Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (1)
Yunoo 15 S

Maribor 1960: Motiv z Ruške ceste

Photo: Jože Gall

Podsjetnik zaboravljene prošlosti

Predgovor Dubravke Ugrešić: leksikon izmišljene zemlje

Knjiga Dejana Novačića SFRJ za ponavljače fantastičan je osobni poduhvat. I njezina tema je fantastična. Tema Novačićeve knjige je svakidašnjica zemlje koja je postojala, pa je zatim nestala, iako ne baš odjednom i ne baš posve. Kao da se cijela jedna zemlja pretvorila u Carrollovu Češersku mačku čiji se fantomski osmijeh čas pojavljuje, čas nestaje. Čak ni nedavno, posljednje u nizu službenih ukinuća Jugoslavije, još uvijek ne znači da su njezini bivši građani oslobođeni njezina prisustva. Neki se, naime, još uvijek sjećaju. Takvi građani pate od sindroma fantomskog uda. Takve svaki čas nešto zasvrbi. I oni protegnu ruku da počešu nožni palac, a noge, gle, više nema.

Dejan Novačić nastupa u ulozi samozvanog kuratora muzeja bivše Jugoslavije.On se prema svome eksponatu odnosi s pažnjom i nježnošću, a za to je sposobna samo osoba od integriteta. Osoba koja uvažava činjenice. Osoba koja se ne stidi vlastite biografije, niti vidi osobit razlog da se njome ponosi. Ove odlike neobično prijaju, osobito ako se prisjetimo nedavne činjenice da se većina Jugoslavena odrekla vlastitih biografija. Većina je negirala da se rodila tu gdje se rodila, većina je metaforički rečeno prokazala svoje “roditelje”. Građani su se preko noći prometnuli u pionira Pavlika Morozova, Staljinova ljubimca i djeteta-heroja. Za volju svojih idola, Miloševića, Tuđmana i drugih, većina je bila spremna da se odrekne vlastitih roditelja, prijatelja ili prvih susjeda. Knjiga SFRJ za ponavljače je leksikon, personalni katalog stvari, pojmova, običaja, fenomena i imena vezanih uz bivšu Jugoslaviju. Iz današnje perspektive ta se svakidašnjica može činiti fantastičnom, međutim, ni sadašnjost malenih zemalja koje su iščilile iz jugoslavenskog jajeta ne pruža u tom smislu mnogo nade. Zato je i naslov Novačićeve knjige dvosmislen. SFRJ za ponavljače je podsjetnik zaboravljene prošlosti, ali, tko zna - jer sa zemljama, kao ni s ljudima, nikad se ne zna - možda i solidan priručnik za budućnost.

Prošlost jugoslavenske svakidašnjice u Novačićevu leksikonu malko je falsificirana, obojana ironijom, humorom, nježnošću ili pak veselim pretjerivanjem, što je posve zakonito: rekli smo već, autor je samoproglašeni kurator u svome privatnome muzeju. Međutim, ako ti koji su srušili Jugoslaviju - samozvani heroji, ubojice, lažni povjesničari, ludi predsjednici i novokomponirani političari - ako su, dakle, svi oni s lakoćom srušili to što su drugi ljudi godinama gradili, onda pristojnim ljudima kakav je Novačić ne preostaje drugo nego da pokupe ostatke na hrpu i odaju veselu počast svome bivšem životu. U tom smislu Novačićev književno komemorativni poduhvat zaslužuje puno poštovanje.

Srečna dežela: Ljubljanske ulice zatrpane z ljudmi ob 20-letnici vstaje slovenskega ljudstva, 1961.

Čitanje Novačićevog leksikona pruža mnogostruke užitke. Jugoslaveni su dugo živjeli zatočeni u ideološkim floskulama koje su naprosto perpetuirali. I zemlja je bila najljepša na svijetu, i Jadransko more najplavlje, i riba najsvježija, i ljudi najsrdačniji, i samoupravljanje najefikasnije, i bratstvo i jedinstvo najčvršće, i vojska najhrabrija. Novačićeva knjiga dekonstruira te i druge floskule na veseo način. Upravo zato postiže dvostruki efekt. Čitajući Novačićevu knjigu pomireno pristajemo na vlastitu prošlost i istodobno osjećamo olakšavajući otpust od nje. I još nešto, vrijednost Novačićeve knjige je i u tomu što među prvima otvara prostor za revalorizaciju prošlosti, i to ne one “službene” - njome će se baviti povjesničari - nego prošlosti naših osobnih života.

