Pobuna koja je spasila živote

Govoriti o početku epidemije AIDS-a u svetu, znači ispričati priču o ljudskoj patnji, bespomoćnosti, strahu, smrti, isto tako i priču o zlobi, pokvarenosti, indiferentnosti, homofobiji, ali i priču o humanosti, solidarnosti, društvenoj akciji i ljubavi. Danas obeležavamo 1. decembar, datum koji je Svetska zdravstvena organizacija 1988. godine proglasila Svetskim danom borbe protiv AIDS-a i sećamo se svih koji su izgubili životnu bitku sa ovom bolešću. Ujedno, saosećamo sa svima koji danas žive sa HIV-om i ukazujemo na važnost prevencije. Zato je ova priča naš dug prema preminulima, jer su buduće generacije dužne da znaju kako su se država i njene institucije odnosile prema najugroženijim kategorijama stanovništva zahvaćenim ovom bolešću, pre svih LGBT populaciji.

Jedan od aktivističkih plakata sa demonstracija organizacije ACT UP, iz 80-tih godina XX veka, ukazuje nam na korene odakle treba započeti priču – „Koliko nas će ostati u životu zbog Stounvola?“ Naime, u ranim jutarnjim satima, 28. juna 1969. godine, u neposrednoj blizini bara „Stonewall In“ u njujorškoj četvrti Grinič vilidž, započela je serija spontanih, demonstracija LGBT osoba protiv sistemske diskriminacije i represije države. Ovaj događaj označava prvi slučaj pobune pripadnika LGBT zajednice protiv sistematskog progona seksualnih manjina i smatra se početkom organizovanog aktivizma i pokreta za gej prava u SAD, kao i u ostatku sveta. Pobuna je bila doslovni primer borbe gej muškaraca i lezbijki koji su „uzvratili udarac“ i simbolični poziv na „oružje“ za mnoge ljude, što će rezultirati značajnim poboljšanjem statusa LGBT osoba u mnogim državama sveta. Od tog momenta ništa više nije bilo isto. LGBT pokret je dobio revolucionarne dimenzije, jer je bio izrazito levo orijentisan i nije se ograničavao samo na pitanja prava jedne diskriminisane grupe, već prava i sloboda svih ugroženih i eksploatisanih. Ta borba LGBT zajednice, dobila je svoj izraz kroz seksualnu revoluciju 70-tih godina XX veka, pacifistički pokret, hipi pokret, antirasistički pokret, feministički pokret… Sve se to dešavalo u jeku „hladnog rata“, kada je zapadni blok, porazom SAD u Vijetnamu, počeo da gubi svoje strateške tačke u globalnom pozicioniranju, a svetom su odjekivale leve ideje Pariza ’68.

Sve je to bio alarm za uzbunu među zapadnim konzervativcima, koji su i dalje predstavljali političku većinu. Nakon što su pojedine države u SAD dekriminalizovale homoseksualnost, nastupila je homofobna histerija čiji su predvodnici bili Anita Brajant i Đžeri Falvel. Čelnici Evangelističke crkve, uputili su apel predsedniku Karteru, u kojem su naveli „da će se božja kazna sručiti na Ameriku i ostala društva koja dozvoljavaju da homoseksualnost postane zaštićeni način života“. Svi oni su predstavljali sebe kao tzv. moralnu većinu, dužnu da zaštiti SAD i zapadni svet od komunističkog uticaja. Reakcija „moralne većine“ rezultirala je pobedom konzervativnog republikanskog jastreba, Ronalda Regana, na predsedničkim izborima 1980. godine, koji je obećao da će vratiti poljuljane pozicije SAD u svetu.

I tako, 1981. godine, 5. juna, svet je dobio prvi zvanični izveštaj o misterioznoj bolesti koja se javila među LGBT populacijom. U vladinom biltenu „Morbidity and Mortality Weekly Report“, navodi se da je Centar za kontrolu bolesti (CDC), u periodu oktobar ’80. – maj ’81. biopsijom utvrdio, u tri različite bolnice u Los Anđelesu, da je pet gej mladića zaraženo Pneumocystis carinii pneumonia, te da je dvoje od njih umrlo.

Mesec dana kasnije, „The New York Times“ izveštava o 41 slučaju homoseksualaca kojima je konstatovan Karpoši sarkom, redak oblik raka kože, i da je osmoro njih umrlo, za manje od dve godine od postavljanja dijagnoze.

Već do kraja 1981. godine, u javnosti se počelo govoriti o bolesti nazvanoj GRID (Gay-related immune deficiency), gej raku, gej kugi, da bi u junu 1982. godine, bio predložen termin AIDS (Acquired Immune Deficiency Syndrome), a tek u septembru iste godine CDC je prvi upotrebio sada već poznat akronim u svom zvaničnom izveštaju.

