ukratko profile nekih bendova, koji se kreću od mistike i gotike, preko duha Jana Kertisa, tipičnog gitarskog rok buntovništva, do elektronske i tehno muzike, minimalizma, apsurda i eksperimenta, i postavivši grupu Fleke na početak i na kraj knjige, kao svojevrstan simbol za čitavu epohu alternativne kulture Niša, a o čijoj raznolikosti čak ni ja koji sam imao žive veze sa ovim gradom nisam mnogo znao. U svemu tome je značaj ove knjige. Da se ne zaboravi bolja prošlost ne bi li se stiglo i do bolje budućnosti.  

Oceni 5