Umesto uvoda

1. U početku bijaše zemlja bez obličja i bijaše tama nad bezdanom. I reče Tito: neka bude svjetlost. I bi svjetlost.

2. I odvoji  Tito svjetlost od tame i nazva Tito svjetlost naši, a tamu nazva njihovi.

3. I opet reče Tito: neka bude zvijezda petokraka. I bi tako. I postavi je Tito na svod nebeski da obasjava zemlju sjajem nebeskijem.

4. I potom reče Tito: nek vrve po šumama partizani po vrstama njihovijem. I krenuše partizani po šumama slaveći ime Titovo. I vidje Tito da je to dobro.

5. I reče Tito partizanima: da načinimo sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije po svom obličju, kao što smo mi, koje će biti gospodar od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po ovoj zemlji.

6. I stvori Tito sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije i gle, dobro bješe veoma. I obradovaše se partizani veoma velikom radošću. I blagoslovi Tito dan kada je stvorio sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije i posveti ga. I bi veče i bi jutro, Dan Republike.   

Tako kaže narodno predanje.

Partizanska patrola kurirjev Notranjskega odreda v belem odhaja na pot v snegu 1945.

Nauka, međutim, kaže da je Jugoslavija rođena u Jajcu (lat.: testis, množ.: muda) 29.11.1943. godine, na II zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Delegati iz svih krajeva okupirane Jugoslavije izabrali su tada prvu vladu nove zajedničke države, koja je će biti zvanično konstituisana 29.11.1945.godine u Beogradu, pod nazivom “FDJ” (Federativna Demokratska Jugoslavija).  Od 1946. godine Jugoslavija se zove “FNRJ” (Federativna Narodna Tepublika Jugoslavija), a od 1952. -  “SFRJ” (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija).

Priroda: kroz pustinju i prašumu

Julijsko nedeljsko razpoloženje ob Mariborskem jezeru 1960.Geografski položaj: 

Od svog osnivanja SFRJ leži na zapadnom delu Balkanskog poluostrva.

Graniči se na zapadu s Italijom i Austrijom, na severu s Mađarskom i Rumunijom, na Istoku s Bugarskom, na jugu s Albanijom i Grčkom, a u zavisnosti od političke situacije može da se graniči i s Etiopijom, Libijom ili Irakom, več prema potrebi. 

Pored  međunarodnih, SFRJ ima i republičke (srpski:  “административне”) granice. One služe za podelu zemlje na SR Bosnu i Hercegovinu, SR Crnu Goru, SR Hrvatsku, SR Makedoniju, SR Sloveniju i SR Srbiju (sa SAP Vojvodinom i SAP Kosovom i Metohijom).

Geologija: 

Jugoslavija leži na posebnoj vrsti zemljišta koje se zove “krš” i koje se sastoji od škrapa, vrtača i sedimentnih stena. Iz krša zjapi mnoštvo dubokih provalija i  jama. U utrobi zemlje teku reke-ponornice i cure mračne podzemne vode, koje znaju da  nadođu, izliju se i poplave sve oko sebe,  pa se turisti upozoravaju da ne čačkaju mnogo po površini.

Reljef

Jugoslavijom dominira violentni Dinarski masiv. Najviši planinski vrh je Brdo kod Kranja (slo.: “Der Zauberberg”), jer se ovde održavaju sastanci najužeg rukovodstva partije i države koje saziva lično drug Tito. On je inače nasledio Brdo kod Kranja od svog oca, kralja Aleksandra, zajedno s Belim dvorom, s tim što se ovo poslednje nalazi malo južnije, na Dedinju (gr.: “”). Ova je planina još od prastarih vremena nastanjena trgovcima  svinja i visokim oficirima vojske i policije.

Oni su tu  gradili naseobine po svom ukusu, pa je Dedinje poznato i po jedinstvenim optičkim fenomenima - fatamorganama u vidu snažnih arhitektonskih halucinacija. 

