Ars poetica?
Ceslav 01 S

Photo: Judyta Papp

Poezija je nešto ružno

Uvek sam čeznuo za obuhvatnijom formom
koja ne bi bila previše poezija ni previše proza
i dopustila bi sporazumevanje ne izlažući nikoga,
ni autora ni čitaoca, mukama višeg reda.

U suštini, poezija je nešto ružno:
nastaje iz nas stvar za koju nismo znali da je u nama,
pa trepćemo očima kao da je iz nas iskočio tigar
i stao na svetlost, bijući se repom po bokovima.

Zato se s pravom govori da poeziju diktira dajmonion,
mada se preteruje držeći da je to sigurno anđeo.
Teško je shvatiti otkuda ta oholost pesnika,
zato se nekad stide kad se vidi njihova slabost.

Kad bi pametan čovek hteo da bude država demona,
što se u njemu šire kao u svojoj kući, govore mnoštvo jezika,
i kao da ne beše im dosta da ukradu mi usta i ruku,
pokušavaju radi svoje ugodnosti da menjaju njegovu sudbinu?

Pošto se danas ceni sve što je bolešljivo,
neko može misliti da se samo šalim
ili da sam pronašao jedan način
da hvalim Umetnost pomoću ironije.

Bilo je vreme kad su se čitale samo mudre knjige
koje pomažu da se podnosi bol i nesreća.
To ipak nije isto što i zagledati u hiljadu
dela što potiču pravo iz psihijatrijske klinike.

A svet je ipak drugačiji no što se nama čini,
i mi smo drugačiji nego u našem buncanju.
Stoga ljudi zadržavaju ćutljivu učtivost
stičući takvo poštovanje rođaka i suseda.

Korist od poezije u tome je što nas ona podseća
kako je teško ostati ista ličnost,
jer je naš dom otvoren, u vratima nema ključa,
a nevidljivi gosti ulaze i izlaze.

Ovo što ovde pričam, slažem se, nije poezija,
Jer pesme je slobodno pisati retko i nerado,
pod nesnosnim pritiskom i jedino u nadi
da dobri a ne zli dusi imaju u nama instrument.

Berkli, 1968.

Oceni 5