Podignimo vešala za zločinca

Slobodan Milošević je pobedio, žrtve su hiljade Bošnjaka, Hrvata, Albanaca i Srba, ne zna se tačan broj unesrećenih, poginulih ili osakaćenih, silovanih, proteranih, opljačkanih tokom ratova u kojima je bio glavni zapovednik i u kojima je odlučivao o ljudskim sudbinama. U Srbiji je odavno sazrela ideja da mu treba podići spomenik, a 9. marta ove godine Grupa građana "Sloboda", ispostava partije koja baštini ratne zločine, predala je inicijativu da ta sumanuta ideja bude realizovana. Državna agencija Tanjug demonstrirala je prepoznatljivi izveštački postupak, ispisujući background, prigodno slovo kojim se zaboravni ili posve neupućeni čitalac upućuje u namere Miloševićeve misije, dakle laž koju je spremno prihvatio direktor RTS koja je prenela izveštaj: “Bio je jedna od ključnih ličnosti tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji u periodu 1991-1995. i tokom rata na Kosovu i Metohiji 1998–1999. godine, a mnogi mu prebacuju da je delimično odgovoran za ratove i mnoge događaje tokom sukoba, na štetu Srbije”.

Da, Milošević je pobedio, uprkos delimičnom rušenju i paljenju, Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, dokazanom i presuđenom genocidu u Srebrenici, konclogorima u Bosni i Hercegovini i Srbiji u kojima su logoraši svirepo mučeni, neki do smrti, Uprkos mnogima koji nisu verovali državnim medijima i onima koji su mu se suprotstavili. Možda baš mnogi Miloševiću prebacuju da je odgovoran za ratove i mnoge događaje tokom sukoba, na štetu Srbije”, ali to je, u ovom slučaju, tek podmukla zamena teza dežurnih propagandista koji bi da zlodela svedu na pitanje je li Milošević radio za ili protiv Srbije. I ta neuništiva matrica isključuje žrtve u susedstvu, bilo kakvu empatiju, a podrazumeva nastavak obračuna, iako su „mnogi događaji“ sveli Srbiju na nepoželjnu anticivilizacijsku tvorevinu, prema čijim građanima treba iskazivati oprez.

Morbidna niskogradnja

Arhitekta Bogdan Bogdanović, koji se među prvima suprotstavio Miloševiću, rekao je o raspadu Jugoslavije: "Ja lično mislim da bi to u početku mogla biti neka vrsta konfederacije, kao prelaznog rešenja. Ta konfederacija bi možda opstala, a možda i ne bi, ali ne bi bilo krvoprolića, ne bi bilo ubijanja, ljudi bi ostali u svojim kućama, ne bi bilo etničkog inženjeringa. Srbi bi danas bili u Hrvatskoj. Tu je tragičan greh Slobodana Miloševića. On je, sećate li se, likovao kad su Slovenci napustili onaj partijski kongres, dok je jedna mala Slovenka plakala. Da se Jugoslavija raspala, to je bilo izvan svake sumnje, međutim strašan je bio stil toga raspada - u Beogradu se širi priča da su nam Slovenci najveći neprijatelji u istoriji, veći od Nemaca i Austrijanaca, a ti ‘neprijatelji’ odlaze od nas plačući! Onda ovaj mali idiot istrčava i kaže: idemo mi dalje, možemo mi bez Slovenaca i bez ikoga, pička li mu materina! Tu je greh Slobodana Miloševića. Međutim, Slobodan Milošević ne postoji, on je samo jedna senka - to je greh srpske svesti. Jedna reč je mogla donijeti spas, ne Jugoslaviji, nego ljudima, gradovima, jedna reč je bila dovoljna da se izbegne rat. Tu je Milošević kriv i nema tih vešala koja bi za njega bila dovoljno visoka".