Rijeke mirno staju: Hidroelektrarna Fala,1960.Hidrografija

Najveće more u SFRJ je Jadransko more. Njegov sliv čine velike jugoslovenske reke, od kojih je najpoznatija reka Dunav, a najduža reka Sava. Najšira reka je Neretva: toliko je široka da ni Nemci nisu uspeli da je premoste, pa su zato izgubili II Svetski rat. Jugosloveni su zato veoma ponosni na ovu reku. Pored nje, vole još i  Sutjesku, jer je i ovde izginulo puno ljudi, a takođe i Drinu, jer su za nju jednom dobili Nobelovu nagradu.

Jadranska obala i otoci

Jadranska obala je veoma razuđena. U priobalnom pojasu nalazi se veliki broj arhipelaga, ostrva i podvodnih grebena. Ima ih toliko, da su neka ostrva tek nedavno otkrivena. Takav je slučaj s otokom zvanim “Goli”, koji je pronađen tek početkom 80-ih godina XX veka, na veliko iznenađenje Svetozara Vukmanovića Tempa i Dobrice Ćosića. Preko puta Golog otoka nalazi se Brionski arhipelag. Zahvaljujući blagoj klimi, ovde rastu palme, kamile i pudlice. O njima vode računa drug Tito i drugarica Jovanka. Oni su brižni domaćini, posebno drug Tito, koji na Brionima sam sadi, okopava i bere narandže (“svojom rukom”) i posle ih šalje pionirima i pionirkama širom Jugoslavije.

Pionirji iz Zgornjega Čačiča na Kočevskem se umivajo v posodiKlima

U Jugoslaviji vlada promenljiva klima. Na nju utiče geografska širina, nadmorska visina i Kamenko Katić. On svako veče strašnim glasom najavljuje smenu nebeskih znamenja. I mrda obrvama. Koje su isto strašne. Deca ga se zato plaše i posle ne mogu da zaspe. Bar ne pre pola devet. Za razluku od dece, odrasli Jugosloveni ne plaše se  njega, već prirodne nepogode zvane “promaja”. Zato nerado otvaraju prozore u svojim kućama. U kancelarijama ih uopšte ne otvaraju, jer tu svi puše, kao ni u  javnom transportu, jer su svi znojavi, pa promaja može da ih “preseče”. U vozovima je ova zabrana istaknuta na svim jezicima naroda Jugoslavije: “nicht hinnaulschlafen”, “ne pase aux pencher au dehors” i “e pericoloso sporogersi”. Turisti se upozoravaju da pored promaje pripaze i na podmukli prirodni fenomen koji u zatvorenom prostoru nastaje sam od sebe, i koji se zove “vjetar”.

Glavni grad

Glavni grad Jugoslavije je Mrduša Donja. Ovde se donose odluke o svim glavnim pitanjima koja se tiču života i, naročito, smrti građana SFRJ.  O surovoj lepoti glavnog grada Jugoslavije svojevremeno je snimljen dokumentarni film pod nazivom “Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj”.

Film je imao veliki odjek kod publike i kritičara, a nakon premijere čak je i poslovično uzdržani Miroslav Krleža pljesnuo rukama i uzviknuo: ”Pa dobro, braćo, jesmo li mi doista bijesni psi?!”, na šta ga je autor filma, režiser Krsto Papić, potapšao po kolenu i utešio rečima: “nismo, nismo”.  Ma kakvi.

Flora

SFRJ se odlikuje bujnom vegetacijom. Najrasprostranjenija biljka je Fikus (Omorica Miniatura). Ova višegodišnja zimzelena biljka najviše uspeva po tzv. “dnevnim” sobama. Ponekad se može naći i u kancelarijama, ali retko, i to samo kod generalnih direktora i, eventualno, njihovih zamenika. Fikusi imaju gusto zeleno lišce koje nije mnogo ukusno, ali se lepo slaže uz goblene.

Šezdesetih godina Jugoslavijom se postepeno šire i filadendroni, pa čak i sobni limunovi. U zimsko doba, na radost pionira, uspeva “Novogodišnja jelka”, koja - ako si bio dobar - rađa kaubojske koltove s kaišem i futrolama.  

Dobra hrana: Flosarski bal na Ljubnem 1961. Fauna

U vekovnim prašumama fikusa obitavaju brojne neobične životinje. Jedna od njih je Vučko (Lupus in Fabula), zver nastala  ukrštanjem Miki Mausa i domaćeg kurjaka (Homo Homini Lupus). Vučko živi na obroncima Bjelašnice, Trebevića i Igmana, hrani se ćevapćićima i pivom i, za razliku od drugih  vukova i ljudi, ne kreće se na nogama, nego na skijama. Ovo radi kako bi zameo tragove.