I tako je započela masovna homofobna histerija – gej ljudi su gubili svoja radna mesta i zbog najmanje sumnje u njihovu seksualnu orijentaciju; izbacivani su iz iznajmljenih stanova i porodičnih domova; mrtvačnice su odbijale da čuvaju tela već preminulih; bolnice su odbijale da leče i pružaju zdravstvene usluge ili su obolele stavljale u izolaciju; škole su izopštavale učenike i studente; mediji su širili strahove da se bolest može dobiti korišćenjem javnih toaleta… „Niko nije zaštićen od AIDS-a“, tvrdio je magazin „Time“, izazivajući paniku. Patrik Bjukenen, visokopozicionirani zvaničnik Reaganove administracije, tvrdio je „da je AIDS osveta prirode prema gej ljudima“, dok su krajnje desni propovednici širom SAD zahtevali smrtne kazne za homoseksualce.

Međutim, najbolji pokazatelj odnosa nove administracije u Vašingtonu, prema bolesti koja je do tada već odnela preko hiljadu života, jeste pres konferencija Reganovog sekretara za štampu, Larija Spiksa, iz 1982. godine, koji se grohotom smejao na pitanje novinara da li predsednik prati širenje AIDS epidemije. – „To je poznato kao gej kuga.“ – kazao je novinar. – „Ja je nemam, a Vi? A Vi? Niste odgovorili na moje pitanje. Kako znate?“ – uzvratio je nasmejani Spiks. U istom maniru, Spiks je nastavio da komentariše problem AIDS-a i godinama posle.

Te iste godine, dvoje gej ljudi – Majkl Kolen i Ričard Berkovic, obolelih od AIDS-a, napisali su prvi priručnik „Kako imati siguran seks tokom epidemije“, koji je pomogao širenju svesti o bezbednom seksu i upotrebi kondoma. Takođe, u Njujorku je osnovana prva i danas najstarija organizacija za pomoć obolelima od AIDS-a – Gay Mens Health Crisis. Njen suosnivač, Lari Kramer, gostovao je u studiju NBC, 1983. godine, kada je upitao svog domaćina Đžejn Paoli: „Đžejn, možeš li da zamisliš kako je kada izgubiš 20 svojih prijatelja u poslednjih 18 meseci? – „Ne.“ – odgovorila je Paoli. – „Zajednica je veoma ogorčena.“ – konstatovao je Kramer. On je, dve godine kasnije, napisao prvu pozorišnu dramu koja se bavila AIDS-om, pod nazivom „The Normal Heart“. Predstava je dobila i svoju filmsku verziju, 2014. godine.

Institut „Paster“ u Francuskoj, 1983. godine, objavio je da je pronašao virus koji izaziva AIDS, a naredne godine to isto je potvrdio i dr Robert Galo iz SAD. Virus je, 1986. godine, nazvan HIV (Human Immunodeficiency Virus). Reganov sekretar za zdravstvo i ljudske usluge, Margaret Hekler, potvrdila je otkriće virusa i obećala da će za najmanje dve godine izaći vakcina protiv AIDS-a. Nažalost, to se nije desilo.

Rendi Šilts, reporter „San Francisco Chronicle-a“, koji je pratio epidemiju AIDS-a od njenih samih početaka, piše o tim ranim godinama AIDS epidemije: „Federalna Vlada je AIDS tretirala kao budžetski problem; lokalni zdravstveni zvaničnici kao politički problem; gej lideri smatrali su AIDS društvenim problemom; mediji su se odnosili prema tome kao problemu homoseksualaca, koji ne interesuje nikog više. Samo nekolicina se suočila sa AIDS-om kao onim što suštinski jeste – pretećom zdravstvenom krizom.“ Šilts, koji je i sam, kasnije, umro od posledica AIDS-a, nastavlja:
„Ljudi su umirali dok je Reganova administracija ignorisala molbe vladinih naučnika i nije obezbedila adekvatne fondove za istraživanja AIDS-a, sve dok se epidemija nije raširila po celoj zemlji. Ljudi su umirali zato što naučni krugovi, u početku, nisu posvetili potrebnu pažnju epidemiji, jer su smatrali da se ne može mnogo dobiti na proučavanju gej nesreće.“ Bilo je to vreme kada su se pravile neslane šale na račun AIDS-a, te je tako televizijski spiker Bil Kurtis, prilikom ceremonije dodele novinarskih nagrada upitao: „Šta je najteži deo kada imate AIDS? Pokušaj da ubedite svoju ženu da ste Haićanin.“ To je ogorčilo Šiltsa i sve u LGBT zajednici.

