Nemački film „Svi pričaju o vremenu“
Svi pričaju o vremenu

Photo: dffb.de

Pod blagim stiskom melanholije

„Svi pričaju o vremenu, a niko ništa ne radi povodom toga“ je izreka koja se pripisuje Marku Twainu, a savršeno opisuje radnju nemačkog filma kod nas prevedenog upravo kao Svi pričaju o vremenu i prikazanog na ovogodišnjem Goethe festu.

Reč je o debitantskom filmu rediteljke Annike Pinske, koja kroz priču o Clari, uspešnoj, ali nezadovoljnoj ženi, pripoveda o mnogim drugim ženama, pa tako i o onima koje joj prethode, te dolaze posle nje. Clara je univerzitetska profesorka, još uvek ne redovna - taman dovoljno visoko, odnosno nisko na fakultetskoj hijerarhiji da se klacka između ambicije i odustajanja. Ni ljubavnim životom nije previše zadovoljna, štaviše, i na tom polju sabotira samu sebe budući da je u vezi sa studentom.

Ima šesnaestogodišnju ćerku koja živi sa ocem i njegovom novoformiranom porodicom, no svi su uzajamno u dobrim odnosima. Sama Clara živi sa cimerima različitog porekla i obrazovanja u centru Berlina, pa tako na svim primerima vidimo njenu rastrzanost između onoga što jeste i što je moglo biti, želja i mogućnosti, ili pak onoga što bi trebalo želeti i moći u određenim godinama...

Sva njena životna preispitivanja i stavovi su na testu kada sa ćerkom ode u posetu svojoj majci, koja živi u delu zemlje koji je nekada pripadao Istočnoj Nemačkoj i koji još uvek zaostaje za razvijenijim Zapadom u svakom smislu. Razlike su naizgled suptilne, ali bolno očigledne za one koji poznaju prilike, pa i za nas koji smo rođeni u bivšoj Jugoslaviji i živimo u njenim restlovima.

Od mušeme na stolu, raspale kafane, seoskih okupljanja, do porodičnih odnosa koji variraju od ekstremne bliskosti do fizičkog kažnjavanja dece, te okoline koja rado gleda preko plota, a navodno ne zna i ne meša se ni u šta – sve podseća na dobro nam znane okolnosti, one koje često volimo da posmatramo kroz nostalgične naočari.

Baš kao i mi, ni Clara nije sigurna gde tačno pripada i šta je zaista njeno. Kada je kod porodice, žudi za berlinskom porodicom koju je sama stvorila i birala; kada je u Berlinu, taman solidno funkcioniše pod blagim stiskom melanholije. Nigde sasvim svoja, nigde celovita i ispunjena. Gledajući sopstvenu ćerku, shvata da dele istu muku. Raspravljajući se prethodno sa majkom, postaje joj jasno da nikad neće moći da joj se do kraja otrgne, niti da se suštinski pomiri s njenim načinom života i razmišljanjem. Igrala je po pravilima, radila sve kako treba i nije se usrećila, a kada pokušava nešto da promeni, čini da se oseća još gore jer samoj sebi šteti.

Kada se bavi savremenim temama, novi nemački film najbolji je u oslikavanju života „običnog malog čoveka“. Neopterećen isuviše političkim i istorijskim nasleđem, finansijski dovoljno stabilan, u relativno predvidivom i sigurnom okruženju, taj obični mali nemački čovek okreće se sebi i ne dopada mu se ono što vidi. Otkriva da su mu prodali laž i da čezne za nečim drugačijim, samo je problem što ne zna šta je to i što se svog malograđanskog komfora ne bi odrekao ni po koju cenu. No, ko smo mi da upiremo prstom u njega, kad je njegov lajfstajl sve čemu težimo. Ni oni ni mi nismo u stanju da smislimo nešto bolje, samo da ispunjavamo očekivanja i iznova se razočaramo kad primetimo da je praznina ostala tamo gde je oduvek i bila. A kada svedočimo priči kao što je Clarina, dobijamo šansu da, uprkos tome što nema rešenja, saosećajući sa njom saosećamo i sami sa sobom.

Oceni 5