U planinama se može sresti i retka vrsta medveda koji vode poreklo iz državnog dobra “Karađorđevo” i zoološkog vrta u Subotici. Ovi medvedi su izuzetni po tome što ne spadaju u divlje, već domaće životinje i što se hrane apaurinima i bensedinima, pa su zbog toga malo usporeni. Nemaju prirodnih neprijatelja izuzev druga Tita i onog malog Rumuna kad mu dođe u goste. Pošto medvedi, za razliku od Vučka, nemaju skije i ne znaju da zameću tragove, u jednom trenutku bili su suočeni s potpunim istrebljenjem.

Brojnost nekih drugih životinjskih vrsta, međutim, neprekidno raste. Takav je slučaj s jedinom autohtonom jugoslovenskom vrstom, koju narod zove “čovečja ribica”. Nakon oslobođenja, čovečje ribice su se iz Postojnske Jame, gde su pronađene, proširile po celoj Jugoslaviji i postale njen zaštitni znak. “Čovečja ribica” dobila je ime po tome što živi u mraku i ništa ne vidi. I diše na škrge. Jedva. 

Mednarodna razstava motorjev in motornih vozil v Ljubljani 1960.

Da li ste znali?

• Da svaka buktinja u državnom grbu  SFRJ simbolizuje po jednu republiku - članicu jugoslovenske federacije, koje sve zajedno gore i daju veliki zajednički plamen? 

• Da državnu zastavu SFRJ čine tri horizontalna polja, u plavoj, beloj i crvenoj boji, kao i jedna crvena zvezda u sredini. I da ta zvezda ima žute ivice, što takođe nešto znači? Valjda?     

• Da državna himna SFRJ “Hej, Sloveni” nema nikakve veze s državnom  himnom Narodne republike Poljske? … I da prilikom slušanja svoje himne Jugosloveni obavezno kažu “jebote, sav sam se naježio”? Pogotovo kad razbijemo Ruse u košarci?

Kratka istorija SFR(j): Priča o Josipu Brozu Titu

Tito

Jugoslaviju je svojom slobodnom voljom stvorio Josip Broz Tito.  On je bio najveća i najznačajnija ličnost u istoriji naroda Jugoslavije i poslednji akcioni heroj među državnicima XX veka. O njemu su napisane mnoge knjige i istorijske studije. Najbolju biografiju druga Tita napisao je Vladimir Dedijer pod naslovom “Prilozi”. Pošto Dedijerova knjiga ima 12 kila, ovde prenosimo samo kratak sadržaj:

Predsednik Tito in Sukarno na izhodu Postojnske jame, 1960.

Josip Broz Tito rođen je u Kumrovcu, posle čega je skuvao glavu od svinje da nahrani braću i sestre i slomio korito na sankanju. Zatim  je otišao na zanat u Sisak i odatle na istočni front gde su ga Čerkezi proboli kopljem, te je pao u rusko zarobljeništvo i oženio se Pelagijom. Nakon toga se zapošljava u Kominterni i ubrzo postaje generalni sekretar KPJ, zbog čega neko vreme leži u Lepoglavi gde priznaje samo sud svoje partije. Po izlasku iz zatvora podiže ustanak i revoluciju, stvara AVNOJ, KNOJ i AFŽ  i oslobađa zemlju od stranih okupatora i domaćih izdajnika. Posle rata kaže Staljinu “ne”, hapsi Đida i pije viski s Čerčilom. Ženi se Jovankom, svira klavir, lovi medvede i pokreće nesvrstane. Putuje plavim vozom i “Galebom”. Nosi belo odelo, rukavice, prsten i Roleks. Voli Čivas, štrukle, mlinčeke s picekom, omladince i, naročito, omladinke. Poseduje dobru kolekciju vina koje na Brionima pije sa svojim kaskaderom Ričardom Bartonom. U starosti lično odlazi na Kubu po svoje sledovanje cigara, usput kinji Fidela i u povratku preskače Kineski zid.