Ništarija i njegovi zastupnici

Eto ideje, da je živ, Bogdan Bogdanović, veliki graditelj spomenika, "ukleti neimar", antifašista prognan iz Beograda u vreme Miloševića i njegove razjarene bande, ne bi imao dilemu. Podižimo, dakle, vešala što viša.

A šta ćemo sa ostalim milionima zaslužnih žitelja Srbije (u odsustvu građana)? Samo da se setimo još jedne Bogdanovićeve konstatacije: "Ne bi jedna takva ništarija mogla da dođe na vlast da dugo nije pripremana mentalna klima da jedan takav dođe".

O Miloševićevom nasleđu, teretu koji je natovario na leđa onima koji su ga podržavali i poštenom svetu, advokat Srđa Popović govorio je kao o moralnom bankrotu.

„Mislim da je Milošević silovao Srbiju i da to Srbija teško priznaje. Taj stepen puzanja pred njim, taj stepen straha, ta arogancija i osionost koju je pokazivao…to je poniženje. Doživeli smo sankcije, NATO intervenciju, izgubili smo svaki kredibilitet i ugled u svetu, bankrotirali smo i finansijski i moralno i društvo se nalazi u takvom stanju da je uopšte teško govoriti o društvu“, rekao je Popović.

On je ukazivao na tragične posledice Miloševićeve vladavine, ali i na korene mogućnosti da se pojavi neko takav. "Danas kada vidim Vukovar, a često idem i u Zagreb, vidim kakvo je raspoloženje prema Srbima i šta se o nama misli. Isto važi i za to šta Srbi misle o Hrvatima. U tom smislu njegova filozofija je pobedila", kazao je Srđa Popović u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Ko ima pravo na zgražanje

Srbijanski saučesnici, neki od njih sa spiska podnosilaca inicijative, verovali su u sve što im je servirano, a neki od njih su spravljali i servirali neljudske laži, plitkoumnu mitomaniju, necivilizacijske, rasističke tvrdnje kao jedinu istinu, u nameri da ostvare velikosrpske snove.

Srbi su imali onoga koga su većinski hteli, koga zaslužuju, umirali su kretenoidno romantično, poletno, zaljubljeno, ispunjeno, uništavajući sve oko sebe, krčeći sebi homogeni etnički prostor sa kojeg su proterivani svi nezaraženi, imuni na hiperprodukciju zla i primitivizma. Utoliko je sveta obaveza podići spomenik svojoj mladosti, čuvati tekovine nasilja, sva dostignuća verujućih generacija, poput uništene budućnosti onih koje tek stasavaju za izlazak na izbore.

Spomenik više ili manje, može taj teret Srbija da plati i da nosi, lagano, kao što se streljani civili pretovaruju iz primarnih u sekundarne grobnice. Nikla je ta nova srbijanska niskogradnja, zna joj se projektant, a znaju se i učesnici akcija. Kakav spomenik, memorijalni centar u slavu šupljih glava treba podići. I spomen-obeležja u znak pijeteta prema nevino stradalima (u Srbiji odbijeno kao neosnovano).

Nosimo, dakle, nasleđe, koje će nas, ako bude sreće i sačuvane savesti (neće) teško pritiskati. Da je drugačije, da je Milošević poražen, a ne samo zbačen, problema ne bi ni bilo, kao ni inicijative. Istoričarka Latinka Perović je za dublju analizu srpskog sunovrata.

"Izgledalo je da samo treba maknuti nosioca, izvršioca politike, pa će se stvari bitno promeniti. Nikada nisam prihvatala tu lakoću ocenjivanja naše teške krize. Pitanje je da li je skidanje Miloševića značilo raskid sa politikom, ili je uklanjanje diktatora, koji je personalizovao tu politiku, bio način da se ta politika nastavi drugim sredstvima - to proveravamo svakog dana i to je zapravo ključno pitanje", ističe Latinka Perović. 

Spomenik Miloševiću usred Beograda?! Ko ima pravo na zgražanje?