Ronald Regan je 1985. godine prvi put javno upotrebio termin AIDS, i to neposredno pred smrt svog kolege Roka Hadsona, kada je epidemija odnela više od 12 hiljada života. Tek je 1987. godine izašao prvi odobreni lek protiv HIV-a – Zidovudine (AZT). No, pokazalo se da je on samo uspeo da malo uspori progres bolesti, ali ne i da izleči ili spreči smrt. Takođe, kako je obolelima savetovano da ga doživotno uzimaju na svaka četiri sata danonoćno, utvrđeno je, kasnije, da tolika količina AZT u krvi, izaziva otrovno predoziranje.

U Kaliforniji 1986. godine se pojavila inicijativa, koja je dva puta bila na referendumskom glasanju, da se oboleli od AIDS-a stave u masovni karantin. Predlog je pokrenula organizacija PANIC (Prevent AIDS Now Initiative Committee), čiji lider je bio Lindon Laruš, istaknuti politički aktivista, koji je smatrao da je AIDS „sovjetska ratna mašina za pokoravanje Amerike“. Srećom, oba puta predlog nije prošao.

Frustrirani indiferentnošću vlasti, rapidnim skokom broja umrlih godišnje, gej aktivisti su se okupili u Njujorku, marta 1987. godine. Jedan od govornika je bio, Lari Kramer, koji je izašao iz Gay Mens Health Crisis oragnizacije. Kramer je upitao: „Da li želimo da napravimo organizaciju posvećenu političkoj akciji?“ Kada je dobio potvrdan odgovor, nakon dva dana, oko 300 aktivista se okupilo da bi formirali čuveni ACT UP (AIDS Coalition to Unleash Power). Organizacija se opredelila za direktni, radikalni pristup, građansku neposlušnost i formirala niz svojih filijala širom SAD (Boston, Čikago, San Francisko…). Njihove akcije su i do danas ostale legendarne. Izdvojićemo tri najbitnije: protest na Wall Street-u, opsada zgrade Administracije za hranu i lekove (FDA) i akciju „Stop crkvi“.

Protest na Wall Street-u, 24. marta 1987. godine, organizovan je protiv farmaceutskih kompanija, koje su zarađivale ogromne profite prodavajući AZT. Oboleli od AIDS-a su morali, naravno, oni koji su to finansijski mogli, da godišnje izdvajaju 10 hiljada dolara za lek. Više od 100 ljudi je uhapšeno, ali su demonstranti uspeli da u septembru, iste godine, izdejstvuju smanjenje godišnje cene leka na 6.400 dolara.

U oktobru 1988. dogodila se opsada zgrade FDA, demonstracije koje su se smatrale najvećim još od doba Vijetnamskog rata. Demonstranti, koji su vikali: „Hej, FDA, koliko ljudi si ubila danas?!“, su uspeli da zatvore zgradu na jedan dan. Nosili su transparente „FDA – Federal Death Administration“. Lideri ACT UP-a tvrdili su da je uhapšeno oko 300 aktivista tog dana. Daglas Krimp, jedan od aktivista, napisao je da su demonstranti zahtevali da pristup zdravstvenoj nezi treba da bude svačije pravo. Takođe, traženo je da eksperimentalni lekovi budu brže dostupni.
Treća čuvena akcija organizacije ACT UP, dogodila se decembra 1989. godine, u katedrali Sv. Patrika u Njujorku. Pod parolom „Stop crkvi“, demonstranti su se usprotivili kardinalu Đžonu Đžozefu O’Konoru zbog njegovih javnih stavova o edukaciji za bezbedan seks, upotrebi kondoma i homoseksualnosti uopšte. Oko 4.500 ljudi se okupilo tokom mise koju je držao O’Konor, deleći flajere i objašnjavajući vernicima zašto ne treba da idu na mise.

Međutim, kada je kardinal naredio vernicima da ignorišu demonstrante, jedan od njih, Tom Kin, oskrnavio je hostiju, pljujući u nju, a zatim je legao na pod, sprečavajući prisutne da prime pričest. Više od 100 ljudi je uhapšeno, uključujući i Kina, a ova akcija je ostavila LGBT zajednicu i sam ACT UP podeljenim.

No, akcije ACT UP-a imale su odjeka i bile su medijski pokrivene, što je i bio njihov cilj. Akcijama se vršio pritisak na Vladu da brže reaguje na krizu, da se ubrza proces testiranja i eksperimentalnih lekova i menjaju homofobna politika i javnost. Ostaće, takođe, upamćeni i po čuvenom posteru „Silence=Death“ („Ćutanje=Smrt“). Njegov autor je Avram Finkelštajn, koji je na crnoj pozadini postavio ružičasti trougao, simbol pogroma homoseksualaca tokom nacističke ere, bio je inspirisan smrću svog partnera i smrću Roka Hadsona, svog prijatelja. „Poster je trebalo da bude originalan i običan u isto vreme. Trebalo je da oda utisak sveprisutnosti i kreira sopstvenu poruku. Trebalo je da istakne postojanje. Da bude reklamni.“ – kazao je Finkelštajn.

