Jol: Sveta periferija
Put

Photo: Slobodan Todorović

Početak i kraj nedoklanog sveta

Ne kuni me stara majko,

što rodu ne znam kud se dede pamet,

ne mogu sad da idem dole,

tupost je grdna, tučani namet.

Ne mami me luda devojčinjo,

čuješ li, ržu bratski burevesnici,

uzalud mi tepaš, svinjo,

draži su mi poljski pesnici.

 

Dole su lomače i krvavi martovi,

gladne barake, bodljikava htenja...

Zloguki bardovi škljocaju,

po blatu stoletnog o(ne)svešćenja...

Junački ropac, sipljivi kvartovi,

punjene glave za smeđa vrenja

 

Nežni klo(v)novi masate očnjake,

k‘o smaknuti pojci čudotvorenja,

jedan na sto, na dvesta drveta,

pravi je omer ljudi i stvorenja.

(Kovin je naše pristanište,

lebensraum i konačno stanište...)

Jer ovo je sveta periferija,

početak i kraj nedoklanog sveta...

Kopačka sakatog fuzbalera,

leteće glave na „punu“ niže...

Blesava se zaigrala menažerija,

zapišava hordu u toru što gmiže

 

Ne mogu sad da idem dole,

jerezna braća grabe s terena,

sekiraju me slamnati snopovi,

blindiraj vrata curice malena...

Jer krvoooka dole su večita bdenja,

dole se kasapi i stoka vole...

Brižno trupkaju ćopavi topovi,

za sledeća neka pokoljenja

*Jol - put (turski)

Oceni 5