Tito je umro u Ljubljani i, nakon kraćeg zadržavanja u Zagrebu, sahranjen je u “Kući cveća” u Beogradu. Pošto je bio dictator nikome nije bilo žao što je umro, tako da mu ni na sahranu niko nije došao, pogotovo ne iz sveta. Ono na televiziji je montirano, a očevici lažu.

“Tito”

Neposredno nakon Titove smrti, formirana je složena zajednica udruženog rada pod nazivom “Tito”. Njena osnovna delatnost bila je štancovanje značaka s Titovim autografom. Značke su  odmah postale hit, naročito među domaćicama i penzionerima. Veliki uspeh imala je i serija zlatnika s Titovim likom po uzoru na Napoleondore: pojedinci su ih kupovali iz ideoloških, a preduzeća iz sentimentalnih razloga, svojim direktorima. 

Manifestacija mariborskih pionirjev v povorki po mariborskih ulicah, 1960.

Upotrebom  Titovog lika stimulisan je prometa roba i usluga: njegove slike bile su  izložene svuda - u izlozima kasapnica, na šofer-šajbnama šlepera i autobusa,  kasama u luna-parkovima...  Došlo je do prave eskplozije u izdavaštvu: u kolosalnim tiražima štampane se monografije o Titu, Jovanki i pudlicama (najpoznatija je  “Njihovi dani”, Beograd, 1980.). Paralelno se publikuju i knjige iz oblasti nauke (“Tito i pčelarstvo”), fiskulture (“Tito i vaterpolo”) i geografije (“Tito i Zrmanje”). Ove knjige prodaju se na kilo, na metar i na veliko, uglavnom radnim organizacijama i domovima JNA. Cveta pored ostalog i umetničko zanatstvo, pa se tako modeli Augustinčićevog spomenika iz Kumrovca prodaju u tri veličine - stona, sobna i kongresna, a tih godina pojavljuje se i dupli album (na 33 obrtaja) pod naslovom  “Pjesme o Titu” u izdanju Jugotona iz Zagreba, koji je odmah dospeo na prvo mesto svih domaćih top-lista i postigao trostruki dijamantski tiraž.  Pored sticanja materijalnih dobara, pojedinci su dolazili u posed neprocenjivog političkog kapitala. Došlo je do formiranja čitavih kartela poput “Ljubičić & Co” i “Dolanc i drugovi”.

Kriza žanra

Prvomajski sprevod v Ljubljani, 1961.U drugoj polovini 80-ih komercijalni sistem “Tito”, zajedno s Genexom, Astrom i Energoinvestom, postepeno zapada u krizu. Radni ljudi i građani polako prestaju da o Titu govore kao o Titu. Umesto toga sve češće koriste njegovo prezime Broz (srpski: “бравар”).  Nekada “najveći sin naših  naroda i narodnosti” i “voljeni predsednik Tito” postaje “Josip Broz” ili samo “Broz”. U ovome se posebno ističu bivši članovi CK, istoriografi-entuzijasti i autori Politikinih “pisama čitalaca”. Talentovaniji pojedinci pribegavaju pesničkim metaforama te tako pišu o “gospodaru broznih vremena”, “pacovu čiji rep niko ne sme da izmeri” ili  “vampiru koga treba upokojiti”. Jedan je čak krenuo s glogovim kocem u ručerdama da otvori Titov grob. 

Drugi je, takođe u Beogradu, organizovao prvu uličnu gej paradu, na kojoj su se njegove pristalice kolektivno hvatale za jaja dok su sirene obeležavale godišnjicu Titove smrti.  U takvoj atmosferi stradali su svi nazivi izvedeni iz imena “Tito”, počev od dečjih vrtića, do brodogradilišta i kasarni. Glavne ulice u svim gradovima (koje su obavezno nosile Titovo ime), bile su preimenovane, i to u skladu sa nezavisnim duhom naših naroda (“Ulica srpskih vladara”, “Ulica hrvatskih kraljeva”). Što se tiče gradova poput Titovog Velenja, Titovog Užica i drugih, naravno da su dobili nova imena, bez mnogo diskusije. 