Ipak, i pored svog aktivizma, AIDS je godišnje odnosio na desetine hiljada ljudskih života u SAD. Prema podacima AIDS Memorial Centre, do kraja Reganove ere, 1988. godine, ukupan broj žrtava iznosio je 148.319. Taj broj je nastavio da raste i tokom 90-tih godina XX veka, odnoseći tada na stotine hiljada života godišnje. Regan se 1990. godine, izvinio za zanemarivanje značaja epidemije tokom svog predsedničkog mandata. Međutim, njegov naslednik u Beloj kući, Džordž Buš, nastavio je istu politiku. Odgovarajući na pitanja novinara o istraživanjima HIV virusa, Buš je odgovorio da „većina ljudi ne odobrava takav stil života“, implicirajući da fondovi za istraživanje nisu prioritet. Tokom Bušovog četvorogodišnjeg mandata, umrlo je 560.415 ljudi. Stvari su počele da se menjaju nabolje, u pogledu istraživanja, prevencije, tretmana AIDS-a, tokom mandata demokrate Bila Klintona koji je imao prilično tolerantan i liberalan stav prema LGBT zajednici. No, treba naglasiti da se u Klintonovom mandatu „hladni rat“ već okončao, a SAD su postale jedini svetski hegemon, koji je uspeo da pacifikuje LGBT pokret i stavi ga svoju službu „rainbow capitalism-a“. Ni to, nažalost, nije moglo spasiti od smrti 2.866.325 ljudi, tokom Klintonovog mandata.

Nemoguće je u jednom članku opisati sve patnje kroz koje je prolazila LGBT zajednica, kao i ostale ugrožene grupe, tokom vrhunca epidemije. Mi smo se ovde ograničili samo na epohu 80-tih u SAD, gde je epidemija započela i proširila se na ceo svet. Možda najilustrativnije svedočanstvo je dao Mark King, jedna od malobrojnih osoba preživelih iz te epohe: „Bilo je kao u epizodi ’Zone sumraka’ kada su u gradu svi počeli da nestaju. Bilo da je to osoba sa šaltera vaše banke, koja jednog dana više nije bila tu. Mogao je to biti vaš omiljeni konobar, frizer… Samo su prestajali da budu na svom mestu.“

I danas milioni ljudi žive sa virusom HIV-a, mnogi i ne znajući da ga nose. Iako je AIDS odavno prestao da bude „smrtna kazna“, javljaju se novi problemi u vidu nemogućnosti pristupa zdravstvenim uslugama, rasne diskriminacije, nedovoljne edukacije, siromaštva… Podaci pokazuju da je oko 40% beskućnika u SAD gej orijentacije. Virus danas najviše pogađa afroameričku populaciju, koja se i dalje suočava sa ozbiljnim problemima rasizma i siromaštva. Oko 45% novootkrivenih HIV slučajeva, nalazi se upravo među crnačkom populacijom.

Sumirajući tragediju, pomenućemo opet Rendija Šiltsa, koji u svojoj knjizi „I bend je nastavio da svira – Politika, ljudi i AIDS epidemija“, kaže: „Gorka je istina da se AIDS nije samo dogodio Americi – AIDS je dozvoljen da se desi od strane niza institucija koje nisu uspele da ispune adekvatne zadatke da sačuvaju javno zdravlje. Ovaj neuspeh sistema ostavlja nasleđe nepotrebne patnje koja će proganjati zapadni svet u decenijama koje dolaze…“

Šiltsova knjiga, izašla 1987. godine, dobila je filmsku ekranizaciju, 1993. godine, a u glavnim ulogama se pojavljuju: Ričard Gir, Anđelika Hjuston, Stiv Martin. Šilts je izjavio: „Svaki dobar novinar je mogao da uradi ovu priču, ali mislim da je razlog što sam to uradio ja, a ne neko drugi, taj što sam ja gej. To se dešavalo ljudima koje sam voleo i kojima sam brinuo… Za mene je to sumiralo celi problem odnosa prema AIDS-u u medijima. Očigledno, razlog zbog kog sam pratio AIDS od samog početka je bio taj što za mene to nikada nije bilo nešto što se dešavalo tim drugim ljudima.“

*Tekst objavljen u magazinu Optimist