Jugoslavija je, paralelno s tim, padala u ruke nečega što se zvalo “Predsedništvo SFRJ”. Članovi ovog “tela” stalno su se menjali, i niko nije mogao da ih prebroji, a kamoli zapamti. Izuzetak su članovi poslednjeg Predsedništva SFRJ, koji će ostati upamćeni po tome što su ispoljili državničku veličinu i mudrost kada je to bilo najpotrebnije, u najdramatičnijim trenucima jugoslovenske istorije.  Stenogrami sa sednica Predsedništva iz tog vremena obiluju britkim dijalozima (“jedi govna / puši kurac”) i principijelnim pitanjima (“ko te jebe”) koja su strpljivo rešavali dr Bora Jović, dr Stipe Mesić, dr Janez Drnovšek, dr Bogić Bogičević i dr Vasil Tupurkovski, a braću Kostić i da ne pominjemo. Među njima se muvao i neki lik po imenu Sejdo Bajramović, za koga očevici kažu da je upravo on, sticajem istorijskih okolnosti, ugasio svetlo i zatvorio vrata.  

I posle Tita - Tito, ili nije važno da li je pas crn ili beo

Uprkos svemu, legenda o Titu živi i dalje. Prema B. Crnčeviću i M. Bečkoviću, narod je o Titu spevao preko 10.000 pesama. Legende o Titu su brojne i omiljene, a narodni pripovedači prenose ih s kolena na koleno. Lik druga Tita izazivao je iskreno divljenje ne samo u Jugoslaviji, već i u čitavom progresivnom čovečanstvu.  

Veselo: Prvomajski sprevod v Ljubljani, 1961.Poznata je, recimo,  priča o tome kako se u vreme Velikog marša, kada se Kineska narodno - oslobodilačka armija zatekla u pećinama Junana, Teng Hsiao Ping  požalio Mao Ce Tungu na loš smeštaj, vlagu i promaju. Mao je sklopio oči i rekao: “Budućnost je svetla, ali je put do nje dug i trnovit”.  Zatim je ispričao Tengu kako je  tokom 1943.  godine i  drug Tito živeo u jednoj pećini pored Drvara.

“U istoj pećini živela je i njegova verenica Davorjanka Paunović”, - pričao je Mao, - “a tu se  bio uselio i Edvard Kardelj zvani “Bevc” sa suprugom Pepcom i njenom sestrom Živkom. Ali, Tito se nije žalio.  Zatim su došli još i Đilas i Aleksandar Ranković, a  nešto kasnije i Vlado Bakarić, koji je strašno hrkao, ali Tito je i to trpeo”. Mao je uputio dug pogled Tengu, i nastavio: “Na kraju je došao i sin Vinstona Čerčila zvani Mališa. Taj je od partizana naučio da pušta gasove,  zbog čega je Davorjanku stalno bolela glava. Kad se pojavio još i stari Ribar s unucima Ivom i Lolom i pitao da li ima mesta,  Tito nije izdržao”, rekao je Mao, “već je lupio šakom o sto i viknuo: “Van! Svi van!.. Majku vam božju...!”

“Ovo su naravno čuli nemački doušnici” - nastavio je Mao - “ i istog trenutka poslali  depešu u Berlin. Hitler je odmah naredio desant na Drvar… Partizani su međutim  herojski branili svog komandanta. U tome se posebno istakao Titov pas po imenu Tigar. Tigar je u jednom trenutku spazio kako avion iznenada izbacuje bombu na Tita. Tigar je munjevito skocio, oborio Tita na zemlju, a zatim se sam bacio na   bombu, zaklonivši je svojim telom…”. Mao je napravio kratku stanku, i tiho rekao: “I nije važno da li je pas bio crn ili beo”. Teng, koji je shvatio Maovu poruku, zamišljeno je pogledao kroz otvor pećine na rižina polja u daljini, i nešto zapisao u svoju beležnicu.

Tako je to bilo u Kini. Što se Nemaca tiče, Hitler se samo uhvatio za glavu i procedio kroz zube: “Göring, du alte Votze”.     

A Tigar? Pošto je poginuo herojskom smrću, posmrtno je odlikovan sa 2 x cac i 1 x cacib.  Početkom 50-ih, njemu u čast, podignut je spomenik na otoku Veliki Brijun. Ovo je danas mesto hodočašća stranih državnika, predsednika pionirskih zajednica i funkcionera Kinološkog saveza Jugoslavije.

(NASTAVIĆE SE)

* Odlomke iz knjige objavljujemo sa dozvolom autora

Oceni 5